Jeftine bočice

Jeftine bočice

Sanjaš kako se sklanjaš od kiše u zagušljivi prolaz i na nabacanom štandu kupuješ bočicu plave tečnosti. Čovek kojem se vide samo tamne dlakave ruke promumla: 800 dinara – skupo, nevoljno vadiš pare iz pohabanog novčanika namenjene za hranu. Na bočici piše Light blue. Kada se probudiš, hodaš ulicom, počne da pada kiša, skloniš se u prolaz, u njemu je zagušljivo. Čovek vadi štos para iz džepa izlizanih farmerica i broji, ne podižeš pogled, gledaš ga u ruke. Koliko Vam je ovaj? Pokazuješ na plavu bočicu na natrpanom štandu, prihavataš igru. 800 dinara. Skupo, izgovoriš. Platiš i strpaš ga u torbu. Kad izađeš napolje suneš malo na nadlakticu. Na bočici ne piše ništa. Miriše na plavo i tamo si.

www.alice-little.com

Dečak onog istog imena i one iste kose, stariji od mene desetak godina vratio mi se u drugom obliku i drugom vremenu. Bilo je to negde u Dalmaciji, sećam se, maše mi rukom, zove me k sebi, ali odvode me. Ja imam oko pet, on oko petnaest, moralo bi tako biti. Zove me na svoj peškir ili u šetnju, ne sećam se. Sećam se pokreta ruke, mahanja, gesta. K nama, pokret je značio: dođi k nama. Odvode me, a oči su mi pune suza.

Možda je on, a možda i nije. Pokupila sam ga samo zbog imena, to veče nije mogao da uradi ništa, impotentan od previše jeftinih bočica. On je u to vreme gledao tutorijale kako izmasirati samoga sebe, recepte za jednu osobu i šta obići kada putuješ sam.

***

Ko ti je on? Niko ili Neko? Pijem s njim vikendom. Pokušavamo oblake da smestimo u sebe, da ih uvučemo, da menjaju oblik prema našoj zapremini. Kad u običnom prostoru koji delimo sa ostalim ljudima napravimo naš nevidljivi mikroprostor u kojem vlada drugačija klima i dugačije protiče vreme. Kad su ljudi bezoblična masa što puši i žamori. Sloj anonimne gomile, sloj magle pa mi. Volim tu zavesu od magle da se njom obmotam, da u nju zaronim. Pojavljivao se uvek iz mraka, uvek iza leđa i šaputao na uho neobične reči. Prinosio mi vatru. Uvek ta njegova ruka i upaljač iz mraka. Trebale su mu jake stimulacije. Nisam imala snage za jake stimulacije.

U belim kvadratima se budimo, u žutim večeramo, u crnim tonemo u san. Biću tvoj vikend, rekla sam mu kada se pojavio na vratima. Od tada ne izlazimo iz stana kao Adam i Eva, na 24hKitchen kanalu kuva li se kuva, a mi naručujemo hranu kao njujorški plavci u zasedi. Kao puževi nosimo svoje kuće na leđima, iz školjki viču očevi i majke. Budi bolji. Bravo. Ili: stidi se. Nikada nećeš osvojiti zlato, ako tako nastaviš. Sve medalje su iste, samo druge boje. Samo da se ne izližemo, ne uspavamo, ne prepričamo, ne prećutimo. Razmaženi prethodnim iskustvom. 

***

Smatrala sa u to vreme da ne postoji erotika, već samo autoerotika, da je saznanje nemoguće i da se inteligentni ljudi povremeno moraju otupljivati, omamljivati, napraviti u sebi nekakav drugačiji hemijski balans od postojećeg, jer tako kako je ne valja i neizdrživo je. Izlazak mi se tada završavao sa „zašto svi ne mogu biti kao ja“ ili sa „zašto ja ne mogu biti kao svi“. Evoluirali smo, sa piva iz plastične dvolitre, prešli smo na vina srednjeg, nekad čak i boljeg kvaliteta. Niz grla nam klize modre frankinje, misterija, euforija, a drvena tamjanika pomalo zapne u čeljustima kao duh iz bureta, grlo da okadi. Cigarete trošimo kao poštapalice. Skinuću naočare i pustiću sebe na tebe. Jednom ću pustiti sve svoje pse na tebe. Smotaj nešto. Kad smo strejt, polako ispuštamo otrove. Vreme je počelo da se premotava i da brblja pravo teksaški da brblja kao da me prodaje na aukciji da brblja da nudi više da se gura da brblja da preskače i da me prodaje da diže ruke.

