Jeftine bočice

Jeftine bočice

Sanjaš kako se sklanjaš od kiše u zagušljivi prolaz i na nabacanom štandu kupuješ bočicu plave tečnosti. Čovek kojem se vide samo tamne dlakave ruke promumla: 800 dinara – skupo, nevoljno vadiš pare iz pohabanog novčanika namenjene za hranu. Na bočici piše Light blue. Kada se probudiš, hodaš ulicom, počne da pada kiša, skloniš se u prolaz, u njemu je zagušljivo. Čovek vadi štos para iz džepa izlizanih farmerica i broji, ne podižeš pogled, gledaš ga u ruke. Koliko Vam je ovaj? Pokazuješ na plavu bočicu na natrpanom štandu, prihavataš igru. 800 dinara. Skupo, izgovoriš. Platiš i strpaš ga u torbu. Kad izađeš napolje suneš malo na nadlakticu. Na bočici ne piše ništa. Miriše na plavo i tamo si.

www.alice-little.com

Dečak onog istog imena i one iste kose, stariji od mene desetak godina vratio mi se u drugom obliku i drugom vremenu. Bilo je to negde u Dalmaciji, sećam se, maše mi rukom, zove me k sebi, ali odvode me. Ja imam oko pet, on oko petnaest, moralo bi tako biti. Zove me na svoj peškir ili u šetnju, ne sećam se. Sećam se pokreta ruke, mahanja, gesta. K nama, pokret je značio: dođi k nama. Odvode me, a oči su mi pune suza.

Možda je on, a možda i nije. Pokupila sam ga samo zbog imena, to veče nije mogao da uradi ništa, impotentan od previše jeftinih bočica. On je u to vreme gledao tutorijale kako izmasirati samoga sebe, recepte za jednu osobu i šta obići kada putuješ sam.

***

Ko ti je on? Niko ili Neko? Pijem s njim vikendom. Pokušavamo oblake da smestimo u sebe, da ih uvučemo, da menjaju oblik prema našoj zapremini. Kad u običnom prostoru koji delimo sa ostalim ljudima napravimo naš nevidljivi mikroprostor u kojem vlada drugačija klima i dugačije protiče vreme. Kad su ljudi bezoblična masa što puši i žamori. Sloj anonimne gomile, sloj magle pa mi. Volim tu zavesu od magle da se njom obmotam, da u nju zaronim. Pojavljivao se uvek iz mraka, uvek iza leđa i šaputao na uho neobične reči. Prinosio mi vatru. Uvek ta njegova ruka i upaljač iz mraka. Trebale su mu jake stimulacije. Nisam imala snage za jake stimulacije.

U belim kvadratima se budimo, u žutim večeramo, u crnim tonemo u san. Biću tvoj vikend, rekla sam mu kada se pojavio na vratima. Od tada ne izlazimo iz stana kao Adam i Eva, na 24hKitchen kanalu kuva li se kuva, a mi naručujemo hranu kao njujorški plavci u zasedi. Kao puževi nosimo svoje kuće na leđima, iz školjki viču očevi i majke. Budi bolji. Bravo. Ili: stidi se. Nikada nećeš osvojiti zlato, ako tako nastaviš. Sve medalje su iste, samo druge boje. Samo da se ne izližemo, ne uspavamo, ne prepričamo, ne prećutimo. Razmaženi prethodnim iskustvom. 

***

Smatrala sa u to vreme da ne postoji erotika, već samo autoerotika, da je saznanje nemoguće i da se inteligentni ljudi povremeno moraju otupljivati, omamljivati, napraviti u sebi nekakav drugačiji hemijski balans od postojećeg, jer tako kako je ne valja i neizdrživo je. Izlazak mi se tada završavao sa „zašto svi ne mogu biti kao ja“ ili sa „zašto ja ne mogu biti kao svi“. Evoluirali smo, sa piva iz plastične dvolitre, prešli smo na vina srednjeg, nekad čak i boljeg kvaliteta. Niz grla nam klize modre frankinje, misterija, euforija, a drvena tamjanika pomalo zapne u čeljustima kao duh iz bureta, grlo da okadi. Cigarete trošimo kao poštapalice. Skinuću naočare i pustiću sebe na tebe. Jednom ću pustiti sve svoje pse na tebe. Smotaj nešto. Kad smo strejt, polako ispuštamo otrove. Vreme je počelo da se premotava i da brblja pravo teksaški da brblja kao da me prodaje na aukciji da brblja da nudi više da se gura da brblja da preskače i da me prodaje da diže ruke.

***

Sanjala sam džak pun lešnika, pored je bila krckalica. Mi je nismo videli, mislili smo da je ni nemamo, pa ih nismo lomili. Stajali su u tom džaku netaknuti bogtepita koliko.

Sanjala sam lasicu u stanu, ide ispod tepiha, a mi se pravimo da je ne vidimo, ode ispod podmetača za čaše, viri ispod komode, a mi se pravimo blesavi, pokrivamo je, guramo je pod sto, puštamo je da se migolji.

Sanjala sam da me je sarkastični kuvar i putopisac pojeo, fino od ruke, a potom i celu. Užitak je bio nekako francuski.

Danas je supa, u supu se i pretvaramo. Juha, soup, minestra, die Suppe... Umnožavamo se u hiljadama stanova, pa se opet delimo na proste činioce. I supe se umnožavaju. Ke(mp)bela supa! Vorholova beskrajna supa, crvena doduše, lekovito zadovoljstvo u konzervi svakog dana do kraja života. Supa je okean u kom smo nekad bili, zato je tako halapljivo i srčemo, gutamo i tražimo utehu u njoj. Primordijalni čorbuljak. Preslan i pun algi. Drevni okean.

www.pinterest.com

Znam, hoćete stvarne činjenice, ali da budu neobične. Jeli smo otomansku kuhinju. Nosila sam veštačke suze u torbi. Kad više ničega nije ostalo u kasno popodne, jeli smo sirovo povrće kao kromanjonci, ništa nam nije upalo u vatru ni slučajno. Još sam bila zaglavljena negde između utorka i četvrtka. Uvek sam zaglavljena između utorka i četvrtka, uostalom. Varenje i san. Nekad je tako tropski, nekad tako pustinjski, nekad je samo brisanje prašine, nekad su tužne na telu vododerine. Sanjala sam kako krotim besne pse na prašnjavom putu, kako im dirigujem kao da plešem. Sanjala sam da govorim francuski, a nikad ga nisam učila. Sanjala sam kako sedim na rivi i slušam morske orgulje koje sviraju Posejdon i Eol. Iskustvo je bilo sakralno, ni previsoko ni preduboko, već potaman. Talasi su udarali u rupice u stenama i pravili muziku.

Dok sam ga pratila do stanice, gluvonema komšinica mahala je sa velikom osmehom i skupivši tri prsta na usta kao da hvali ukusno jelo, cmoknula je i ponavljala: moa, moa.

Fragment iz rukopisa Demonštrand