Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (1. део)

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме: Urvidek (2005), Quattro stagioni (2009) и Бернардијева соба (2011) (I део)

Апстракт: Испитујући бивствовање приповедача/књижевног јунака у урбаном простору у три прозна дела Слободана Тишме, рад има за циљ да дефинише хронотоп и идентитет приказаног  града. С освртом на реминисценције других дела светске књижевности присутних у датим Тишминим причама и романима, рад покушава да компаративном анализом  утврди функцију детектованих литерарних веза значајних за поетику новосадског аутора.

Кључне речи: Град, Другост, урбано, топоним, хронотоп, Пишта Петровић, Леополд Блум

Град, литература, шума, музика

Трилогија о Новом Саду, Квадрати троуглови, представља чудесно путовање у себе, улицама и литературом (читањем и писањем), кроз рефлексије, снове и фантазије, скитањем, спајањем, саживљавањем са градом и шумом да би се појмило Ништа, да би се вратило у Праокеан.  Град у Тишминој прози функционише као повлашћени простор који се не напушта ни по коју цену, док шумица служи као својеврсна оаза у самом граду и јунак је свакодневно посећује у потрази за мисаоном тишином, спокојем и идејама, где обитава и његов Doppelgänger – Зелени човек (прети му прстом, боре се за превласт). Поред сентименталне везаности за град који је потонуо у вечни Abendland, он је описан и као поприште презрених, последњих људи и њихових дремежа и слабости, али и свакаквих малверзација и прљавих радњи.  Град се не велича, за разлику од природе, но ни она није некакав рурални крајолик у којем све пуца од здравља и љубави, пасторала која подстиче човека на рад. Приповедач покушава да достигне природност у таоистичком смислу, примордијално стање, у вези са скромношћу, спонтаношћу и креативношћу, да буде једно са непосеченим дрвећем и осети ослобођење од себичности и пожуде. Фрушку гору назива Шумом (тамо приповедач често посећује девојку Schmitz у месту Провалије), а предео на Лиману, у близини Филозофског факултета (низ кеј, уз обалу), у који приповедач (уједно и јунак) свакодневно залази, његова је Шумица, locus amoenus. У причи Никита која, у поређењу са другим Тишминим причама, у највећој мери представља критику друштва и говори о злу, јунак бежи од насиља и агресије, хрли у природу која има лековито дејство, где жена и он постају налик на животиње са младунчетом. Пролазак кроз шуму на крају романа Бернардијева соба представља нарочит ритуал иницијације.

Главни јунак од Безименог из Урвидека и романа Quattro stagioni, у Бернардијевој соби постаје Пишта Петровић, све ближи трансцеденцији и музици сфера, али увек фрагментаран, у обрисима, његово причање увек је недовршено, као да га умара или намерно оставља тишину да се у њој прича слегне. Кретње и радње главног јунака никад нису уобичајене, увек су уметнички чин (увек тих, нечујан, другима неприметан), подсећају на ауторове некадашње интервенције: концептуално, продадаистичко, неоанархистичко деловање, флуксус дешавања у урбаном простору (нпр. коцка обешена над улицом или аутопортрет на плочнику који може представљати Свакога и Никога). Његов живот је невидљива уметност, маргина, панк, комуна у „улици Теслиних девојака“ (нигдина!), он маневрише по субверзивном простору и ободу матријархалне мреже са латентном тежњом да у њу и упадне. У прози Слободана Тишме додуше има и путовања, али су она у поређењу са обитавањем у граду незнатна и не описују се подробније – актер нпр. одлази у комуну и у Београд („Бегеристан“, „Бегрифенштајн“) код психијатра („врача“), па и на море у Несебар (што је спрам унутрашњег осећаја мора које га преплављује ништавно искуство), но, приметно је да је у првом плану увек доживљај, а не догађај. Под велом сатканим од фикције и аутобиографије, Тишма, између осталог, пише и о животу у градској комуни (коју су осим њега у стварном животу чинили још и М. Мандић, Ч. Дрча, А. Раковић, М. Радојичић, С. Богдановић и др.) и сарадњи са другим комунама тог типа. Ауторово уметничко деловање карактерише оснивање два урбана новоталасна бенда „Луна“ и „Ла Страда“, акције (често шокантне) у јавном градском простору (Трибина младих), припадност групама КÔД и „Јануар-Фебруар-Март“ (сродно деловању словеначке групе ОХО), но о свему томе у његовој прози говори се скривено, у назнакама и у најмању руку скромно.

Тишма је од града неодвојив (и нераздвојан), обраћа се урбаном читаоцу градским  жаргоном, говором који поседује шарм баш зато што није чист, а шаролики дијалекатски идиоми употребљени су ради иронијског ефекта. Често се спомиње жал за трамвајима, а улице и људи аутентични су и уздигнути на ниво култа. Кад су мотиви у питању, приметне су константе као што су типична градска доколица, неделатност, отпадништво, глуварење, слобода, те фасцинација Африком и матријархатом, али и инфантилност, Едипов комплекс, нелагода и уопште слабости разних врста. Доколица је драгоцена, то је време кад се појављује Други, из доколице се ствара (и опет доколица је најближа Ничему), потребно је прекратити време, бити одсутан из њега, појести годишња доба, испричати причу, а аутор нашу радозналост и жељу за њом испуњава (исмева, као и све остало) на најневероватније начине нудећи безброј опција поигравајући се идентитетима и могућим фабулама које произилазе из чисте пишчеве игре, што често одлази у беспредметност/есејизацију/апсурд. Приметна је манипулација позицијама интрадијегетичког (и метадијегетичког) приповедача, ауторске публике, имплицитног аутора, те фикционалним приповедањем и променљивом унутрашњом фокализацијом, а cвакако најфреквентније јесте поигравање коментарима (аукторијалним упадицама). [1]

Читати=писати=убијати=јести=празнити се: писање/(само)читање делује као наслада – писати односно читати исто је као јести чоколаду, делити се у квадрате (Тишма је, сетимо се, експериментисао са деконструкцијом система квадрата и коцке још 1970. године). (Анти)јунака „краси“ одређена врста хедонизма, специфична декаденција: прекомерно уживање у торти, у слатком, тад је увек мамин син, мада свестан да ће га убити сопствена страст, или како би рекао Т. Ман: “Свака болест је преображена љубав”. Иначе, јунак се слабо храни, али кад једе оно што воли (кад “купи да љуби”) понаша се као лотофаг или као да куша плод са Дрвета Сазнања. У Бернардијевој соби у “трактату” о чоколади приповедач објашњава како се човек, једући је, у њу и претвара (односно у злато, односно у измет), а у роману Quattro stagioni уметност  се често пореди са изметом (спомиње се Манцонијева конзерва). Уметнички предмети се такође често налазе на сметлишту и у вези са смећем. Уплетена је ту и галерија барокне уметности заснована на абортусу коју је гинеколог завештао ујвидечкој деци (крв зарад стварања).

