Traka za izolaciju (dnevnik)

TRAKA ZA IZOLACIJU (DNEVNIK)

12. mart 2020.

Već nedeljama pratim šta se dešava u Kini. Kina je na mapi velika crvena tačka koja raste, a iz dana u dan i ostale zemlje iz sive prelaze u crvenu. Mapa se sva osula, i Evropa je boginjava. Ćerka traži da joj nabavim gel za dezinfekciju ruku da nosi u školu, ulazim u svaku apoteku i drogeriju, ali nema. Podelile smo se, ona je zaređala po nekim drugim apotekama i radnjama, vraća se sva zajapurena i razočarana.

Svi bauljamo po DM-u i Liliju, tobože gledamo micelarnu vodu, smireno šetamo između rafova, po rukama prevrćemo piling za lice sa hijaluronom, čitamo natpis sa ambalaže pakovanja za kosu punog keratina, a svi smo ovde zbog iste stvari, znam ja, svi tražimo isto, ali toga nema. Prećutno i bez panike, napuštamo prodavnice i apoteke, kao nekakvo bratstvo i sestrinstvo bez maski i rukavica koje nije uspelo u svom jedinom zadatku – da zaštiti sebe i sebi bliske ljude. Kupujem samo neke vitamine, kapsule sa ribljim uljem i vlažne maramice, kao bedni, posrani ribolovac bez ulova ulazim u stan, podbacila sam, tiho kažem: "Evo, donela sam nam samo ovo riblje ulje, dobro je za imunitet".

Vodim decu na Stražilovo, udišemo vazduh, jedemo na klupi iz korpe za piknik, prepešačili smo devet kilometara. Non-stop im brišem ruke vlažnim maramicama. Zovem ćerkinu učiteljicu ne bih li izvukla neku insajdersku informaciju, da izvidim hoće li se raspuštati škole, da li da je sami izvučemo iz tog potencijalnog legla infekcije u kojem se deca dodiruju, rukuju i cmaču, kijaju i kašlju jedni na druge, hvataju se za kvake, slavine, stolice, klupe i diraju svoja lica, trljaju oči, stavljaju prste u usta, grizu nokte i čačkaju noseve. Učiteljica mi citira druga Tita: “Živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra izbiti rat”.

16. mart 2020.

Otkazali su nastavu i zatvorili škole, odlazimo na vikendicu. Imamo sreće. Imamo Dunav i celu obalu, šumu za šetnju i kej po kom se može voziti bicikl, tek ponegde je poneki čovek u ponekoj opremljenijoj vikendici. Muž je nekim svojim kanalima nabavio asepsol i nekoliko maski. Deca besomučno slikaju vodenim bojama, potrošila su sve zalihe bloka br 5. Voze bicikle tako da im se stalno izduvavaju gume i spadaju lanci.

U vozu (Novi Sad-Sombor) svi imamo iste kineske kofere, jedan učenik nosi hrčka u terarijumu. Ljudi hrle na selo. Stavila sam maramu preko usta, čim neko kašlje okrenem se da vidim ko je i merim stepen zrelosti kašlja. Kondukter mi vraća kusur, a ja gledam u one pare i ne znam čime da ih prihvatim, a da se ne zarazim. U vozu mi se pripiški, mislim se nećeš ga sad majci, istrpim do kuće. Prskam se po licu aktivnim kiseonikom, neki dečko me znatiželjno pogleda, a ja namerno štrcnem još malo po licu i rukama. Osećam se zarazno i zaraženo, osećam da su mi jakna i patike rasadnik virusa. Osećam neku umišljenu vrućinu u obrazima i nešto smrtonosno u plućima, teško dišem. Kad god počnem da kašljucam pomislim: to je to. Trudim se da ne diram kvake, surfujem po busu da ne pipnem dršku. Ima jedan delić sekunde kada pomislim: “Korono, eve me”, kad mi dođe ono defetističko, suicidno: “Ko ga jebe, neka zakačim viruščinu već jednom, da se ne patim više, samo da ova agonija prođe”.

Starijima od 65 godina zabranjeno je da izlaze na ulicu. Penzioneri su stoga počeli da se okupljaju na ćoškovima ispred prodavnica da se dogovaraju kako će da se samoizoluju. Da razmene još koju teoriju zavere. Brže-bolje odlaze gradskim busom do pijace i kafane dok još mogu, pa će onda u karantin. Dolazim u grad samo da operem veš i obiđem ujaka (70) koji živi sam. On mi detaljno predočava kako mu ništa ne treba jer ima dve narandže i jedan limun i kako će praviti pitu od krompira i prepričava korak po korak kako je kuvao supu i pravio rusku salatu. Ovog puta ga zaista saslušam.

Postala sam ljuta na ljude, žena protrlja nos i uhvati se za traku na pokretnim stepenicama, a ja je mrko pogledam. Sa terase gledam ljude kako se grle, rukuju, sede po kafićima, mrštim se. Ljudi prolaze sa spuštenim maskama i prisno se pozdravljaju, prevrnem očima tako da vidim svoj mozak.