***

Sanjala sam džak pun lešnika, pored je bila krckalica. Mi je nismo videli, mislili smo da je ni nemamo, pa ih nismo lomili. Stajali su u tom džaku netaknuti bogtepita koliko.

Sanjala sam lasicu u stanu, ide ispod tepiha, a mi se pravimo da je ne vidimo, ode ispod podmetača za čaše, viri ispod komode, a mi se pravimo blesavi, pokrivamo je, guramo je pod sto, puštamo je da se migolji.

Sanjala sam da me je sarkastični kuvar i putopisac pojeo, fino od ruke, a potom i celu. Užitak je bio nekako francuski.

Danas je supa, u supu se i pretvaramo. Juha, soup, minestra, die Suppe... Umnožavamo se u hiljadama stanova, pa se opet delimo na proste činioce. I supe se umnožavaju. Ke(mp)bela supa! Vorholova beskrajna supa, crvena doduše, lekovito zadovoljstvo u konzervi svakog dana do kraja života. Supa je okean u kom smo nekad bili, zato je tako halapljivo i srčemo, gutamo i tražimo utehu u njoj. Primordijalni čorbuljak. Preslan i pun algi. Drevni okean.

www.pinterest.com

Znam, hoćete stvarne činjenice, ali da budu neobične. Jeli smo otomansku kuhinju. Nosila sam veštačke suze u torbi. Kad više ničega nije ostalo u kasno popodne, jeli smo sirovo povrće kao kromanjonci, ništa nam nije upalo u vatru ni slučajno. Još sam bila zaglavljena negde između utorka i četvrtka. Uvek sam zaglavljena između utorka i četvrtka, uostalom. Varenje i san. Nekad je tako tropski, nekad tako pustinjski, nekad je samo brisanje prašine, nekad su tužne na telu vododerine. Sanjala sam kako krotim besne pse na prašnjavom putu, kako im dirigujem kao da plešem. Sanjala sam da govorim francuski, a nikad ga nisam učila. Sanjala sam kako sedim na rivi i slušam morske orgulje koje sviraju Posejdon i Eol. Iskustvo je bilo sakralno, ni previsoko ni preduboko, već potaman. Talasi su udarali u rupice u stenama i pravili muziku.

Dok sam ga pratila do stanice, gluvonema komšinica mahala je sa velikom osmehom i skupivši tri prsta na usta kao da hvali ukusno jelo, cmoknula je i ponavljala: moa, moa.

Fragment iz rukopisa Demonštrand

http://pulse.rs/nepodnosljiva-tezina/

Nepodnošljiva težina socijalnog i virtuelnog postojanja

Rut Ozeki, Priča za biće vremena, Beograd: Booka, 2015

Jedno je sigurno: Rut Ozeki je odlična spisateljica koja zna da vas uvuče i umeša u knjigu, ma koliko vas njena glavna junakinja u jednom trenutku razočarala, jer je digla ruke od sebe i sunovratila se (izneverila vaš horizont očekivanja). Njen svaki motiv je opravdan, napisano ima svoju svrhu, tempo se namerno ubrzava i usporava, a slatko i gorko, humor i bol se u fikciji mešaju kao i u realnosti (zvala se ona sadašnjost ili ljudska istorija). Sve različitosti se prepliću kao i u životu čineći skup čestica bića vremena. Njene spisateljske veštine se snažno potvrđuju svakom napisanom stranicom, ali osim umešnosti stila, angažovanost i jasno definisani etički i politički stavovi našli su svoje mesto u ovom romanu. Ozeki kroz svoje likove nedvosmisleno progovara o bolestima ljudskog društva kao što su fašizam i kapitalizam (uvek kao saučesnici koji nas sapliću, šutiraju i prezrivo nam se smeju). Ona analizira dva kontinenta, dve kulture, dve civilizacije kroz njihov, na prvi pogled bi se reklo, idilični i idealizovani dijalog Zapada i Istoka, koji se na momente pretvara u noćnu moru i iz flomaster-ljubičaste prelazi u mastilo-crnu. Da, divno je čitati lepotu koju je neko stvorio, divno je rukama tući talase i jesti slastkiše, divno je kada vas neko nasmeje i učini boljom i jačom osobom. Ali da, ljudi čine i zlo drugima, sebi i prirodi. Zlostavljanje, nasilje, depresija, zagađenje, suicidalne misli i dečija prostitucija deo su našeg sveta. Nažalost.