„Спавам у кућном врту мојих суседа/ Мене не види нико иза бршљана.“ Факир, Луна

Када је другост у питању, овај мотив је веома фреквентан. Игра с огледалом из детињства волшебно је удвајање и антиципација будућих умножавања (искрсавају мамин профил и татин профил, ниоткуда се појављују преци, одједном постаје застрашујуће деловати себи страно).  Јунак се потом удваја многоструко: у себе као писца/читаоца, у лик мистериозне девојке Schmitz и у претехнолошког човека. Зазива Другог, оног којег у Блуз дневнику (Blues diary) зове свети Нико, а чије се име може довести у везу и са Одисејем (епизода са киклопом Полифемом): “Да разговарам са оним што се зове Нико, ни мање ни више. Али ко то беше? Па, зна се, Нитко, највећи преварант. Последњи лик (…)”[2] Треба додати и да В. Блејк одсутног и безименог бога назива кованицом Nobodаddy. Често наилазимо на враћање сличности (“стојим, умножавам се”), а занимљива је и теорија о Адаму и изгубљеној срећи услед (раз)умножавања. Констатује се да је све реплика (и у животу и у уметности). Двојност првог лица Тишмине трилогије лежи и у имену (најпре га нема, доцније звучи полусмешно-полуозбиљно, намерно дато олако), у њему је садржан и његов идентитет: Пишта Петровић са породичним стаблом које се доводи у питање сваком наредном страницом, са дедом који је кости оставио у галицијском купусишту, са свим тим операма, тортама, црном чоколадом и скупим сиром (навикама више класе), који у исто време животари и возика се по маргини, увек без пара (не ради, не зарађује), који живи аскетски до наредног чулно-интелектуалног спектакла. Свакако, поистовећивање Безименог из прве две књиге прозе и Пиште Петровића из Бернардијеве собе јесте само једно од читања. Нелагода се пре свега испољава у вези са понизношћу и наметањем/прилагођавањем просечности, табуизирањем секса (“Да ли има ичег одвратнијег од сношаја? Само убијање, али веома личе”[3]) као и јавним показивањем читалачког укуса. У књизи прича Urvidek (које се могу читати и као роман) јунак је разделио своје књиге (лишио их се будистички) и на тај начин сазнао читалачки укус својих пријатеља, а на неколико места тајна је (па и срамота) открити другима шта читаш (главни јунак осећа стид и нелагоду услед тога што ће друштво сазнати што чита нпр. Делезову књигу, Амазонке итд.)

Књижевне и топонимске алузије (илузије?)

“Недељом, поготово после подне, на крају седмице, скоро редовно ме преплави неко чудно расположење, осећам топлину у грудима, натопим се есенцијом, срећан сам што сам уопште жив и тада имам неодољиву потребу да будем сам, да се скитам некуд, обично по Телепу или Петроварадину.”[4]

Проблематика хронотопа никако се не би могла до те мере банализовати и недвосмислено тврдити да је приказани свет Тишмине прозе реални Нови Сад (какав је некада био, а камоли какав је данас). Пре би се могло рећи да смо се нашли у сећању града или нечијем сећању на град. Звао се он Урвидек, Ђурвидек, Лурвидек или Шурвидек (травестија обухвата дијапазон од смешног до суровог), обузимала његове улице жега, киша или снег, увек је у некој читалачкој магли блиској сну, ни метрополис, ни паланка, већ измаштани (митски) град саграђен на темељима стварне насеобине на обали Дунава, архетип града. Град се на тај начин мења у нашој свести и уписује у нас такав каквим га аутор/јунак перципира. Свеприсутни су новосадски топоними, али и поступак њихове наводне мистификације (нпр. Танурџићева палата је Тањурџићева палата, писац иронично назива Матицу српску Матицом усељеника). Недвосмислено, означавају се места као што су Футошка пијаца, музичка школа, посластичарница City, Католичко гробље, стрељана Еђшег, комисион у Јеврејској улици, Дунавски парк, Катедрала, Католичка порта (и златара у њој), Тврђава, Мишелук, Футошки парк, Официрска плажа, Улица Јована Цвијића, Саборна црква у Пашићевој улици, Успенска улица, а од посебног значаја су градски простори у којима одраста: Железничка улица, Павлова улица (Пап Павла) и Лиман као део града у којем се одвија његова невидљива уметност („источно-западни диван“ испред продавнице, контемплације у Шумици), те у којима су смештене самопослуга “Јагода”, веслачки клуб “Данубиус”, улица Краља др Рибара (спаја наслов култног филма са називом постојеће улице). У многим причама спомиње се и дискотека “Арап” која је заправо била клуб међународног пријатељства. У Тишминој прози нема туге, понекад наиђе меланхолија, али и она убрзо почне да исмева саму себе. Нема те ствари која му је света и неприкосновена, духовито спаја неспојиво. Са германским “ур” као префиксом који означава претечу, пра- ,Тишма се такође поиграо у својој конструкцији Ур-видек (пра-сâд).  

Мирко Радојичић, Структура раста, 1975. Преузето са: http://www.avantgarde-museum.com/en/museum/collection/GRUPA-KOD~pe4566/#overlay