Ceo svet je u istom sranju, a neki i dalje misle da je solidarnost biti pod jednom zastavom.

Ćerka mi kaže: “Neću da umrem, još toliko toga imam da doživim”.

Taksista mi kaže: “Malo smo podigli cene”, umesto uobičajenih 300 dinara traži 750.

U gradu je predapokaliptično stanje. Svuda i u svemu vidim neku pretnju, stalno mi je pred očima slika iz serije Černobil kad radioaktivne čestice padaju kao pahuljice dok se deca igraju na igralištu. Najobičniji odlazak u radnju je rizičan poduhvat, pun stresa i panike. Vozač autobusa nosi masku, prodavnice su praznjikave, ljudi su unezvereni, vuku neke torbe i kese, tumaraju tamo-amo. Uveče izlaze na terase u osam sati i tada se začuje aplauz. Neko vrišti, neko trubi, ljudi zajedno proizvode zvuk. Ko ima svoje dvorište i nije zarobljen u stanu ne može razumeti taj aplauz, to je jedino što ljudi trenutno mogu da rade zajedno, neki ljudi čine to u čast medicinskih radnika, neki tapšu svim radnicima koji ovih dana rade bez prestanka i koji su non-stop potencijalno izloženi virusu, neki ljudi aplaudiraju sebi, to im je potrebnije nego onima koji će aplauz čuti ili neće čuti i to je u redu, potapšati sebe po ramenu, reći sebi dobra si danas bila, dobro si se držala, prošao je još jedan dan, još uvek nisi prsla, izdrži, i ovo će proći, aplaudiram ti.

Mislim na ljude mojih godina koji rade honorarne poslove i nemaju zdravstveno osiguranje, mislim na ljude koji moraju da plaćaju kiriju za stanove koje iznajmljuju, na ljude koji moraju da idu na posao gradskim prevozom, na ljude koji će dobiti otkaz, na stare ljude koji su sami, na ljude čija su deca u inostranstvu.

Ljudi ispred apoteke stoje u redu, samoinicijativno su napravili rastojanje i to mi unosi mir. Na ulazu u zgradu zalepljen je papir na kom piše: „Drage komšije! Povodom novonastale situacije, vezane za virus „corona“ želim da znate da vam stojim na raspolaganju što se tiče nabavke hrane i lijekova. Molim vas, slobodno me i bez ustručavanja pozovite na 069... Biće mi zadovoljstvo ako mogu da vam pomognem u ovo, posebno za vas malo starije i osjetljivije, teško vrijeme. U iščekivanju da zajedno pijemo kafu kada sve ovo prođe. Srdačno vas pozdravljam, ostajte nam zdravi!!! Selena“

Ljudi dele po društvenim mrežama knjige, filmove, predstave, virtuelne ture po muzejima, besplatne kurseve, sve što bi moglo prekratiti vreme i malo prodrmati učmalost.

Ujutru sam pogledala i uradila neke vežbe – či gong. Planiram da ih radim svaki dan. Biću zen. Biću fit i imunitet će mi biti jak. Moj či će odbiti svaki virus. Upisaću neki onlajn kurs koji organizuje Oksford ili Kembridž, bog da me vidi. Kako li ću se samo napuniti svim tim intelektualnim i kulturnim sadržajima. Kad sve ovo prođe, biću konkurentna na tržištu rada i mlatiću pare. Planiram da pročitam sve one knjige koje sam manično kupovala, a nikako nisu došle na red. Joj kako ću samo vežbati i čitati, biću zdrava, srećna, lepa, negovana, pametna i nasmejana! Iskoristiću ovu situaciju na najbolji mogući način. Planiram da pišem. Joj kako ću samo pisati, pa šta bih drugo nego to, ima toliko vremena!

Umesto toga, stalno perem veš i sudove, dezinfikujem decu i derem se: „Peri ruke!“ "Pa šta sad opet jedeš? Sad smo jeli!" Ko šta radi, ja prosleđujem ćerki zadatke koji joj stižu, što sa televizijskog ekrana, što preko vibera, što u gugl učionici, što mejlom i onda kad ih uradi – ko šta radi ja ih fotografišem i šaljem gde treba i kačim na gugl drajv i tako po ceo dan. Kosa mi je čupava, a lak se ogulio s noktiju. Lice mi se osulo od stresa i te hemije koju svuda prskamo, u crvenim je tufnama kao interaktivna mapa za praćenje koronavirusa po državama. Mame u roditeljskoj grupi od ujutru do uveče pošalju između 50 i 90 poruka. Uzdahnem duboko.

