SESTRE NE GORE: Asja Bakić, Sladostrašće (Beograd: Štrik, 2020)

Kratke priče Asje Bakić objavljene su konačno i kod nas u izdanju izdavačke kuće Štrik (ne)poznate po tome što objavljuje kvalitetnu prozu koju pišu isključivo žene. Zašto je to odlično? Pod jedan: knjige objavljene u Hrvatskoj su za naše pojmove skupe, a pod dva: teško ih je nabaviti. Jednom sam, na primer, celo leto čekala da drug donese knjigu iz Dubrovnika. I nisam je dočekala. To je bilo ovog leta. I to baš ovu knjigu. U međuvremenu se pojavilo srpsko izdanje.

Zbirka kemp naslova Sladostrašće, zbog kojeg će vas u sebi osuđivati nadmeni knjižari i čudno zagledati putnici ukoliko knjigu raširite u javnom prevozu, sadrži jedanaest priča koje se mogu opisati u dve reči - smele i feminističke. Asjino pisanje je pre svega pametno i bez autocenzure. U njenoj prozi prisutna je snažna kritika društva, promišljaju se ustaljene pozicije i uloge, nema tabu tema i ništa se ne prećutkuje: smrt, ženska seksualnost, ženska masturbacija, poliamorija, poligamija, voajerizam, BDSM, potčinjenosti raznih vrsta, Edipov kompleks, mommy issues, perverzije, prihvatanje mitova bez promišljanja, položaj spisateljice u društvu...

Ono što je zajedničko za svaku od ovih priča je da je u svakoj od njih bar jedna junakinja podrvgnuta prolasku kroz inicijaciju i da to bespogovorno prihvata. Nakon svake te incijacije (radi ulaska u novu zajednicu ili razrešenja frustracije i ponovnog rađanja) prolazi se kroz transformaciju. Preispituje se uvrežena predstava i ona se potom raskrinkava.

Žan Leon Žerom, Istina izlazi iz bunara
 (The Truth Coming Out Of Her Well To Shame The Mankind)

Kroz vatru do spoznaje

Sljepilo je priča o pobožnoj ženi koja je nedavno iznenadno i neobjašnjivo izgubila vid i njenoj sestri koja joj na tom putu pomaže. Ona se bavi prirodom, a sestra bibliotekarstvom i iz njene perspektive nesrećna je zbog svih tih knjiga koje je pročitala. Sestra je okarakterisana kroz literaturu koju čita. Naime, sestra voli Markiza de Sada i u knjizi je podvukla: “Neka se jebe, neka se nekažnjeno jebe!” Dok je junakinja pobožna i plašljiva, sestra je slobodna, požrtvovana, odana i neustrašiva (“Sestra je bila južnije, tamo gdje sestre nikada ne bi smele biti.”)

Saznajemo da je junakinjina hamartia to što je masturbirala u bakinom krevetu. Sa zida je palo raspeće, a ona izgubila vid. Okreće se i veri i sujeverju samo da joj se vid vrati. Po svaku cenu traži čudo, nekakvu božansku intervenciju koja bi joj vratila vid. Dok se penju uz planinu, junakinja gubi i čulo sluha. Ovde se pojavljuje ključ Asjine poetike, amblem: Primula kitaibeliana - Kitajbelov jaglac koji se nalazi i u grafičkom rešenju na koricama knjige, cvet koji u junakinji izaziva sladostrašće; Ova biljka ima cvetove koji su žlezdasto lepljivi, mesnati i dlakavi, a Wikipedia nam daje i dve interesantne informacije: Kitajbelov jaglac je endemska vrsta koja raste od Kleka do Veleža i ima dvopolne cvetove.

Glavni motiv ove priče je inicijacija do spoznaje - junakinja prolazi kroz opasan uspon, kišu, bolove, glad i žeđ, a odsecanje prsta je takođe inicijacija poznata iz folklorne književnosti. Dalja inicijacija je erotsko iskustvo koje joj omogućava mnoštvo ruku i jezika - prolazak kroz vatru užitka, a potom i kroz pravu vatru. Umesto od sveca ili Isusa, pomoć stiže od prokazanih žena, od ozloglašenog sestrinstva koje joj donosi ponovno rođenje i čije čarolije čine da progleda. Teško je pisati o knjizi, a ne "spojlovati", ali pokušajte da pogodite kome su dve sestre donele deo muškog tela kao žrtvu koju treba prineti zarad junakinjinog povratka vida?