Лиман, Нови Сад

Тишма пише писцима, пардон, читаоцима са намером да их збуни и доведе у заблуду њихово расуђивање. У својој прози показује велико читалачко искуство, барата подацима из разних грана уметности (класична музика, сликарство, филм), но опет његовом јунаку није нимало лако ходати тим градом-литературом (или се кроз њега брзо возити), плутати океаном пуним речи (мачева), поставља он себи велика питања док носи тај тешки терет креације, док сâм са собом води вечни дијалог о читању и писању као са „пријаптељем“: Пријапом/(не)пријатељем.  Доводи он сâм себе у сумњу (а тек нас!), износи често ниско, а још чешће ниподаштавајуће мишљење о сопственом читању и писању, oпомиње се, преиспитује се. Интересантни су и поднаслови његових дела: “нискобуџетна проза” или “старомодерна травестирана исповест с ону страну гроба“. Поиграва се он са невиношћу нашег поимања, рачуна на наше (не)препознавање наивности, испитује да ли нам се свиђа кич, сервира нам препричану радњу, препоручује којим редом да читамо,  увлачи нас у језичке игре и бајке за велику децу (Бернардијева соба садржи све функционалне улоге наведене код Пропа[5]), а у роману Quattro stagioni води нас и испод града, у подземље, нагони нас на детективско делање, уплиће нас у заврзламе из крими-романа, у петпарачке поступке. Предочава нам терор стварности: обијање киоска, убијене позорнике, подметнуте пиштоље, похарану златару и цркву, појаву уметника – провалника и уметника-терориста, рат такси братовштина, саобраћајне несреће, слетање колима у море/реку, трке у којима функционше закон јачег и бржег као контрапункт узвишеном лајтмотиву Океана. Уплетене су ту разне мисли, ликови, аутори и места из свеколике светске литературе од антике до поп-културе: “Познајем сваког сина породице” (А. Рембо), „Нека нам се исприча ова прича/нека нам се каже шта се с њиме догодило“ (Пјер Реверди), Крапова последња трака (С. Бекет), Сем Шепард, стрип Алан Форд, приповедач говори како је прочитао све књиге (Маларме), прича о лепоти убијања (Црњански), о тексту као телу и задовољству у тексту (Р. Барт), малом црном дечаку (Блејк) итд. Веома су живи најразличитији књижевни ликови од Клитемнестре (као позитиван пример женске револуције), преко Пантагруела, Дон Ђованија, Лепорела, Ивице и Марице, Нереја, Кирилова, Ставрогина, Палчића, доброг војника Швејка црвеног носа са улица Роткварије, а из Парсифала позајмљује надимак за свог деда Стеву којег зове Титус (Титурел). Заувек је у њега уписан и дечак Пале (сам на свету), а с њим у вези доводи хронотоп свог детињства - Павлову улицу. Поставља питање да ли је можда Петрарка био несрећан због кафе (а Ђура Јакшић због бурека), вешто је уткао и Џојса, па приповеда како су га, када је био мали, послали да купи сапун, а у роман смешта и бордел који ради иза паравана кројачког салона (Булгаков).  Психијатар му замера што се идентификује са генијалним људима, као кад нпр. прави паралелу у којој га сопствено детињство подсећа на Хелдерлиново губљење разума (деда Нереј му је облачио црвене панталонице као што је Ернст Цимер стављао песнику црвену капицу на главу да би га лакше пратио кад умакне). Иза текста лебди Каспар Хаузер, транспонују се кадрови из италијанске кинематографије, разлива се Роршахова мрља, провејава хамлетовштина („Читати или писати питање је сад“), мирише Арицијски гај из римске антике, цитатност је присутна у причи насловљеној као Утеха косе (А. Г. Матош),  Прокрустова постеља скривена је у тврдњи да им на сву срећу нису морали сећи ноге, а ни главу, очигледна је изразита подељеност на дионизијски и аполонијски принцип (уочљива је нпр. дионизијска нит Никита – Ниче – Вагнер), а ту је и Витгенштајнова филозофија, Хофманови Ђавољи еликсири, Кафка, Злочин и казна, Мртве душе, моћна књига Ји-ђинг... Приповедач се обраћа са Mon petit Marcele, а за колачић се пита да није можда madеlаine (из Прустовог романа У трагању за изгубљеним временом), у Шумици влада као Ханс Касторп (интенционо прави омашку називајући дечаков чаробни штап дечаковим чаробним брегом) и износи своја разматрања о литератури и музици попут Сетембринија из наведеног Мановог дела. Познато је да је песник Георг Тракл на фронту у Галицији био задужен да у једном амбару надгледа рањене војнике на издисају, а Тишма и томе даје комични тон – деда Стева се сећа апотекарског помоћника из армијског санитета, извесног Ђорђа Тракла, родом из Баната, који му је давао неко средство против дијареје. Деда Флоријан (Цветко) по имену би се могао повезати са Џојсовим јунаком Леополдом Блумом, а по судбини са Црњанским (и Исаковичем и Чарнојевићем). У опису патолога др Коста упечатљиви су хтонски знаци, он је демонизовани карактер (има ту Гетеа, Достојевског, Булгакова и Мана, како и сâм аутор вели “смрди по неком читању”). У овом лику страног презимена тиња сила, притајена тамна снага, аутомобили и карте су његова страст, носи скупоцене кошуље, у свакоме види потенцијални леш, храни се месом – избија воњ из њега. Дозива у свест и Жидове Коваче лажног новца – новчанице су лажне, уметност се штанца/ продаје/ купује.  Купац уметнине из Бернардијеве собе (конзумент уметности) је сумњив, лексички идиом којим говори није аутентичан, а опет представљен је као наводни Хрват који жели да купи дело хрватског дизајнера Бернарда Бернардија. Но, остаје нејасно ко је он, да ли (конзумент уметности) уопште постоји. Уметност нема цену или ипак има (ко нема стрпљења за оригинално дело у целости, добија багателе). Осим тога, мистификују се и имена домаћих књижевника и уметника: Јаша Алфандари (Давид Албахари?), Виктор Лазло (Ласло Вегел?), Макарејац (Макавејев?), Жерлински (Жилник?), Чери (Чеда Дрча?) итд. Оскара Давича зове Воскар Дарвинчи, Радомира Константиновића назива Радио Константинопољ, Данило Киш је Нађ Киш Даниел, а за Антона Густава Матош(ић)а вели да је загрлио дрво и био истински Вирбије, Краљ Шуме. Најнегативније је представљен Д. Ћосић (назива га Добришом Ћосарићем)  чији лик и дело исмева као руралан и конзервативан. Светлећи натпис “Естетика” са краја романа Бернардијева соба реминисценција је на фотографију Мирка Радојичића (једна од првих акција групе Кôд) на којој је приказана неонска реклама грађевинског предузећа „Естетика“, а Јаје у челичној љусци прва је књига неоавангардних песама Тишминог колеге Вујице Решина Туцића.