Knjiga pre svega pruža „uživanje u tekstu“, ali je dušu dala za različite analize (o vezi književnosti i  tehnologije, sociološkim, mitološkim, ekološkim aspektima, proučavanju etimologije do te mere da se može govoriti o oduhovljavanju, oživljavanju reči itd.)

Izopštena japanska tinejdžerka (jer je dete povratnika iz inostranstva tzv. „kiko kušiđo“ ) koja trpi vršnjačko nasilje i propast sopstvene porodice, opisuje svoje „rane jade“ jedinom ko je sluša na svetu: potencijalnom čitaocu dnevnika. Spisateljica Rut o kojoj se pripoveda u 3. licu i njen suprug Oliver (ekološki osvešćen umetnik) žive na zabačenom ostrvu u tesnacu Desolejšn. Rukopis, inače umetnut u korice Prustovog romana, kao kakav surogat, jednog dana doputuje u Helou Kiti koferčetu baš do plaže u njihovoj blizini i Rut ga pronalazi u književnoj stvarnosti. Ovaj svojevrstan antiblog, dakle intimna literatura namenjena jednoj osobi, obraća nam se ispovednim tonom, ostavlja na nas snažan utisak i golica našu maštu samim tim što se i spisateljica romana zaista zove Rut, pa nam takvim postupkom banalizacije otvara pitanja istinitosti fikcije. Motiv izgubljenog vremena ili À la recherche du temps perdu Marsela Prusta funkcioniše kao fantomski pretekst koji lebdi nad ovim delom.

Metafikcija i epistolarna forma upravo su ono što daju živost ovom romanu „vozeći“ nas kroz razna emotivna stanja. Motiv izgubljenog rukopisa – nađenog rukopisa (dnevnika koji je igrom slučaja doplovio baš do nje) koji narator potom umeće u delo i predstavlja nam ga – javlja se još u viteškim romanima (i njihovoj parodiji Don Kihotu). Postavlja se pitanje: zašto je Rut Ozeki upotrebila ovaj topos, ovu konvenciju književnosti hrišćanskog evropskog feudalizma? Najverovatnije da bi pokazala da je u pitanju viteška borba sa vremenom i svim njegovim neminovnostima, vraćanje časti i jačanje junaka kroz razne procese inicijacije kao i uspostavljanja normalnog poretka stvari. Forma i suština su u neskladu, i  rukopis ima korice koje mu formalno ne pripadaju („ne sudi po koricama“), a zapravo govore o istoj stvari – biću vremena. Motiv izgubljenog/nađenog rukopisa takođe se javlja  i u Poovim pričama (izgubljena su pisma i rukopisi u boci), Skerletnom slovu, filmu The words novijeg datuma itd. Pored rukopisa, sudbina je poslala i sat (kinđi na njemu označava nebo i vojnika, a osim što je pripadao pilotu svesnom da su mu minuti odbrojani, simbolično teče pripovest kao i život i svi smo nebeski vojnici, a pisanje zaustavlja vreme). Kao važne, uticajne knjige spominju se:Šobogenzo – budistički spisi zen-učitelja Dogena, ali i Veliki umovi zapadne civilizacije koje čita tinejdžerkin tata, praveći od njih origami (Niče i Hobs mu se nisu dopali, pa su stranice o njima poslužile da napravi mnogo insekata) – pretvarajući ideje u nešto sasvim drugo ili u Ništa.

.

