Значај
града и литературе у
прози Слободана Тишме: Urvidek
(2005), Quattro stagioni (2009) и Бернардијева соба (2011) (I део)
Апстракт: Испитујући бивствовање приповедача/књижевног јунака
у урбаном простору у три прозна дела Слободана Тишме, рад има за циљ да
дефинише хронотоп и идентитет приказаног града. С освртом на реминисценције других дела светске књижевности
присутних у датим Тишминим причама и романима, рад покушава да компаративном
анализом утврди функцију детектованих
литерарних веза значајних за поетику новосадског аутора.
Кључне
речи:
Град, Другост, урбано, топоним,
хронотоп, Пишта Петровић, Леополд Блум
Град,
литература, шума, музика
Трилогија о Новом Саду,
Квадрати троуглови, представља чудесно путовање у себе,
улицама и литературом (читањем и писањем), кроз рефлексије, снове и фантазије,
скитањем, спајањем, саживљавањем са градом и шумом да би се појмило Ништа, да
би се вратило у Праокеан. Град
у Тишминој прози
функционише као повлашћени простор који се не напушта ни по коју цену, док
шумица служи као својеврсна
оаза
у самом граду и јунак је свакодневно посећује у потрази за мисаоном тишином, спокојем и идејама, где обитава и његов Doppelgänger – Зелени човек (прети му прстом, боре се за превласт). Поред сентименталне везаности за град који је потонуо
у вечни Abendland, он је описан и као поприште презрених, последњих људи
и њихових дремежа и слабости, али и свакаквих малверзација и прљавих радњи. Град се не велича, за разлику од природе, но
ни она није некакав рурални крајолик у којем све пуца од здравља и љубави,
пасторала која подстиче човека на рад. Приповедач покушава да достигне
природност у таоистичком смислу, примордијално стање, у вези са скромношћу, спонтаношћу
и креативношћу, да буде једно са непосеченим дрвећем и осети ослобођење од
себичности и пожуде. Фрушку гору назива Шумом (тамо приповедач често посећује девојку
Schmitz
у месту
Провалије), а предео на Лиману, у близини Филозофског факултета (низ
кеј,
уз обалу), у који
приповедач (уједно и јунак)
свакодневно
залази,
његова
је Шумица, locus
amoenus. У
причи Никита
која, у
поређењу са другим Тишминим причама, у највећој мери представља
критику друштва и говори о злу,
јунак
бежи од насиља
и агресије, хрли у природу
која има лековито дејство, где
жена
и он постају налик на животиње
са младунчетом. Пролазак
кроз шуму на крају романа Бернардијева
соба представља нарочит ритуал иницијације.
Главни јунак од Безименог из Урвидека и романа Quattro stagioni, у
Бернардијевој соби постаје Пишта
Петровић, све ближи трансцеденцији и музици сфера, али увек фрагментаран, у
обрисима, његово причање увек је недовршено, као да га умара или намерно
оставља тишину да се у њој прича слегне. Кретње и радње главног
јунака никад нису уобичајене, увек су уметнички чин (увек тих, нечујан, другима
неприметан), подсећају на ауторове некадашње интервенције: концептуално, продадаистичко,
неоанархистичко деловање, флуксус дешавања у урбаном простору (нпр. коцка обешена над улицом
или
аутопортрет на плочнику који може представљати Свакога и Никога). Његов живот је невидљива уметност,
маргина, панк,
комуна у
„улици Теслиних девојака“ (нигдина!), он маневрише по субверзивном простору и ободу матријархалне мреже са латентном тежњом да у њу и упадне. У
прози Слободана Тишме
додуше има
и путовања, али су она у поређењу са обитавањем у граду незнатна и не описују
се подробније – актер нпр. одлази у комуну и у Београд („Бегеристан“, „Бегрифенштајн“) код
психијатра („врача“),
па и на море у Несебар (што
је спрам унутрашњег осећаја мора које га преплављује ништавно искуство), но,
приметно је да је у првом плану увек доживљај, а не
догађај. Под велом сатканим од фикције
и аутобиографије, Тишма,
између осталог, пише и о животу у градској комуни (коју
су осим њега
у стварном животу
чинили још и М. Мандић, Ч. Дрча, А. Раковић, М. Радојичић, С. Богдановић и др.) и сарадњи са другим комунама тог типа. Ауторово
уметничко деловање карактерише оснивање два урбана новоталасна бенда „Луна“ и „Ла Страда“, акције (често шокантне) у јавном градском простору (Трибина
младих), припадност групама КÔД
и „Јануар-Фебруар-Март“ (сродно
деловању словеначке групе
ОХО), но о свему томе у
његовој прози говори се скривено, у назнакама и у најмању руку
скромно.