Могло би се закључити да Тишма остаје доследан некадашњим уверењима и идеалима, те да и дан-данас ствара на основу постулата групе Кôд: писање није завршено, уметник не ствара готов артефакт, већ процес писања/читања функционише као уметнички рад. Пред нама је акција, а не дело. Осим тога, у пракси се залаже за теорију да треба изједначити живот и уметност кад год је то могуће. Упркос томе што је, захваљујући многобројним књижевним референцама и интертекстуалним поигравањима, један његов слој намењен обавештенијим читаоцима (да не кажемо интелектуалцима) који су, претпоставимо, у мањини, текст није херметичан и елитизован. Тај слој јесте за сладокусце (само један од), али наратив је толико развијен, да читалац који не препозна све књижевне алузије ничим није оштећен (може да ужива у осталим слојевима текста).

Три су највећа књижевна уплива у Тишминим причама и романима. Зли дуси  Достојевског имплицитно се ишчитавају као велики утицај на аутора/наратора/јунака, а други се експлицитно наводи као дело од великог значаја. Наиме, док чита Искушење Светог Антонија, јунак се враћа на Флоберов Новембар који сматра ултимативним исказом, а у којем јунак сања да је негде другде, који би желео да је жена (среће своју двојницу), машта о томе да се врати природи и уопште, овај лирски роман говори о томе шта значи бити сâм. О поистовећивању са женом, сродном душом и претварањем у њу, спајањем анимуса и аниме, сведочи и исказ: “Ја и Ја, тј. Schmitz“[6]. Треће дело чије је присуство евидентно у Тишминим причама и романима заслужује да буде посебно обрађено компаративном анализом у наредном сегменту овог рада.

Aндреа Попов Милетић

Summary

Еxamining the existence of the narrator / literary hero in an urban area in three prose works by Slobodan Tišma, the paper aims to define the chronotope and the identity of the depicted city. With reference to the reminiscences of other works of world literature present in a given Tišma’s stories and novels, the essay tries to establish a comparative analysis of the function of detected significant literary connection to poetics of  Novosadian author.

Key words: City, Other, urban, toponym, Pišta Petrović, Leopold Bloom

Библиографија:

Гербран, Ален; Шевалије, Жан: Речник симбола, Stylos/Киша, Нови Сад, 2004.

Лаоце, Чуангце, Конфуције,  Изабрани списи, избор, превод, предговор и белешке Светозар Бркић, Београд : Просвета, 2006 (Бор : Бакар)

Мелетински, Јелеазар Мојсејевич, Поетика мита, Нолит, Београд, 1983.

Принс, Џералд,  Наратолошки речник, Београд: ЈП Службени гласник, 2011.

Тишма, Слободан, Квадрати троуглови, Београд: Чаробна књига, 2014.

Тишма, Слободан, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014.

Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004.

Џојс Џејмс, Портрет уметника у младости, прев. Петар Ћурчија, Новости, Београд, 2004.

Електронска издања:

http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza

Рад је објављен у публикацији Свеске, број 115 (март 2015), Мали Немо, Панчево у рубрици Ружа ветрова (тема броја: Читања града, уредила Настасја Писарев).

---

[1] види: Џералд Принс, Наратолошки речник. Београд: ЈП Службени гласник, 2011

[2]Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 144.

[3] Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 154.

[4] Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 43.

[5] То су: штеточина, даривалац, помоћник, тражено лице, пошиљалац, јунак и лажни јунак.

[6] Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 201.

http://pulse.rs/nepodnosljiva-tezina/

Nepodnošljiva težina socijalnog i virtuelnog postojanja

Rut Ozeki, Priča za biće vremena, Beograd: Booka, 2015

Jedno je sigurno: Rut Ozeki je odlična spisateljica koja zna da vas uvuče i umeša u knjigu, ma koliko vas njena glavna junakinja u jednom trenutku razočarala, jer je digla ruke od sebe i sunovratila se (izneverila vaš horizont očekivanja). Njen svaki motiv je opravdan, napisano ima svoju svrhu, tempo se namerno ubrzava i usporava, a slatko i gorko, humor i bol se u fikciji mešaju kao i u realnosti (zvala se ona sadašnjost ili ljudska istorija). Sve različitosti se prepliću kao i u životu čineći skup čestica bića vremena. Njene spisateljske veštine se snažno potvrđuju svakom napisanom stranicom, ali osim umešnosti stila, angažovanost i jasno definisani etički i politički stavovi našli su svoje mesto u ovom romanu. Ozeki kroz svoje likove nedvosmisleno progovara o bolestima ljudskog društva kao što su fašizam i kapitalizam (uvek kao saučesnici koji nas sapliću, šutiraju i prezrivo nam se smeju). Ona analizira dva kontinenta, dve kulture, dve civilizacije kroz njihov, na prvi pogled bi se reklo, idilični i idealizovani dijalog Zapada i Istoka, koji se na momente pretvara u noćnu moru i iz flomaster-ljubičaste prelazi u mastilo-crnu. Da, divno je čitati lepotu koju je neko stvorio, divno je rukama tući talase i jesti slastkiše, divno je kada vas neko nasmeje i učini boljom i jačom osobom. Ali da, ljudi čine i zlo drugima, sebi i prirodi. Zlostavljanje, nasilje, depresija, zagađenje, suicidalne misli i dečija prostitucija deo su našeg sveta. Nažalost.

Knjiga pre svega pruža „uživanje u tekstu“, ali je dušu dala za različite analize (o vezi književnosti i  tehnologije, sociološkim, mitološkim, ekološkim aspektima, proučavanju etimologije do te mere da se može govoriti o oduhovljavanju, oživljavanju reči itd.)

Izopštena japanska tinejdžerka (jer je dete povratnika iz inostranstva tzv. „kiko kušiđo“ ) koja trpi vršnjačko nasilje i propast sopstvene porodice, opisuje svoje „rane jade“ jedinom ko je sluša na svetu: potencijalnom čitaocu dnevnika. Spisateljica Rut o kojoj se pripoveda u 3. licu i njen suprug Oliver (ekološki osvešćen umetnik) žive na zabačenom ostrvu u tesnacu Desolejšn. Rukopis, inače umetnut u korice Prustovog romana, kao kakav surogat, jednog dana doputuje u Helou Kiti koferčetu baš do plaže u njihovoj blizini i Rut ga pronalazi u književnoj stvarnosti. Ovaj svojevrstan antiblog, dakle intimna literatura namenjena jednoj osobi, obraća nam se ispovednim tonom, ostavlja na nas snažan utisak i golica našu maštu samim tim što se i spisateljica romana zaista zove Rut, pa nam takvim postupkom banalizacije otvara pitanja istinitosti fikcije. Motiv izgubljenog vremena ili À la recherche du temps perdu Marsela Prusta funkcioniše kao fantomski pretekst koji lebdi nad ovim delom.