Četvorke i jedinice u školi više nisu bitne. Nokti nisu bitni, obrve nisu bitne. Dlake nisu bitne. Neispeglani veš nije bitan. Slikati se na kul mestima, sa koktelom i tanjirom punim skupe hrane više nije bitno. Odlasci na kafe i blejanje po gradu ne da nisu bitni nego su sebični. Mladi neće da propuste ništa, ne znaju da će se moći celog života opijati i jebati, samo ako sada ostanu kod kuće. Treba im staviti na bilborde i vrteti na fejsu, instagramu i TV-u: Pićete i jebaćete se celog života ako sada ostanete kod kuće!

Pare, seks, automobili i putovanja danas ne vrede koliko dvorište, brašno, kvasac, asepsol, filmovi i knjige, kao osoba s kojom u izolaciji možeš da razgovaraš, koja o tebi brine i koja te zasmejava i umiruje.

Pričamo ko je kakve igre voleo da se igra kad je bio mali, pričamo kome je koja igračka bila omiljena. Deca su oduševljena ovim našim pričama.

Zatvorili su aerodrom, obustavili sve letove. Uveli su policijski čas. Prodavnice rade samo do 18h. Dopisujem se sa prijateljima, proveravamo da li smo dobro, svi gledamo svet istim očima. Dve drugarice su trudne, mislim na njih.

21. mart 2020.

U kuhinju mi je uletela ptičica kao u kakvom Diznijevom crtanom filmu, da zapevamo zajedno. U Italiji je umrlo jako mnogo ljudi, toliko da mi je to nadrealno.

Instagram je postao tužno mesto, instagramom se kao pustom prerijom valja klupko fotki sa prošlogodišnjih putovanja, slika s decom u izolaciji i video u kom su se ljudi snimali kako peru ruke. Na tviteru se ljudi žale na sve i svašta (kao i obično, kada nemaš kome reci svima) i pitaju kako da naprave kvasac. R. i ja sviramo gitaru i pevamo ("nemoj da ti novelvagujemo pesmu"), nadam se da nam neće doći da to i snimamo. R. i ja onako usput dobacimo: „Korono, nemaš šanse“ (iz klipa „Klintone, nemaš šanse“) i pokazujemo jedno drugom smešne gifove i mimove. On stalno ide na trčanje i u nabavku. Subotom namestim na muzičkom stubu disko svetla, pijemo i puštamo pesme nekad bez ikakvog reda, a nekad tematski (koju bi pesmu pustio/la da imaš svoj pub i sl.), samo nas dvoje. Pošto se proširila vest da su se u Veneciju usled pandemije i potpune obustave turizma (a time i zagađenja) vratili labudovi i delfini, to nam je sad fora za sve: „Dete ne sme da čačka nos, pa su se u njega vratili labudovi i delfini“ „Toliko dugo nisam zapalila cigaru da su se vratili delfini“ "Jao, što je ovde čisto, doći će delfini!"itd. Uzmemo tako pa namerno iznosimo teorije zavere: o Rusiji u kojoj nema mnogo zaraženih ili na primer o nekakvoj organizaciji koja planira da pobije sve stare ljude, o eko-gerili koja je pustila virus ne bi li se planeta oporavila i obnovila, ali im se virus oteo kontroli. Dolazimo i do teorije o nekakvom tajnom kulinarskom lobiju koji hoće da uništi najpoznatije kuhinje na svetu – kinesku i italijansku.

Zabavljaju me novinski naslovi, pa sam rešila da ih prikupljam: Ne potapajte mačiće i kučiće u asepsol; Kako se piše, virus korona ili korona virus: srpski lingvisti ukrstili koplja, buknula polemika; Srpska pravoslavna crkva objavila molitvu za izbavljenje od korona virusa, Bosanac u Minhenu komšinicu Kineskinju poprskao dezinfekcionim sredstvom; Umesto u kućnu izolaciju otišao u kafanu pa priveden; Panika sve veća: otkrivamo ko na estradi ima korona virus; Dr Grigorije Grabavoj dao brojčane nizove za osiguranje večnog života za sve: protiv korona virusa 4986489,548748978; Intervju sa patrijarhom srpskim Irinejem pod naslovom „Tamjan štiti od virusa“; Srbe geni čuvaju od koronavirusa; Uhapšen jer je lagao da je bio u društvu sa osobama zaraženim koronavirusom.

Ljudi su iz dosade i nervnog rastrojstva počeli svašta da pišu, govore, snimaju i kače. Počeli su da daju raznorazne savete i otkrivaju kod sebe neverovatne talente. 
Ljudi mi šalju blagoslove, molitve, srećne nizove, lance ljubavi i zdravlja, srca koja treba slati dalje, recepte sa Fakulteta medicinskih nauka na Univerzitetu Zanjan u kojima limun u toploj vodi čini da virus volšebno nestane, tajnu formulu u kojoj stoji da beli luk ubija ćelije virusa, napiši: nestani korono, napiši: amin ako korona nije dobrodošla u tvoj dom.

Ovaj virus je test inteligencije. I test solidarnosti. I test ljudskosti.

#stayhome