Тишма је од града неодвојив (и нераздвојан), обраћа
се урбаном читаоцу градским
жаргоном, говором који поседује шарм баш зато што није чист, а шаролики
дијалекатски идиоми употребљени су ради иронијског ефекта. Често се спомиње жал
за трамвајима, а улице и људи аутентични су и уздигнути на ниво култа. Кад су
мотиви у питању, приметне су константе као што су типична градска доколица,
неделатност, отпадништво, глуварење,
слобода, те фасцинација Африком и матријархатом, али и инфантилност, Едипов комплекс, нелагода и
уопште слабости разних врста. Доколица је драгоцена, то је време кад се појављује Други, из
доколице се ствара (и опет доколица је најближа Ничему), потребно је прекратити време, бити одсутан из њега, појести
годишња доба, испричати причу, а аутор нашу радозналост и жељу за њом испуњава (исмева, као и све
остало) на најневероватније начине нудећи безброј опција поигравајући се идентитетима и могућим фабулама
које произилазе из чисте
пишчеве игре, што често одлази у беспредметност/есејизацију/апсурд. Приметна
је манипулација позицијама интрадијегетичког (и метадијегетичког) приповедача,
ауторске публике, имплицитног аутора, те фикционалним приповедањем и
променљивом унутрашњом фокализацијом, а cвакако најфреквентније
јесте
поигравање коментарима (аукторијалним упадицама). [1]
Читати=писати=убијати=јести=празнити се: писање/(само)читање делује као наслада – писати односно читати исто је као јести
чоколаду, делити се у
квадрате (Тишма је,
сетимо се, експериментисао са деконструкцијом система квадрата
и коцке још 1970.
године).
(Анти)јунака „краси“ одређена
врста хедонизма, специфична декаденција: прекомерно уживање у
торти, у слатком, тад
је увек мамин син, мада свестан
да ће га убити
сопствена
страст, или како
би рекао Т. Ман:
“Свака болест је преображена љубав”. Иначе, јунак се слабо храни, али кад једе оно што
воли (кад “купи да љуби”)
понаша се као лотофаг или као да куша плод са Дрвета Сазнања.
У
Бернардијевој соби
у “трактату” о чоколади приповедач
објашњава
како се човек, једући је, у њу и претвара (односно у злато, односно у измет), а у роману Quattro stagioni уметност се често
пореди са изметом (спомиње
се Манцонијева конзерва). Уметнички предмети се такође
често налазе
на сметлишту и у вези са смећем. Уплетена је ту и галерија барокне уметности заснована
на абортусу коју је
гинеколог завештао ујвидечкој деци (крв зарад стварања).
„Спавам у кућном врту мојих суседа/ Мене не види нико иза бршљана.“ Факир,
Луна
Када је другост у питању, овај мотив је веома
фреквентан. Игра с огледалом из детињства волшебно је удвајање
и антиципација будућих
умножавања (искрсавају
мамин
профил и татин профил, ниоткуда
се појављују преци, одједном постаје застрашујуће деловати
себи страно). Јунак се потом удваја многоструко: у себе као
писца/читаоца, у лик мистериозне девојке Schmitz и у претехнолошког човека. Зазива
Другог, оног којег у Блуз дневнику (Blues diary) зове свети Нико, а чије се
име може довести у везу
и са
Одисејем (епизода са
киклопом Полифемом): “Да разговарам са оним што се зове
Нико, ни мање ни више. Али ко то беше? Па, зна се, Нитко, највећи преварант. Последњи лик (…)”[2]
Треба додати и да В. Блејк
одсутног и безименог бога назива кованицом Nobodаddy. Често
наилазимо на враћање сличности (“стојим, умножавам се”), а занимљива је и теорија о
Адаму и изгубљеној
срећи услед (раз)умножавања. Констатује се да је све реплика (и у животу и у уметности). Двојност
првог лица Тишмине
трилогије лежи и у имену (најпре га нема, доцније звучи
полусмешно-полуозбиљно, намерно
дато олако), у њему је садржан и његов идентитет: Пишта
Петровић са породичним стаблом које се доводи у питање сваком наредном страницом, са дедом који је кости оставио у галицијском
купусишту, са свим тим операма, тортама, црном чоколадом и скупим сиром (навикама више класе),
који у исто време животари и возика се по маргини, увек без пара (не ради, не зарађује), који живи аскетски до наредног
чулно-интелектуалног спектакла. Свакако,
поистовећивање Безименог из прве две књиге прозе и Пиште Петровића из Бернардијеве собе јесте само једно од
читања. Нелагода се пре свега испољава у вези са понизношћу и наметањем/прилагођавањем
просечности, табуизирањем секса (“Да ли има ичег
одвратнијег од сношаја? Само убијање, али веома личе”[3]) као и јавним показивањем читалачког укуса. У књизи
прича Urvidek
(које се могу читати и као роман) јунак је разделио своје књиге (лишио их се будистички) и на тај начин сазнао читалачки укус
својих пријатеља, а на
неколико места тајна је (па и срамота) открити другима шта читаш
(главни јунак осећа стид
и нелагоду
услед тога што ће друштво сазнати
што
чита нпр. Делезову књигу, Амазонке итд.)