Možda su ovo sestre koje su pomogle junakinji da progleda

Neki drugačiji “ženski problemi”

Priča 1998  napisana je u trećem licu a bavi se “comming of age” tematikom i predstavlja mešavinu "generacijske proze" i trilera. Junakinja je šesnaestogodišnja tinejdžerka kojoj, kako Asja kaže, godi telesni napor a socijalizacija je zamara, govore joj da “izgleda kao dječak” i u kamp kraj Jablaničkog jezera ponela je tinejžerski angst i roman o crnoj veštici iz Salema. Njen idol je Rade Končar umesto Leonarda di Kaprija, na njenom repertoaru su stari jugoslovenski šlageri umesto mejnstrim muzike. Ona je misfit, anksiozna autsajderka, obuzima je neka drugačija osetljivost od one koju gaje njene vršnjakinje (opsednute muškarcima, obožavaju film Titanik, grupu Kelly Family, kikoću se, ne razmišljaju o neravnopravnom položaju u kojem se nalaze).

Motiv prolaska kroz vodu i šumu može se smatrati njenom inicijacijom, dok je krvarenje njenih vršnjakinja u kampu njihova inicijacija u svet odraslih (devojke jedna po jedna krvare i vraćaju se izmenjene). Mutno jezero u kojoj je neko povlači za nogu, a voda postaje gnjecava povezuje se sa njenim odrastanjem i transformacijom.

Junakinja razmišlja kada će žene u sportu dobiti isti tretman kao i muškarci - igraju pod slabim svetlom, moraju da rade naporne vežbe i podvrgavaju se pripremama kao i muški timovi, ali im ništa neće biti plaćeno. Postavlja se pitanje kako pobediti neprijatelja koji u igru ulazi sa velikom prednosti. Ukratko je prikazano čemu su sve žene još od puberteta izložene: sramoćenju, vređanju, dodirivanju bez pitanja i ikakve dozvole, komentarisanju njihovih tela (medicinska sestra u ambulanti ih vređa, dok plivaš u vodi može da te bez pitanja dodirne ko god hoće, mladići dobacuju “Njoj bih svašta radio”). Biti svoja (ova fraza je već toliko izrabljena ali je ovde zaista želim naglasiti), suprotstaviti se, ići drugom linijom pa makar ona bila napornija i nepopularnija i ne priklanjati se većini, ne raditi ono što ne želiš - dobar je primer i dobra poruka svakoj adolescentkinji.

Zamerka na račun delova ove priče je da na momente umetničko ispašta na račun angažovanosti, odnosno da priča gubi na kvalitetu na mestima na kojima se želi propagirati ideja po svaku cenu.

U ovoj priči nailazimo na mitološki motiv zabranjene hrane koji se javlja i u priči Muški jarak, junakinja naime sumnja da je svet u kojem se obrela podzemni svet. Elementi trilera/horora kao što su preobražavanje prijateljice u nepoznatu, stranu osobu, te jezivo dozivanje i misteriozna krvarenja doprinose napetosti. Ko koga želi pojesti i na koji način?

Ljubav nikoga ne može izlečiti, seks nikoga ne može rehabilitovati

Gretel je distopija smeštena u blisku budućnost u kojoj više nema muškaraca. Žene hrle u zabavni park "Sladostrašće" koji svoje sadržaje nudi u prećutnom dogovoru, pod lažnom firmom rehabilitacijskog centra za žene obolele od skolioze u cilju utaje poreza (potrebno je saviti kičmu radi orgazma?) Kustoskinja Karla L zaslužna je za te odaje, hodnike i podrume uživanja ispod grada Karlovca. U pitanju su konvencionalni sadržaji koje mediji nazivaju revolucionarnim, a posetiteljke potpisuju ugovor o poverljivosti informacija. Sve su to šarene laže i tuđe fantazije pod imenom "devojački san". Ushićene drugarice glume već godinama. Plaćaju da bi milovale virtuelne penise i spasile ranjenog muškarca-zver u korporativnom cosplayu. Plaču za muškarcem kad svrše, ali kako pripovedačica primećuje, to nije katarza već depresija.

Posetiteljkama navodno sledi užitak na osnovu istorije pretraživanja na Guglu, a po sredi je zapravo Otuđenje. Kolektivno se sada vodi kao personalizovano, bajke su pretvorene u virtuelnu realnost. Posećivanje takvog centra zapravo je očaj i žal za muškarcima - pripovedačica bi da hakuje taj falusocentrični zabavni park i reprogramira svoje prijateljice. Žene se ponašaju kao Ivica iz bajke koji halapljivo jede veštičinu kuću, a junakinja-pripovedačica namerava da ubaci virus Gretel (Marica) u sistem. U pitanju je priča koju samo treba napisati drugačije. Šta se dalje desi kada junakinju odvuku u "Sladostrašće" za Osmi mart, da li će sabotirati ustaljeni kod i ispisati svoju priču ili će podleći masovnoj histeriji, naučenim niskim strastima i usvojenim obrascima seksualne želje?