Razviti supermoć protiv surovog kapitalizma

„Mi smo nusproizvodi sredine dvadesetog veka“ reče Oliver „A ko nije?“

Pozicije su zamenjene, u ovom slučaju zapadnjačka spisateljica Rut (istočnjačkog porekla) živi u skladu sa prirodom, jedan moglo bi se reći zen život, u obilju jedino onoga što je priroda dala, a skromno u svakom drugom pogledu. Daleko od ljudi, gajeći biljke, bez konzumerizma, frenetičnosti urbane sredine i karijerizma, a radeći na sebi intelektualno. U ovom „zapadno-istočnom divanu“ (termin S.Tišme koji se odnosi na jednu „nevidljivu“ umetničku akciju) svet Istoka ispričan kroz priču njene stanovnice Nao predstavlja se kao Vavilon našeg doba, prenaseljen a otuđen, pun nasilja i pritisaka, izopačenosti i potpuno udaljen od drevnih istočnjačkih ideala (napuštanje i odlazak na dijametralno suprotnu stranu od zen učenja: gomilanje materijalnog, nepoštovanje starijih i slabijih, zanemarivanje odnosa učitelj-učenik, odnosno propadanje učitelja kao figure, nedostatak savesti, oportunističko uspinjanje na društvenoj lestvici i akumulacija bogatstva te, fašističko izopštavanje stranaca i siromašnih kao jedini prihvatljivi model ponašanja i paradigma van koje jedini izbor ostaje u ostajanju kod kuće i vegetiranju/begu u virtuelnu stvarnost/samoubistvu). Razvijena civilizacija, tehnologija – svet u kojem živi Nao nasuprot prirodi u kojoj živi Rut – mesta su na kojima su obe izopštene, otuđene (Rut u dobrovoljnom egzilu zbog ljubav i umetnosti, mada ni ona ne može bez struje!) i  Nao kojoj svi nanose samo bol, a koja odlazi u baštu gradskog hrama gde raste ginko da se vrati prirodi i smiri (kao i otac koji se ljulja na ljuljašci i majka koja posmatra meduze). Lekovito leto Nao provodi u budističkom hramu kod prabake Điko – prolazi kroz procese inicijacije: penjanje, kupanje, trpljenje ujeda komaraca, poveravaju joj zadatke, shvata šta znači moliti se za sve i svakoga. Naoin otac je podbacio, ostao bez posla, pretvarao se da odlazi na posao obučen kao šmokljan, a zapravo hranio vrane u parku i ubrzo zatim pokušao da izvrši samoubistvo. O tome kakav pritisak postoji u japanskom društvu i kako se deca forsiraju da budu najbolja u kapitalističkoj utakmici svedoče i sledeći redovi: „Od gimnazije koju upišete zavisi gde ćete studirati, od čega zavisi u kojoj ćete kompaniji raditi, od čega zavisi koliko ćete zarađivati, od čega zavisi s kime ćete se venčati, od čega zavisi kakva će vam deca biti i kako ćete ih podizati, i gde ćete živeti, a gde umreti…“ (152.str.) Sa druge strane okeana nalazi se Badava radnja u kojoj novac ne važi, gde je sve besplatno, pravi „raj na zemlji“ (Rutina dementna majka tamo iznova odlazi i uzima stvari koje je tamo ranije pronalazila, a Rut ih krišom vraćala). U budističkom hramu takođe ne postoje društvene norme i vreme kao da je stalo: tamo živi Điko, baka Naoinog oca koja će vremenom postati njen duhovni vođa i uzor. Điko je anarhistkinja, feministkinja, spisateljica, monahinja od 104 godine koja ima kuge – „cvetove praznine“ (kataraktu), zbog kojih slabo vidi svet oko sebe, ali ima unutrašnji vid, spoznaje.

Helou Kiti i fašizam

Drevno, borama izbrazdano lice starice obasjano svetlošću ekrana – Japan je u jednoj slici. Knjiga Rut Ozeki deluje i edukativno kada su u pitanju društveni fenomeni u Japanu: prikazani su razni društveni slojevi, društvene uloge, statusni simboli, supkulture: otaku – zaluđenik, hentai – perverznjak, francuske sobarice u gradu elektrike Akiba (stecište obožavalaca manga kulture) – ponizne, kostimirane, u ulogama (kospure – cosplay, supkultura čiji su pripadnici kostimirani u svoje omiljene junake). Nao je kao iz mange – učenica u informi (image  kakav jednako idealizuju i drugarica iz Amerike i perverznjak iz fetiš-kafića, a ona se zapravo ne oseća dobro ni u svom kostimu, ni u svojoj koži). Nao je kospur same sebe – prostitutke se kostimiraju, preoblače u učenice, a ona jeste učenica, nastupaju igre pola i roda, igre pozicija moći. Konačno postaje sebi lepa, nakon moralnog pada, sledi ratnički poklič, preobražava se. Tu su i barske dame koje svršavaju dok porodica obeduje, tu se vidi sva prenaseljenost, sabijenost siromašnih i poniženih, ispraznost njihovog življenja. Iđime – nasilje koje je uvek kao izopačena dečija igra (krvave igre, travestija i farsa, proživljava ih Nao, proživljavao ih i njen deda-ujak Haruki koji je poginuo kao kamikaza, iako je voleo francusku poeziju i nije hteo u rat). Npr. kagome, kagome je igra „ćorave bake“, a brutalna verzija je kagome rinći (linč) – deca vas šutaju i udaraju dok kruže oko vas.  Ko ne položi prijemni za gimnaziju  nazivaju ga ronin (samuraj slobodnjak, talas-osoba). Furitaa  je honorarac, frilenser (piše se i kao freeter što liči na fritter-traćiti, eng.) Yanki – jankiji su agresivni maloletni delinkventi, nose radničke pantalone, imaju izbrijane obrve i laboratorijske mantile fluorescentnih boja. Preveliki zahtevi koji se nameću deci još tokom obrazovanja, smrt od previše rada (karoshi, fenomen 80-ih), neuspesi nakon pucanja dot kom balona, ali i razni drugi pritisci i njihove posledice po radnog čoveka u Japanu doveli su do toga da pojedinci odustanu od privređivanja, jer više nemaju ni očekivanja, ni želju da išta ponude na tržištu rada, pa tako ostaju kod kuće svrstavajući se u posebnu supkulturu – hikikomori (ne izlaze iz stana osim u retkim prilikama i to čine noću). Oliver sa druge strane Pacifika takođe je asocijalan, užasava se kada im nenajavljeno banu gosti – jednom se čak krio u kutiji u podrumu.