Књижевне
и топонимске алузије (илузије?)
“Недељом, поготово после подне, на крају седмице,
скоро редовно ме преплави неко чудно расположење, осећам топлину у грудима,
натопим се есенцијом, срећан сам што сам уопште жив и тада имам неодољиву
потребу да будем сам, да се скитам некуд, обично по Телепу или Петроварадину.”[4]
Проблематика
хронотопа никако се
не би могла
до те мере банализовати и недвосмислено тврдити да је приказани свет Тишмине
прозе реални Нови Сад (какав је некада
био,
а камоли какав је данас). Пре
би се могло рећи да смо се нашли у сећању града или нечијем сећању на град. Звао
се он Урвидек,
Ђурвидек, Лурвидек или
Шурвидек (травестија
обухвата дијапазон од смешног до суровог), обузимала његове улице
жега, киша или снег, увек је у некој читалачкој магли блиској сну, ни
метрополис, ни паланка, већ измаштани (митски) град саграђен на темељима
стварне насеобине на обали Дунава, архетип града. Град се на тај начин мења у нашој
свести и уписује у нас такав каквим га аутор/јунак перципира. Свеприсутни су новосадски
топоними, али
и поступак њихове наводне мистификације (нпр. Танурџићева палата је
Тањурџићева палата, писац иронично
назива Матицу српску Матицом усељеника). Недвосмислено, означавају се места
као што су Футошка пијаца, музичка школа, посластичарница City, Католичко гробље, стрељана Еђшег, комисион у Јеврејској
улици, Дунавски парк, Катедрала, Католичка порта (и златара у њој), Тврђава, Мишелук,
Футошки парк, Официрска плажа, Улица Јована Цвијића, Саборна црква у Пашићевој
улици, Успенска улица, а од
посебног значаја су градски простори у којима
одраста: Железничка улица, Павлова улица (Пап Павла) и Лиман као део града у
којем се одвија његова невидљива уметност („источно-западни диван“ испред
продавнице, контемплације у Шумици), те у којима су смештене самопослуга “Јагода”,
веслачки клуб “Данубиус”, улица Краља др Рибара (спаја наслов култног филма са називом постојеће
улице). У многим причама спомиње се и дискотека “Арап” која је заправо била клуб међународног пријатељства.
У
Тишминој прози нема туге, понекад наиђе меланхолија, али и она убрзо почне да исмева саму себе. Нема те ствари која му је света и неприкосновена,
духовито спаја неспојиво. Са германским “ур” као префиксом који означава
претечу, пра- ,Тишма
се такође поиграо у својој конструкцији Ур-видек (пра-сâд).
 |
| Мирко Радојичић, Структура раста, 1975. Преузето са: http://www.avantgarde-museum.com/en/museum/collection/GRUPA-KOD~pe4566/#overlay |
 |
| Лиман, Нови Сад |
Тишма пише писцима,
пардон, читаоцима са
намером да их збуни и доведе у заблуду њихово расуђивање. У
својој прози показује велико читалачко искуство, барата подацима из разних грана уметности (класична
музика, сликарство, филм), но опет његовом јунаку није нимало лако ходати тим
градом-литературом (или се кроз њега брзо возити), плутати океаном пуним речи
(мачева), поставља он себи велика питања док носи тај тешки терет креације, док
сâм са собом води вечни дијалог о читању и писању као са „пријаптељем“: Пријапом/(не)пријатељем.