Metafikcija i epistolarna forma upravo su ono što daju živost ovom romanu „vozeći“ nas kroz razna emotivna stanja. Motiv izgubljenog rukopisa – nađenog rukopisa (dnevnika koji je igrom slučaja doplovio baš do nje) koji narator potom umeće u delo i predstavlja nam ga – javlja se još u viteškim romanima (i njihovoj parodiji Don Kihotu). Postavlja se pitanje: zašto je Rut Ozeki upotrebila ovaj topos, ovu konvenciju književnosti hrišćanskog evropskog feudalizma? Najverovatnije da bi pokazala da je u pitanju viteška borba sa vremenom i svim njegovim neminovnostima, vraćanje časti i jačanje junaka kroz razne procese inicijacije kao i uspostavljanja normalnog poretka stvari. Forma i suština su u neskladu, i  rukopis ima korice koje mu formalno ne pripadaju („ne sudi po koricama“), a zapravo govore o istoj stvari – biću vremena. Motiv izgubljenog/nađenog rukopisa takođe se javlja  i u Poovim pričama (izgubljena su pisma i rukopisi u boci), Skerletnom slovu, filmu The words novijeg datuma itd. Pored rukopisa, sudbina je poslala i sat (kinđi na njemu označava nebo i vojnika, a osim što je pripadao pilotu svesnom da su mu minuti odbrojani, simbolično teče pripovest kao i život i svi smo nebeski vojnici, a pisanje zaustavlja vreme). Kao važne, uticajne knjige spominju se:Šobogenzo – budistički spisi zen-učitelja Dogena, ali i Veliki umovi zapadne civilizacije koje čita tinejdžerkin tata, praveći od njih origami (Niče i Hobs mu se nisu dopali, pa su stranice o njima poslužile da napravi mnogo insekata) – pretvarajući ideje u nešto sasvim drugo ili u Ništa.

.

Razviti supermoć protiv surovog kapitalizma

„Mi smo nusproizvodi sredine dvadesetog veka“ reče Oliver „A ko nije?“

Pozicije su zamenjene, u ovom slučaju zapadnjačka spisateljica Rut (istočnjačkog porekla) živi u skladu sa prirodom, jedan moglo bi se reći zen život, u obilju jedino onoga što je priroda dala, a skromno u svakom drugom pogledu. Daleko od ljudi, gajeći biljke, bez konzumerizma, frenetičnosti urbane sredine i karijerizma, a radeći na sebi intelektualno. U ovom „zapadno-istočnom divanu“ (termin S.Tišme koji se odnosi na jednu „nevidljivu“ umetničku akciju) svet Istoka ispričan kroz priču njene stanovnice Nao predstavlja se kao Vavilon našeg doba, prenaseljen a otuđen, pun nasilja i pritisaka, izopačenosti i potpuno udaljen od drevnih istočnjačkih ideala (napuštanje i odlazak na dijametralno suprotnu stranu od zen učenja: gomilanje materijalnog, nepoštovanje starijih i slabijih, zanemarivanje odnosa učitelj-učenik, odnosno propadanje učitelja kao figure, nedostatak savesti, oportunističko uspinjanje na društvenoj lestvici i akumulacija bogatstva te, fašističko izopštavanje stranaca i siromašnih kao jedini prihvatljivi model ponašanja i paradigma van koje jedini izbor ostaje u ostajanju kod kuće i vegetiranju/begu u virtuelnu stvarnost/samoubistvu). Razvijena civilizacija, tehnologija – svet u kojem živi Nao nasuprot prirodi u kojoj živi Rut – mesta su na kojima su obe izopštene, otuđene (Rut u dobrovoljnom egzilu zbog ljubav i umetnosti, mada ni ona ne može bez struje!) i  Nao kojoj svi nanose samo bol, a koja odlazi u baštu gradskog hrama gde raste ginko da se vrati prirodi i smiri (kao i otac koji se ljulja na ljuljašci i majka koja posmatra meduze). Lekovito leto Nao provodi u budističkom hramu kod prabake Điko – prolazi kroz procese inicijacije: penjanje, kupanje, trpljenje ujeda komaraca, poveravaju joj zadatke, shvata šta znači moliti se za sve i svakoga. Naoin otac je podbacio, ostao bez posla, pretvarao se da odlazi na posao obučen kao šmokljan, a zapravo hranio vrane u parku i ubrzo zatim pokušao da izvrši samoubistvo. O tome kakav pritisak postoji u japanskom društvu i kako se deca forsiraju da budu najbolja u kapitalističkoj utakmici svedoče i sledeći redovi: „Od gimnazije koju upišete zavisi gde ćete studirati, od čega zavisi u kojoj ćete kompaniji raditi, od čega zavisi koliko ćete zarađivati, od čega zavisi s kime ćete se venčati, od čega zavisi kakva će vam deca biti i kako ćete ih podizati, i gde ćete živeti, a gde umreti…“ (152.str.) Sa druge strane okeana nalazi se Badava radnja u kojoj novac ne važi, gde je sve besplatno, pravi „raj na zemlji“ (Rutina dementna majka tamo iznova odlazi i uzima stvari koje je tamo ranije pronalazila, a Rut ih krišom vraćala). U budističkom hramu takođe ne postoje društvene norme i vreme kao da je stalo: tamo živi Điko, baka Naoinog oca koja će vremenom postati njen duhovni vođa i uzor. Điko je anarhistkinja, feministkinja, spisateljica, monahinja od 104 godine koja ima kuge – „cvetove praznine“ (kataraktu), zbog kojih slabo vidi svet oko sebe, ali ima unutrašnji vid, spoznaje.