Mommy issues

U priči Mama u središtu je iskrivljeni odnos majke i sina koji su najpre opisani kao kraljica i sluga. On joj je sasvim potčinjen i od nje zavisan. Sin krišom masturbira i tiho svršava, bez traga. Sanja incestuozne snove. U oniričnoj predstavi oralni seks mu pruža devojka-zver s rogovima i srnećim očima. U slovenskoj mitologiji jelen ima tu moć da prolazi kroz podzemni svet i vraća se, muti vodu rogovima, simbol je intenzivne seksualnosti. Na nekim vizuelnim predstavama iz antike Tračanke rastržu Orfeja a jedna na mišici ima istetoviranog jelena. Jelen je i pratilac Artemide, a u paganskim običajima mnogih naroda nailazimo na ritualno ubijanje jelena kao svete životinje koje se dešifruje kao smaknuće starih božanstava vegetacije i najave dolaska nove godine). Ključne reči ove priče su: Edipov kompleks, oralna faza, oblačenje majčine odeće, upitno majčinstvo/očinstvo i ko je čiji roditelj/dete.

Htjeli su vidjeti kako koristim ruke

U naučnofantastičnoj priči Otmica kroz motiv spisateljice koja se obrela među vanzemaljcima u svemirskoj postaji "Zubato sunce" obrađena je problematika autocenzure, položaja spisateljica u društvu (i društvu i Društvu književnika), kao i proizvodnji književnih dela pomoću rezidencijalnih boravaka. Smeštena je u budućnost - spisateljicu (koju je sramota da kaže da je to njena profesija) uvek šalju na Alpe i na Mars. Pisci su prinuđeni da pišu reklame, traži se prigodan sadržaj, to više nije književnost već nekakav content writing i linkbuilding. Pisanje o seksu a naročito devijantnom nije poželjno - piše, briše i ispisuje ponovo do te mere da više ne zna šta je primereno; u pitanju je marketing a ne književnost. Čin seksa koji joj prikazuju na ekranu njoj je nepoznanica.

Šta mi se posebno dopalo: podatak da spisateljica novac troši na prostitutke i nove zube (škrgutanjem od sladostrašća krune se zubi).

Plemenitost i opšte dobro ili sopstvena korist i zadovoljstvo?

"Važno je samo da nije upisala humanistiku, rekla je mama rodbini dok su pekli rakiju", eto nam Balkana u jednoj rečenici.

Naučna ili pre bi se reklo spekulativna fantastika u priči 1740 u službi je važne ekološke teme: 2040. sve će biti potopljeno i neće biti voća, sve to zbog globalnog otopljenja ("novac povišava temperaturu zraka"). Ova priča preispituje da li nauka i progres imaju veze sa plemenitošću ili sa makijavelizmom. Bavi se izborom između dobre namere nauke i ne prezanjem ni od čega radi napretka u stilu "Osobe koje ne lažu i ne petljaju ne žele preživjeti pod svaku cijenu." Nameće se pitanje izbora između opštog dobra i sopstvenog zadovoljstva. Vratiti se kroz vreme i na katastrofalne posledice upozoriti jugoslovenske komuniste pre zasedanja 8. kongresa SKJ ili otići vremeplovom u neku raskalašnu eru, prepustiti se sladostrašću i jesti zabranjeno voće, voće kojeg više nema?

Povratak majci u podzemlje

Najuspelija priča u zbirci, Muški jarak, bavi se komplikovanim odnosom oženjenog sina sa svojom majkom, te odnosom i ulogom koju njegova žena, pripovedačica ima u tom njihovom odnosu. U ovoj priči je sve sublimirano, alegorično, puno fantastičnih elemenata, tema su tabui i kršenje tabua.