Доводи
он сâм себе у сумњу (а тек
нас!),
износи често ниско, а још чешће ниподаштавајуће мишљење о сопственом читању и
писању, oпомиње се,
преиспитује се. Интересантни
су и поднаслови његових дела: “нискобуџетна проза” или “старомодерна травестирана исповест
с ону страну гроба“.
Поиграва се он са невиношћу
нашег поимања, рачуна на наше (не)препознавање наивности, испитује да ли нам се
свиђа кич, сервира нам препричану радњу, препоручује којим редом да
читамо, увлачи нас у језичке игре и
бајке за велику децу (Бернардијева соба садржи
све функционалне улоге наведене код Пропа[5]), а у
роману Quattro
stagioni води нас и испод града, у подземље, нагони нас на детективско делање, уплиће нас у заврзламе из крими-романа, у петпарачке поступке. Предочава нам терор
стварности: обијање киоска, убијене позорнике, подметнуте пиштоље, похарану златару и цркву, појаву
уметника – провалника
и уметника-терориста, рат такси братовштина, саобраћајне
несреће, слетање колима у море/реку, трке у којима функционше закон јачег и бржег као контрапункт узвишеном лајтмотиву Океана. Уплетене
су ту разне мисли, ликови,
аутори
и места из свеколике светске литературе од антике до поп-културе: “Познајем
сваког сина породице” (А.
Рембо), „Нека нам се исприча ова
прича/нека нам се каже шта се с њиме догодило“ (Пјер Реверди), Крапова последња трака (С. Бекет), Сем Шепард, стрип
Алан Форд, приповедач говори
како је прочитао
све књиге (Маларме),
прича о
лепоти убијања (Црњански), о тексту као телу и задовољству у тексту
(Р. Барт), малом црном
дечаку (Блејк) итд. Веома су живи најразличитији књижевни
ликови од Клитемнестре (као позитиван пример женске
револуције), преко Пантагруела, Дон Ђованија, Лепорела, Ивице и Марице, Нереја, Кирилова, Ставрогина, Палчића, доброг војника Швејка црвеног носа са улица Роткварије, а из
Парсифала позајмљује надимак за свог
деда Стеву којег зове Титус (Титурел). Заувек је у њега уписан и дечак Пале (сам на свету), а с њим у вези доводи хронотоп свог детињства - Павлову улицу. Поставља питање да ли је можда
Петрарка био несрећан због кафе (а Ђура Јакшић због бурека), вешто је уткао и Џојса, па приповеда како су га, када је био мали, послали да купи сапун, а у роман смешта и бордел који ради
иза паравана кројачког салона (Булгаков). Психијатар
му замера што се идентификује са генијалним људима, као кад нпр. прави
паралелу у којој га
сопствено детињство подсећа на Хелдерлиново губљење разума (деда
Нереј му је облачио
црвене панталонице као што је
Ернст
Цимер стављао песнику црвену
капицу на главу да би га лакше пратио кад умакне). Иза текста лебди Каспар Хаузер, транспонују се кадрови
из италијанске кинематографије, разлива се Роршахова мрља, провејава хамлетовштина („Читати или писати питање је сад“), мирише Арицијски гај из римске
антике, цитатност је
присутна у причи насловљеној као Утеха
косе (А. Г. Матош),
Прокрустова постеља
скривена је у
тврдњи да им на сву срећу нису морали сећи ноге, а ни главу, очигледна је изразита подељеност
на дионизијски и
аполонијски принцип (уочљива је нпр. дионизијска нит Никита
– Ниче – Вагнер),
а ту је и Витгенштајнова
филозофија, Хофманови Ђавољи еликсири,
Кафка, Злочин и казна, Мртве
душе, моћна
књига Ји-ђинг... Приповедач се обраћа са Mon petit Marcele, а за колачић се пита
да није можда madеlаine
(из Прустовог романа У трагању за
изгубљеним временом), у Шумици влада као Ханс Касторп (интенционо прави омашку
називајући дечаков чаробни штап дечаковим чаробним брегом) и износи своја разматрања о литератури и музици
попут Сетембринија из наведеног Мановог дела. Познато је да је
песник Георг Тракл на фронту у Галицији био задужен да у једном амбару надгледа
рањене војнике на издисају, а Тишма и томе даје комични тон – деда Стева се сећа апотекарског
помоћника из армијског санитета, извесног Ђорђа Тракла, родом из Баната, који
му је давао неко средство против дијареје. Деда Флоријан (Цветко) по имену би
се могао повезати са Џојсовим
јунаком Леополдом Блумом, а по судбини са Црњанским (и Исаковичем и Чарнојевићем). У опису патолога др
Коста упечатљиви су хтонски знаци, он је демонизовани карактер (има ту Гетеа,
Достојевског, Булгакова и Мана, како и сâм аутор вели “смрди по неком читању”).