Helou Kiti i fašizam

Drevno, borama izbrazdano lice starice obasjano svetlošću ekrana – Japan je u jednoj slici. Knjiga Rut Ozeki deluje i edukativno kada su u pitanju društveni fenomeni u Japanu: prikazani su razni društveni slojevi, društvene uloge, statusni simboli, supkulture: otaku – zaluđenik, hentai – perverznjak, francuske sobarice u gradu elektrike Akiba (stecište obožavalaca manga kulture) – ponizne, kostimirane, u ulogama (kospure – cosplay, supkultura čiji su pripadnici kostimirani u svoje omiljene junake). Nao je kao iz mange – učenica u informi (image  kakav jednako idealizuju i drugarica iz Amerike i perverznjak iz fetiš-kafića, a ona se zapravo ne oseća dobro ni u svom kostimu, ni u svojoj koži). Nao je kospur same sebe – prostitutke se kostimiraju, preoblače u učenice, a ona jeste učenica, nastupaju igre pola i roda, igre pozicija moći. Konačno postaje sebi lepa, nakon moralnog pada, sledi ratnički poklič, preobražava se. Tu su i barske dame koje svršavaju dok porodica obeduje, tu se vidi sva prenaseljenost, sabijenost siromašnih i poniženih, ispraznost njihovog življenja. Iđime – nasilje koje je uvek kao izopačena dečija igra (krvave igre, travestija i farsa, proživljava ih Nao, proživljavao ih i njen deda-ujak Haruki koji je poginuo kao kamikaza, iako je voleo francusku poeziju i nije hteo u rat). Npr. kagome, kagome je igra „ćorave bake“, a brutalna verzija je kagome rinći (linč) – deca vas šutaju i udaraju dok kruže oko vas.  Ko ne položi prijemni za gimnaziju  nazivaju ga ronin (samuraj slobodnjak, talas-osoba). Furitaa  je honorarac, frilenser (piše se i kao freeter što liči na fritter-traćiti, eng.) Yanki – jankiji su agresivni maloletni delinkventi, nose radničke pantalone, imaju izbrijane obrve i laboratorijske mantile fluorescentnih boja. Preveliki zahtevi koji se nameću deci još tokom obrazovanja, smrt od previše rada (karoshi, fenomen 80-ih), neuspesi nakon pucanja dot kom balona, ali i razni drugi pritisci i njihove posledice po radnog čoveka u Japanu doveli su do toga da pojedinci odustanu od privređivanja, jer više nemaju ni očekivanja, ni želju da išta ponude na tržištu rada, pa tako ostaju kod kuće svrstavajući se u posebnu supkulturu – hikikomori (ne izlaze iz stana osim u retkim prilikama i to čine noću). Oliver sa druge strane Pacifika takođe je asocijalan, užasava se kada im nenajavljeno banu gosti – jednom se čak krio u kutiji u podrumu.

Socijalna smrt

„I will not be subjected to criminal abuse“ izgovorila je konobarica-klon Yoona-939 u knjizi/filmu Cloud atlas, pobunivši se protiv svojih tlačitelja. Njena shvatanja dalje je usvojila i Sonmi-451. Čitajući Priču za biće vremena, nadamo se da će isto učiniti i Nao. Ostali učenici je ignorišu, govore i ponašaju se kao da nije tu. Ona prolazi kroz tretman „zen-in-šikato“ ili potpuno izopštavanje, koje je samo zatišje pred njeno potpuno isključivanje iz društva. Vrhunac njene „nevidljivosti“ dešava se nakon što joj organizuju ritual sahrane (svim imitativnim sredstvima do najmorbidnijeg detalja – fotografijom na njenoj klupi, pevanjem, plakanjem) – a u trenutku kada je okače na youtube to postaje virtuelni događaj i Nao više ne postoji u tom odeljenju (ona čak uživa u bilo kakvoj popularnosti pa i ovoj najbizarnijoj – broju pregleda sopstvene sahrane). Koliko nasilje i sadizam daleko mogu da odu govori i podatak da je nepopularan nastavnik u savezu sa učenicima u ovim nedelima, ali i da je ona sama uživala u maltretiranju dečaka iz odeljenja kojeg je presrela u uličici da bi saznala šta joj se sprema. Nao čak razmatra uživanje u ubistvu tog dečaka – ali se plaši da će ubistvom biti zauvek vezani (dečak, pošto je i sam žrtva vršnjačkog nasilja, želi da umre, nada se smrti).Socijalna smrt kao put ka dostizanju besmrtnosti nastupa i u slučaju tinejdžerke koja zapisuje svoje dane i u slučaju monahinje i u slučaju spisateljice koja izopštena od ljudi stvara umetnost. Tehnologija i virtuelna stvarnost umešane su u sve segmente književne stvarnosti – Nakon što u e-mejlu drugarici iz Kalifornije nema šta da kaže (a da bude lepo i zanimljivo), ona preko elektronske pošte „oseti“ da je Nao postala luzerka, sve ređe joj piše i odnosi im postaju hladni. U sajberprostoru spisateljica Rut dobija sve informacije o svom istraživanju, na internetu se našla i „čuvena“ sahrana i „čuvena“ aukcija, tamo se i Naoin otac umrežava sa članovima kluba potencijalnih samoubica. Tehologija je prisutna i u budističkom hramu – stara prababa Điko šalje joj poruke, a uz kompjuter i internet konekciju priređuju oproštajno slavlje – karaoke. Svi problemi Naoine porodice počeli su usled očeve želje i potrebe da tehnologiji doda faktor savesti. Pitanje sramote (spolja) i savesti (iznutra) – Naoin tata je dobio otkaz jer je hteo da u tehnologiju uvede momenat savesti (no, intefejs bi se koristio za pravo oružje – ko bi još hteo da oseća grižu savesti dok uživa u pucanju?) Ozeki čak sugestivno navodi i čitaoca da „izgugla“ imena likova i događaja kao da su stvarni (naročito virtuelnu sahranu koja je imala veliki broj pregleda). Virtuelni život nalik je na realni – Nao je izopštena u sajberspejsu jednako kao i u svakodnevnom životu – kada piše blog, niko ga ne čita (kao da ljudi i u virtuelnoj sferi osete i izbegavaju onoga ko nije popularan u stvarnosti). Ne postojati znači ne biti čitan, gledan, imati malo klikova, biti usamljen na webu – nema te ne netu, znači ne postojiš. Brisanje osobe sa interneta iz svih baza podataka znači polako nestajanje – virtuelno samoubistvo i odlazak u anonimnost, nule umesto imena – nepostojanje zarad novog postojanja (čisto kao novo).

.