Socijalna smrt

„I will not be subjected to criminal abuse“ izgovorila je konobarica-klon Yoona-939 u knjizi/filmu Cloud atlas, pobunivši se protiv svojih tlačitelja. Njena shvatanja dalje je usvojila i Sonmi-451. Čitajući Priču za biće vremena, nadamo se da će isto učiniti i Nao. Ostali učenici je ignorišu, govore i ponašaju se kao da nije tu. Ona prolazi kroz tretman „zen-in-šikato“ ili potpuno izopštavanje, koje je samo zatišje pred njeno potpuno isključivanje iz društva. Vrhunac njene „nevidljivosti“ dešava se nakon što joj organizuju ritual sahrane (svim imitativnim sredstvima do najmorbidnijeg detalja – fotografijom na njenoj klupi, pevanjem, plakanjem) – a u trenutku kada je okače na youtube to postaje virtuelni događaj i Nao više ne postoji u tom odeljenju (ona čak uživa u bilo kakvoj popularnosti pa i ovoj najbizarnijoj – broju pregleda sopstvene sahrane). Koliko nasilje i sadizam daleko mogu da odu govori i podatak da je nepopularan nastavnik u savezu sa učenicima u ovim nedelima, ali i da je ona sama uživala u maltretiranju dečaka iz odeljenja kojeg je presrela u uličici da bi saznala šta joj se sprema. Nao čak razmatra uživanje u ubistvu tog dečaka – ali se plaši da će ubistvom biti zauvek vezani (dečak, pošto je i sam žrtva vršnjačkog nasilja, želi da umre, nada se smrti).Socijalna smrt kao put ka dostizanju besmrtnosti nastupa i u slučaju tinejdžerke koja zapisuje svoje dane i u slučaju monahinje i u slučaju spisateljice koja izopštena od ljudi stvara umetnost. Tehnologija i virtuelna stvarnost umešane su u sve segmente književne stvarnosti – Nakon što u e-mejlu drugarici iz Kalifornije nema šta da kaže (a da bude lepo i zanimljivo), ona preko elektronske pošte „oseti“ da je Nao postala luzerka, sve ređe joj piše i odnosi im postaju hladni. U sajberprostoru spisateljica Rut dobija sve informacije o svom istraživanju, na internetu se našla i „čuvena“ sahrana i „čuvena“ aukcija, tamo se i Naoin otac umrežava sa članovima kluba potencijalnih samoubica. Tehologija je prisutna i u budističkom hramu – stara prababa Điko šalje joj poruke, a uz kompjuter i internet konekciju priređuju oproštajno slavlje – karaoke. Svi problemi Naoine porodice počeli su usled očeve želje i potrebe da tehnologiji doda faktor savesti. Pitanje sramote (spolja) i savesti (iznutra) – Naoin tata je dobio otkaz jer je hteo da u tehnologiju uvede momenat savesti (no, intefejs bi se koristio za pravo oružje – ko bi još hteo da oseća grižu savesti dok uživa u pucanju?) Ozeki čak sugestivno navodi i čitaoca da „izgugla“ imena likova i događaja kao da su stvarni (naročito virtuelnu sahranu koja je imala veliki broj pregleda). Virtuelni život nalik je na realni – Nao je izopštena u sajberspejsu jednako kao i u svakodnevnom životu – kada piše blog, niko ga ne čita (kao da ljudi i u virtuelnoj sferi osete i izbegavaju onoga ko nije popularan u stvarnosti). Ne postojati znači ne biti čitan, gledan, imati malo klikova, biti usamljen na webu – nema te ne netu, znači ne postojiš. Brisanje osobe sa interneta iz svih baza podataka znači polako nestajanje – virtuelno samoubistvo i odlazak u anonimnost, nule umesto imena – nepostojanje zarad novog postojanja (čisto kao novo).

