Paviljon

Paviljon

ili Kako sam rukopis bacila na planini, a isplivao je u reci

Jesen. Pronašla sam jednu sedu na glavi, brzo sam je iščupala i oprala kosu. Hadski magnetizam nam stvara bore i podočnjake. Na prelazu u novo godišnje doba zbacujemo staro krzno, kad je sve isto ludim. U jesen opada kosa i stare navike. Lažem, one ne opadaju, ali u jesen mi više smetaju. I volim i ne volim kad se linjam. Prskam u nos sol-de-mare, da saspem u telo kapi morske soli kad već ne mogu da u nju umočim celo svoje telo. Kad ne mogu biti klizava usoljena sardela, mala hostija koja pluta po plavoj svetoj vodi, pliva i izmiče belim čeljustima hotela. U glavi se pripremam za sneg.

Rukopis koji sam danima pisala na vikendici naposletku sam bacila nedaleko od odmarališta Letenka, na Fruškoj gori (GPS koordinate: 45.135588, 19.678291), gde je nekada nadomak paviljona bio tunel, podzemna radionica za majstora, tačnije automehaničarska rupa nalik na grob.

U paviljonima kao da se neko mrda, kao da gori svetlo, kao da u njima ima života, ali to je samo odsjaj ulične svetiljke koja se ogleda u prozoru. Zaključano je, a mi smo ostali napolju da se snalazimo. Prekriven hrskavim lišćem, amfiteatar je pun duhova koji uredno očešljani pevaju pesmice i čitaju sastave, plešu smerno, vire iza drveća i kikoću se, vuku nas za noge kao za korenje, mašu nam šalom od svile. Biralo se još prve večeri tajno, a poslednje večeri javno, misleći da se voli kao i uvek u takvim okolnostima izmeštanja iz regularnog života, iz potrebe da se bira najbolje od ponuđenog u tom novom kolektivu (možda sasvim prosečno i neprimetno u sopstvenom i ovdašnjem). I u tim paviljonima i u toj zajedničkoj trpezariji i u amfiteatru i u šumi niko nije bio mračan i malodušan, niko nije bio sarkastičan, naivno se verovalo u zajedništvo i jednakost, a u tim godinama to izgleda da nikome nije teško padalo. Cerekalo se pod zajedničkim tuševima, no curice se nisu fotografisale telefonima, i to ne samo zato što još nisu ni bili izmišljeni. Posle su tu naselili izbeglice. Doveli su ih sve onako đuture, kao da su ih nabacali. Kosa im je bila opala na pečate.

U glavi se pripremam za sneg

Sve je to kockasta ruina, jedna do druge, svaka nalik na prethodnu, ali mi se učini da slika stoji na zidu unutar jednog od paviljona, slika i lampa, umetnost i život, ljudske tvorevine dolce et utile, što u velikoj meri menja percepciju mesta, osvetljava ga, greje ga i produžava mu vek na neki sasvim novi način. Buđavo lišće i buđavi rukopisi. Umetničko delo kao leš, zemlja u kojoj sam rođena kao leš, zagađeni, propali paviljon, rukopis kao mrtvo telo. Lit kao koren reči literatura i reči otpadak (litter, eng. smeće), pisanje kao izbacivanje/sakupljanje smeća. Strahovi u mraku: ne od životinja već od ljudi koji se šunjaju kao zveri, od njihovih loših namera (čovek ima više loših namera od životinje čija jedina loša namera može biti da te pojede). U mraku su nam sve ulice one u kojima ćemo biti opljačkani, silovani, ubijeni. Šuma je tek preispitivanje. Vratim se po onaj rukopis, bilo mi je žao bačenih sati. Neko naiđe. Skočim u majstorski grob. Belih papira više ne beše. U žbunu nešto šušnu. 

Fragment iz rukopisa Demonštrand