Vrana i riba kao simboli – Japanska vrana zalutala je u Kanadu u dvorište spisateljice Rut (setimo se i japanske dečije pesme o vrani koja na planini ima sedmoro dece, uspavanke Nanatsu no Ko čiji stihovi na engleskom glase: Oh mother crow why are you so sad?) Vrana je simbol prisutan u mitologiji u smislu povezanosti sa ratom i borbom, ali i mogućnošću pretvaranja drugih životinja u nju (serija Game of thrones kao svojevrsno oživljavanje svih mogućih i nemogućih folklornih motiva nas je podsetila na motiv pretvaranja čoveka u vranu). Mitska svest prisutna je i u poimanju sveta modernog čoveka, intelektualaca kakvi su Oliver i Rut, koji se saživljavaju sa time da je vrana posrednik između svetova. Vrana postaje Rutin familijar – životinja koja je prati (dok Olivera prati mačak). Magični realizam utkan je u poglavlje o Obonu odnosno prazniku duhova predaka – kada je potrebno nahraniti gladne duhove, ugostiti ih (posećuje je duh rođaka kamikaze, a ona ostavši bez reči, pevuši mu francusku šansonu: „Životna bol s kojom moramo da se saživimo, koju moramo da trpimo“). Nezvanična pisma kamikaze su na francuskom, a Nao je svoj dnevnik sakrila u Prustu – francuski dnevnici funkcionišu kao porodična crta i tajni jezik. Kamikaza na jednom mestu kaže: „Ja sam vrana“. U slučaju ribe, junaci je često osećaju u svom stomaku, a prisutna je i mitska slika soma koji deluje kao rušilac i popravljač sveta (izaziva zemljotres s vremena na vreme – ne bi li bogataši odrešili kesu i da bi bilo posla za radničku klasu). Neuhvatljiva riba praćaka se i u reči Nao – Now (sada, eng.) kao kotodamu (duh koji živi u reči i daje joj posebne moći). Nao svom blogu daje ime Budućnost je Nao. Sada je reč koja se izgovaranjem poništava, kada ga izgovorite prošlo je, ali lupati u bubanj znači stvarati SADA.  Jesmo li u ratu? – više puta postavljeno pitanje dementnog uma kao večno ponavljanje istorije – sledi uvek drugačiji odgovor jer Amerika ratuje sa svima. Onirični aspekt takođe je značajan. Spisateljica sanja monahinju, a logika sna važi i u književnoj stvarnosti. Nakon što je osećala okovanost tokom sna kao posledicu dnevne nemoći, Nao počinje u snovima da ojačava, oseća se kao duh koji se sveti – seksi i popularna devojčica iz razreda koja je nije lično maltretirala, već je bila nalogodavac, zaista se sutradan pojavi u školi sa povezom preko oka, nakon što je Nao sanjala da joj je zarila nož u zenicu. Nao potom veruje da je postala ikisudama ili živi duh. Stranice dnevnika nestaju: da li se time briše čitalac, preti li mu nestanak ili je to fenomen poput piščeve blokade – čitalačka blokada. Pošto Rut (a time i mi) saznaje tok radnje pre naratorke, ona je u prednosti i u stanju je da u snovima posreduje između svetova. Rut još nije sustigla samu sebe – od poteza čitaoca zavisi tok priče, što ide u prilog tome koliko je jaka je veza pisac-čitalac, koja se u Priči za biće vremena često preispituje. Neminovne uzročno-posledične veze, ugrožena egzistencija, vrednost ljudskog života, bliskost, o svemu tome govori ovaj roman. „Književnost je herojski napor da u svom umu stvaramo lepotu“. Umesto tela ostaće reč.

.

---

Rut Ozeki (Ruth Ozeki) je kanadsko-američka spisateljica, sineasta i zen-budistička sveštenica. Živi u Britanskoj Kolumbiji i u Njujorku. Napisala tri romana: Moja godina mesa (1988), Sve o postanju (2002) i Priča za biće vremena (2013) za koju je ušla u najuži izbor za nagadu “Buker” i koji joj je doneo nagradu časopisa LA Times za knjigu godine.

.

Čovek koji nije video Deda Mraza

Čovek koji nije video Deda Mraza

Ja sam Indijanac i kada položim glavu na krevet kroz srebrne jone, opruge i penu iz NASA-e i daščice parketa do prizemlja, pa sve do podzemnih voda čujem kad neko ispusti kašiku i nevreme kada se sprema i kada kažem: mmmm moje brujanje čuje dečak u stanu iznad, ako isto ovako zna biti Indijanac kao ja.

***

Dragi Džoni,

Ovde je užasno. Dolazim uskoro, dovešću i sina. Ne brini, lepo će se slagati sa tvojom decom. Vidim da su to divna dečica.

***

Na ekranu mi se pojavljuje fotografija, na njoj su tri devojke, više gole nego obučene. Jedna od njih ima silikone u grudima, druge dve u ustima. Silikon je ekvivalent lažnoj fakultetskoj diplomi. Možda je čak i malo pošteniji, jer se vidi odmah. Sve tri su prekršile pravilo: ili veliki dekolte ili gole noge. Obrve kao da su im iscrtane crnim flomasterom, potezom koji predstavlja neki kučkasti lûk. Krivina, okuka. Che belle curve! Tri laste. Dve lopte. Dva ujeda pčele. Duga. Duga. Skočko. Pored fotografije stoje oznake: #mybitches #girlsnightout #domperignon #newyorknewyork. Lajkovi iskaču kao pečurke posle kiše. Batica Silni komentariše: Ajmoooo, a ispod njega i Samo Gaga: Mačke moje! Marija Kovačević ex Radovanović kaže: Srce tetkino <3 <3 <3 Napišem: „Legalizovali prostituciju?“ pa ipak obrišem. Jedna od njih mi je bila cimerka u studentskom domu, ona u sredini. Delile smo parče hleba kad sve pare pretvorimo u cigare i pivo. Mama joj je spremala po kućama, tristo dinara po satu. Napišem: „Sećam se da ti je i jelen pivo bilo dobro“, pa ipak obrišem. Ivan Grozni komentariše: Visibabe i iscrtane obrve – vesnici proleća.

***

Dragi Džoni,

Samo želim da odem odavde. Ne moramo u one motele po kojima je žvake lepila lepljiva Hambertova nimfica, ne mora nam se na haubi ogledati hiljade svetlašaca, nećemo se fotkati kraj zvezde na pločniku ili držati kip Slobode na dlanu, idemo pravac u pustinju. Uopšte ne moramo da živimo na jednom mestu, možemo samo da se vozikamo. Neću da kažu: ONA je ta koja ne skuplja za svojim psom (pa da se kunem da jesam) ili ONA ne reciklira, pa da, kad dolazi iz te vukojebine, naravno da ne zna da reciklira (a ja da ih uveravam da sam sve radila kako treba). Ne bih da ti pravim probleme. Ide mi se u neku pustaru, samo ti i ja, u letnje veče vozimo se miljama, pa onda stanemo negde pored puta, (obavezno ponesemo dovoljno vode), pustimo u kolima Riders on the storm (naduvamo se, eventualno zgutamo esid), izgubimo se u pustinji i vremenu.