.

Vrana i riba kao simboli – Japanska vrana zalutala je u Kanadu u dvorište spisateljice Rut (setimo se i japanske dečije pesme o vrani koja na planini ima sedmoro dece, uspavanke Nanatsu no Ko čiji stihovi na engleskom glase: Oh mother crow why are you so sad?) Vrana je simbol prisutan u mitologiji u smislu povezanosti sa ratom i borbom, ali i mogućnošću pretvaranja drugih životinja u nju (serija Game of thrones kao svojevrsno oživljavanje svih mogućih i nemogućih folklornih motiva nas je podsetila na motiv pretvaranja čoveka u vranu). Mitska svest prisutna je i u poimanju sveta modernog čoveka, intelektualaca kakvi su Oliver i Rut, koji se saživljavaju sa time da je vrana posrednik između svetova. Vrana postaje Rutin familijar – životinja koja je prati (dok Olivera prati mačak). Magični realizam utkan je u poglavlje o Obonu odnosno prazniku duhova predaka – kada je potrebno nahraniti gladne duhove, ugostiti ih (posećuje je duh rođaka kamikaze, a ona ostavši bez reči, pevuši mu francusku šansonu: „Životna bol s kojom moramo da se saživimo, koju moramo da trpimo“). Nezvanična pisma kamikaze su na francuskom, a Nao je svoj dnevnik sakrila u Prustu – francuski dnevnici funkcionišu kao porodična crta i tajni jezik. Kamikaza na jednom mestu kaže: „Ja sam vrana“. U slučaju ribe, junaci je često osećaju u svom stomaku, a prisutna je i mitska slika soma koji deluje kao rušilac i popravljač sveta (izaziva zemljotres s vremena na vreme – ne bi li bogataši odrešili kesu i da bi bilo posla za radničku klasu). Neuhvatljiva riba praćaka se i u reči Nao – Now (sada, eng.) kao kotodamu (duh koji živi u reči i daje joj posebne moći). Nao svom blogu daje ime Budućnost je Nao. Sada je reč koja se izgovaranjem poništava, kada ga izgovorite prošlo je, ali lupati u bubanj znači stvarati SADA.  Jesmo li u ratu? – više puta postavljeno pitanje dementnog uma kao večno ponavljanje istorije – sledi uvek drugačiji odgovor jer Amerika ratuje sa svima. Onirični aspekt takođe je značajan. Spisateljica sanja monahinju, a logika sna važi i u književnoj stvarnosti. Nakon što je osećala okovanost tokom sna kao posledicu dnevne nemoći, Nao počinje u snovima da ojačava, oseća se kao duh koji se sveti – seksi i popularna devojčica iz razreda koja je nije lično maltretirala, već je bila nalogodavac, zaista se sutradan pojavi u školi sa povezom preko oka, nakon što je Nao sanjala da joj je zarila nož u zenicu. Nao potom veruje da je postala ikisudama ili živi duh. Stranice dnevnika nestaju: da li se time briše čitalac, preti li mu nestanak ili je to fenomen poput piščeve blokade – čitalačka blokada. Pošto Rut (a time i mi) saznaje tok radnje pre naratorke, ona je u prednosti i u stanju je da u snovima posreduje između svetova. Rut još nije sustigla samu sebe – od poteza čitaoca zavisi tok priče, što ide u prilog tome koliko je jaka je veza pisac-čitalac, koja se u Priči za biće vremena često preispituje. Neminovne uzročno-posledične veze, ugrožena egzistencija, vrednost ljudskog života, bliskost, o svemu tome govori ovaj roman. „Književnost je herojski napor da u svom umu stvaramo lepotu“. Umesto tela ostaće reč.

.

---

Rut Ozeki (Ruth Ozeki) je kanadsko-američka spisateljica, sineasta i zen-budistička sveštenica. Živi u Britanskoj Kolumbiji i u Njujorku. Napisala tri romana: Moja godina mesa (1988), Sve o postanju (2002) i Priča za biće vremena (2013) za koju je ušla u najuži izbor za nagadu “Buker” i koji joj je doneo nagradu časopisa LA Times za knjigu godine.

.