Priča se odvija na mitološkoj ravni, uz simboliku bajke i u njoj vlada htonska atmosfera. Upleten je tu poziv koji se ne može odbiti, bunar, famozni broj tri - vrata se otvaraju posle trećeg kucanja, plodovi poput nara i smokve - kršenje tabua i kušanje voća u Hadu kao pristajanje na pravila podzemnog sveta, starica, odsluženje kazne. Misteriozno nasledstvo koje je dobio pripovedačicin muž samo je paravan da se akteri uvuku u ciklus koji im neminovno sledi. Vlasnik kuće ne postoji, ali ga ona kasnije zaziva u seksualnoj igri jer je uzbuđuje da imenuje svog muža njegovim imenom. Postojanje zlih sila koje obuzimaju to mesto manifestuje se kroz fizičku slabost i bolest posetilaca tog mesta, tu pripovedačica dobija naglo zujanje u ušima, bol u  leđima, mužu su oči krvave, osećaju hladnoću.

Muž se vraća u podzemlje majci, robuje podzemnom svetu obavljajući tamo fizički posao: baca duše umrlih uzvodno ili nizvodno u zavisnosti od odluke njegove majke. Junakinja odlazi u obliku ptice svojoj majci da se požali na svekrvu (stereotip!). Majčina ljubav i majčinstvo je ogoljeni pejzaž, rupa i odvratni madrac koji ga čeka.

O junakinji znamo da tokom zimskih meseci pada u depresiju (tada postaje udovica) i da ima fetiš da posmatra analni seks mladog para koji uvek praktikuje isti ritual (uz to dobijamo i ljupki podatak da oni stanuju u Cvijetnom naselju). Motiv koji je ovde Asja preoblikovala poznat je iz grčke mitologije (Persefona), u nordijskoj mitologiji je to Freja, a u slovenskoj mitologiji Lada koja provodi zimu u podzemnom svetu. Had je Persefonu naveo da pojede šest zrna nara zbog čega je bila kažnjena da zimu provodi u podzemnom svetu, a ko bi pojeo hranu podzemnog sveta više se nije smeo vratiti na gornji svet.

Monitoring čestih vrsta ptica

MČVP. Drugo lice jednine. Rečenice imaju ritam Georga Trakla. Zlokobno, setno. Kukavica, kukolj. Prigrliti sopstvenu nastranost, osvestiti svoju društveno neprihvatljivu tajnu. Loša znamenja, ukleta kuća, mračna strast koja je dobila oblik.

"Vrijeme ti se uvija oko nogu, ne vrijeme - klasje pšenice. Šutaš ga nogom. Gaziš po nečijem kruhu." "Čak si u obrazac napisao da nema naoblake, a sad? Pokrivenost neba oblacima ispravljaš u 60%. Čitav će dokument biti išaran: samo što napišeš jedno, moraš to prepravljati u nešto posve drugo. Priroda demantira svaku tvoju riječ."

"Šta je okoliš tiši, to se nemir u tebi sve više produbljuje."

"Došao si uživati, ali kako uživati kad si tu vlastitom društvu?"

"Kakvo glupo ime ti je dao. Zvučiš poput žrtve, a ne poput bankara."

Kao što sam već spomenula, jedina zamerka je da je spisateljica došla na nekoliko genijalnih ideja koje kao da nisu sprovedene do kraja ili su se usput razvodnile, ali da predstavljaju interesantan kroki koji bi se dalje dao razvijati. Druga zamerka su mesta na kojima kvalitet teksta ispašta zbog pošto-poto umetnute angažovanosti koja se ne uklapa prirodno i remeti narativni tok. Primer za to su neprirodni dijalozi (ni ne treba da budu realistični, jer nije u pitanju realizam) koji prečesto osetno bivaju u službi nekog autorkinog stava tako da junaci zvuče kao da izgovaraju parole, doktrine, manifeste na nekoj tribini.

Poetika Asje Bakić je New weird, devijantna, bezobrazna, oneobičena. Poigrava se i sa mitologijom i sa distopijom i sa SF-om i sa kempom. Asja Bakić ponovo ispisuje Jade mladog Vertera (vraški dobro) i grčke mitove (lucidno). U priči Dafne dolazi na odličnu zamisao kako bi izgledalo smestiti grčke bogove u savremeno doba i podvrgnuti ih nekoj drugačijoj analizi kroz njihove postupke. Neke od tema njenih priča su i ta da supružnici koji žive u poligamnom braku moraju Ministarstvu dostavljati snimke seksa ili se pred kamerama ogoliti tako da se na snimcima vidi čitav njihov privatni život a time i osećanja, pa se oni odlučuju se za ovo prvo.

Iako Asja svojom poetikom pripada andergraundu i ne haje za svrstavanje u tzv. visoku književnost, priče MČVP i Muški jarak su majstorski napisane, kompletne i u “višem registru”, pa bih rekla da spadaju u visoku književnost šta god ona bila.