***

Zatičem poznatog dečaka kako sedi na stepenicama pred ulazom. Šiške mu padaju preko očiju.

–        Šta je bilo Darko?

–    Mama me izbacila, rekla je: idi malo prošetaj. Mama je opet tužna. Samo sedi i gleda filmove sa Džoni Depom.

–        Počinje kiša, bolje da se skloniš Darko.

–        Darkooouu Deeep – prozujao je kraj nas glas sa bicikla.

–       Je l’ ti to neki drug? – Odmahnuo je glavom.

–     Moram sada da idem, vidimo se. – Ja sam ispod vas, je l’ znaš? (Ako ti nešto treba, tu sam – htedoh da dobacim. Ne bi mi izlazio iz stana, odmah bi se uselio. Bolje ne). Na sandučetu je preko pločice Dragićević bilo prelepljeno DEP.

***

Pre dve godine je zaboravila da ga odvede u vrtić tog dana kad je bilo slikanje s Deda Mrazom. Pokazao mi je fotografiju, sva deca su plakala osim njega. Noge su mu visile s klupe, izgledao je jako mali. Slikali su ga samog i dodali na fotografiju. On nikad nije ni video Deda Mraza. Nismo ni mi, doduše. Budimo jedni drugima Deda Mraz. Ako to ne umemo, budimo jedni drugima fotošop.

***

Eeej! – vikao je za mnom. – Selim se u Ameriku!

– Stvarno? Pa, sjajno. Kako to?

– Mama je nešto gledala na kompjuteru i pojavilo se ono što treba da klikneš i onda dobiješ zelenu kartu i pisalo je da je pobedila i sad se selimo u Ameriku, ići ću u školu tamo. A ona će konačno moći da vidi Džoni Depa, znaš ona mnogo voli Džoni Depa, skuplja njegove slike i lepi ih po zidu.

– Darko, mislim da to ne ide baš tako lako. To stalno iskače, to je samo neka reklama... ili možda virus.

– Nije, mama kaže da je kliknula i da je osvojila nagradu. Od sto hiljada ljudi, baš ona je dobila.

– Darko, ne bih da te razočaram, ali to ne znači da sigurno idete. Neki ljudi zarađuju na našim klikovima. Tvoja mama nije sve to baš najbolje razumela. Ti svakako uči engleski, ali ništa još nije sigurno.

– Hoćeš da kažeš da je to prevara?

***

Dekadencija – opadanje, propadanje, raspad. lit. pravac u modernoj književnosti koji se sastoji u izumiranju zdrave čulnosti, usled prenadraženosti života, traženje veštačkih draži.

Zaštita bilja – grana poljoprivrede koja se bavi sprečavanjem gubitaka koje poljoprivrednim kulturama nanose bolesti, štetočine i korovi.

Dekadencija – iscrtane obrve, noć uz šampanjac i neobavezni seks. Bela kosa kao iz doba Luja XIV (od obrva se spustiti niže i nacrtati mladež na obrazu). Razmazati karmin, spuštati se do dole, biti telo koje uživa. Ljubiti se s bilo kim. Ljubiti se sa svakim. Spustiti se da bi se uzdigao.

Dekadentno – postoje dve vrste baba: one koje nose kesu na glavi kad pada kiša i one dekadentne što vole da pokisnu.

Zaštita bilja – kad dođu da te uhapse zato što ne zalivaš cveće redovno i/ili ga držiš u premaloj saksiji.

***

Dragi Džoni,

Ovde postaje neizdrživo. Stalno pada kiša, svi su prosti i ubijeni u pojam. Gledala sam sinoć Ed Vud, Čokoladu, Svini Toda, Čoveka koji je plakao i Šta izjeda Gilberta Grejpa. Nisam spavala cele noći. Još malo pa stižem.

***

Kako se uzdići iznad situacije? Biti mudri orao. Celo je polje moje – na stubu stojim – posmatram krda kako se dave. Da im je do ovog se stuba dovući, a šta je za mene on, šta su za mene vrhovi planine?

Where are you from? Serbia. Siberia? Nema ovde belih noći, ovde su samo crni dani. Obećava nam se svašta, kao malom bolesniku. Oni koji psuju sunce i oni koji šalju na mesec, mi i oni, tako daleko.

Unazad se premotava Vera Nabokova kako spasava rukopis iz vatre i Merlin Monro sa stomačićem na plaži, Džulijen Mur kako baca tortu u smeće i bakica iz Diskoteke 54 kako leži mrtva na podijumu za igru i policija za životinje kako seče ogradu od kovanog gvožđa da bi oslobodila mačku koja se tu nasadila. Kako bi je samo kod nas dočekali. I gazdu bi natakli na ogradu kraj mačke dok ne crknu oboje. Policija za životinje i zaštita bilja.
***

Vučem se uz stepenice. Prolazim pored žene u spavaćici. Gleda me sa mržnjom dok je dva medicinska brata kao dva drveta koja su izrasla oko nje odvode bez reči. Krv kaplje kap po kap po međuprostoru, odlazim hodnikom. Čujem: „Hey babe, take a walk on the wild side. And the colored girls go...“ Mislim na njene uvijene podlaktice, mislim na dečaka kako je ostao sam, mislim na Džoni Depa i na Ameriku. Mislim možeš li nešto da uradiš kako treba. Mama ima bluz u sobi bez pogleda. Tu-turu-turu-tupturup-tup-turup-tup-tup-tup... I premotava se Gven Stefani s jabukom i radoznalost koja je ubila mačku i crnac kako se zavlači pod Madoninu suknju i slepac kako maše brodu što prolazi i pita: „Kakav je? Kakav je?“ i Kurt Kobejnov poslednji krik...

Priča Čovek koji nije video Deda Mraza je osvojila prvo mesto na West Herzegowina festivalu (Široki brijeg, 2016) i ušla u finale FEKP & CeKaPe natječaja za kratku priču  na temu Amerike u okviru 14. Festivala Europske Kratke Priče (Festival of the European Short Story) koji se održao početkom juna 2015. u Zagrebu i Rijeci, Republika Hrvatska. Može se pročitati i na linku: http://europeanshortstory.org/citaionica/covek-koji-nije-video-deda-mraza-319