"Moja čežnja za morem samo je hipertrofija čežnje za izgubljenim detinjstvom."
...
I vidi se da je ovde nekad bilo more,
ostadoše neke prazne školjke i spečeni mali rakovi da se puće u prazno. Sve je to grebanje po površini. Ne kopaj
preduboko, može biti opasno. Teško je izgubiti more nekoliko puta: najpre Pra-more,
zatim Panonsko, a potom i Jadransko, pa onda skupo plaćati da do njega dođeš i
da se u njemu kupaš. Uz vikendicu sam dobila i krošnjasti tunel gratis, kao iz
dečijih knjiga, put ka onoj strani. Ići kroz njega bos kao kroz hram ispleten
rukom prirode-arhitekte, gde su se grane spojile za naše čisto zadovoljstvo,
šetati zelenom avenijom, alejom velikana. Biti u njemu pećinska žena u sigurnom
zaklonu i dete koje protrčava kao ponovo rođeno, tunel u drugi svet. Proći kroz
špalir počasne straže, biti krunisan, proglašen vitezom, moja zelena svečanost.
Došla sam u stan, donela sam miris šume i reke u torbi.
Reši se suvišne pošte, u tome će ti proći pola dana. Palim-gasim mašine,
ubacujem i vadim nešto iz njih. Pritišćem gumbove, što bi rekli susjedi. I tako
ceo dan. Sredila sam svoj život kao da će svakoga časa doći gosti, a ja ću im
ponosno otvoriti vrata širom i reći: „Pogledajte kako mi živimo!“ Sutra idem na
pregled, a prekosutra na groblje. Fosili se razbacuju, a živi ne mogu da dišu. Osluškujem
sa terase talase, dremam, šušti more, trube brodovi. Trgnem se, automobili
šibaju ulicama, gume prevrću vazduh, hvataju zeleni talas uz disharmoniju
sirena. Tad u mene uđe demonštrand, kad me vuče plaža. Tad me hvata štrandemonijum.
Tad širim zastavu sa bosim stopalom. Za nudizam stopala uvek i svuda!
Jednom me
je poklopio talas. Jednom me je poklopio, nikom nisam rekla. Ne znam koliko sam dugo bila dole,
nekoliko sekundi, dva minuta ili mnogo duže. Ležala sam na dnu i gledala gore u
plavo. Čestice su se slegle po dnu kao šljokice u dečijim olovkama. Kad ih protreseš,
nalik na novogodišnje kugle, tečnost se zamuti i mnoštvo zasvetluca, ali kada
ti se ruka dovoljno umiri, konfete se spuste i slavlje polegne po dnu. Nije
bilo mutno, sve se videlo potpuno jasno, videla sam tišinu i zrnca belog peska nataložene u dubini u
kojoj sam ležala kao u grobu. I ja sam se slegla, a onda me je nešto diglo i izbacilo.
Ima dana kad bih se vratila tamo sama, ima dana kad bih s drugima ležala na tom
tihom, peščanom dnu držeći se za ruke.
Prekoputa žive ljudi bez zavese. Kavez
siromaštva: čekaš da ti nešto bace i nema izlaza. Ko je ubio i ko je rodio
noćas neće spavati. Dvoglava senka ide prema zidu i unatrag, otac uspavljuje
bebu u rukama. Roditelji se pojave tek toliko da postave neko retorsko pitanje
i gurnu deci zalogaj u usta. Neka objasne zašto na svim peškirima piše HOTEL i
šta bi to trebalo da znači. Prevrtljiva insomnija te tera da se sto prvi put
okreneš na jednu stranu i pomisliš: „Konačno sam se udobno smestila, učaurila“,
ali te nemogućnost da se uključiš u program sna odbaci na drugu stranu.
***
Umetnost je diviti
se prirodi tako da izdvojiš pojedinačno iz opšteg, da odabereš samo deo, inače
je sve zajedno preveliko i preširoko, jedna zagušujuća i kič papazjanija, lažna
panorama odštampana na tapetama, ali kada nađeš u svemu tome minimalizam, priroda
može biti lepa (kada odabereš svoje drvo suptilno okićeno malim zlatnim
listovima kao praznik ili svoju plažu kao mesto detinjstva ili drvored kao
uživanje u repeticiji ili kamenčiće koji čine jedan zen poredak).
Dekonstrukcija uživanja ukida uživanje i zato se zaustavi. Bose noge neka prođu
kroz pesak i okupaj se. Oseti desnu ruku i opusti je... Oseti svoju desnu šaku
i opusti je. Ne mrdaj je, ne bacakaj je, osvetli je iznutra energijom,
vizualizuj, zamisli kako je opuštaš. Oseti levu ruku i lakat i rame i opusti
ih. Sada si na mestu svog detinjstva koje ti prija i na kojem se osećaš sigurno
i zaštićeno.
 |
| Elen Sheidlin, Child of Sea https://www.instagram.com/p/sAeZFavR5F/ |
Ležim na travi
ispod svog omiljenog drveta Catalpa
speciosa (cigaraš, srp.) sa kojeg vise duge skakavac-zelene mahune nalik na
mačeve ili tanke muštikle. Drvo je to odlično za penjače-početnike i drvo koje u
izobilju nudi oružje za borbu sa samim sobom. Trava je meka, miris je svež, dan
je na izmaku. Sunce se probija do mene kroz gusto lišće i viseće trake nalik na
tvrde, izdužene i mršave zelene banane, ali me ne prži, već mi prija, greje me
i blago je prema mom licu. Trake vise i njišu se kao na vratima seoske letnje
kuhinje.
Oseti desnu
nogu i opusti je, oseti kako se mišići u butini rastaču... Tople ruke te
masiraju školjkama koje su oduvek stajale na tebi, uzimaju ih sa površine tvojeg
tela i uz miris maslinovog ulja osetiš kako klize po tvojoj koži, najpre pomalo
grubo, a potom glatko i uigrano. U slanoj sobi, jer rudari nisu kašljali u rudniku soli, u slanoj sobi. U slanoj sobi jedan tretman vredi kao tri dana na moru, u slanoj sobi. Školjke su tvoje sestre, uzimaju toplotu od
tebe i vraćaju ti je nazad. Zagrevaju se i oklopi im postaju meki i poznati,
kao da im je jedina svrha oduvek bila samo da tebi ugode. I to je prvi svemir u
čoveku, mali korak za svemir, ali veliki za tebe. Svemir se uselio u tebe,
plavet. U glavi se pripremaš za sneg.
 |
| Drvo je to odlično za penjače početnike |
Voziti se vozom, to je nešto posebno, stanovati i kretati
se istovremeno, mirovati a pomerati se kroz prostor i vreme.
Jednog dana kada sam sišla sa vagona, popela se na brdo i
prošla kroz svoj krošnjasti tunel, shvatila sam da mi je neka džinovska kugla
zaklonila pogled na reku – niko ti ne garantuje kakav ćeš pogled imati, kažu:
to su kupili neki Rusi. To je nekakav rezervoar. Svemirski jebeni brod.
Faberžeovo fucking jaje. Šta će da izbacuju u vodu, šta će njome da dovoze?
Ribe
su zaspale očiju mutnih od slatke vode dok je neko prigušivao sunce. Nisu ni
sanjale da ćemo sutradan reći: skuvaj ih tako krvave. Mogle su otplivati preko,
do druge obale, bez pasoša pod škrgom, a mi, mi smo disali na škrge, a u pasošu
smo imali krvave otiske prstiju i nisu nam dali preko.
Zadenula
sam dedin pištolj za pojas i zaputila se poljskom stazom do reke, do čamca, da
izvidim ko to zaklanja…
Odlomak iz rukopisa Demonštrand
No comments:
Post a Comment