У овом лику страног
презимена тиња сила, притајена тамна снага, аутомобили
и карте су његова страст, носи скупоцене
кошуље, у свакоме види
потенцијални леш, храни се месом – избија воњ из њега. Дозива
у свест и Жидове
Коваче лажног новца – новчанице су
лажне, уметност се штанца/ продаје/ купује. Купац
уметнине из Бернардијеве собе
(конзумент уметности) је сумњив, лексички идиом којим говори није аутентичан, а
опет представљен је као наводни Хрват који жели да купи дело хрватског
дизајнера Бернарда Бернардија. Но, остаје нејасно ко је он, да ли (конзумент
уметности) уопште постоји. Уметност нема цену или ипак има (ко
нема стрпљења за оригинално дело у целости, добија багателе). Осим тога, мистификују се и имена
домаћих књижевника и уметника:
Јаша Алфандари (Давид Албахари?), Виктор Лазло (Ласло Вегел?), Макарејац (Макавејев?), Жерлински (Жилник?), Чери (Чеда Дрча?) итд. Оскара Давича
зове Воскар Дарвинчи, Радомира Константиновића назива Радио Константинопољ, Данило Киш је Нађ Киш Даниел, а за Антона Густава Матош(ић)а вели да је загрлио дрво и био истински Вирбије, Краљ Шуме. Најнегативније је представљен Д.
Ћосић (назива га Добришом Ћосарићем) чији лик и
дело исмева као руралан и конзервативан. Светлећи
натпис “Естетика” са краја романа Бернардијева
соба реминисценција је на фотографију Мирка Радојичића (једна од првих акција
групе Кôд) на којој је приказана неонска реклама грађевинског предузећа „Естетика“, а Јаје у
челичној љусци прва је књига неоавангардних песама Тишминог колеге Вујице
Решина Туцића.
Могло би се закључити
да Тишма остаје доследан некадашњим уверењима и идеалима, те да и дан-данас
ствара на основу постулата групе Кôд: писање није завршено, уметник не ствара
готов артефакт,
већ процес писања/читања функционише као уметнички рад. Пред нама је акција, а
не дело. Осим тога, у пракси се залаже за теорију да треба изједначити живот и
уметност кад год је то могуће. Упркос
томе што је,
захваљујући многобројним
књижевним референцама и интертекстуалним поигравањима, један
његов слој намењен обавештенијим читаоцима (да не кажемо интелектуалцима) који су, претпоставимо,
у мањини, текст није херметичан и елитизован. Тај слој јесте за сладокусце
(само један од), али наратив је толико развијен, да читалац који не препозна
све књижевне алузије ничим није оштећен (може да ужива у осталим слојевима текста).
Три су највећа књижевна уплива у Тишминим причама и
романима. Зли дуси
Достојевског имплицитно се ишчитавају као
велики утицај на аутора/наратора/јунака, а други се експлицитно наводи као дело
од великог значаја. Наиме, док чита Искушење Светог Антонија, јунак се враћа на Флоберов Новембар који сматра ултимативним
исказом, а у којем јунак сања да је негде другде, који би желео да је жена
(среће своју двојницу), машта о томе да се врати природи и уопште, овај лирски
роман говори о томе шта значи бити сâм. О поистовећивању са женом, сродном душом и
претварањем у њу, спајањем анимуса и аниме, сведочи и исказ: “Ја
и Ја, тј. Schmitz“[6].
Треће дело чије је
присуство евидентно у Тишминим причама и романима заслужује да буде посебно
обрађено компаративном анализом у наредном сегменту овог рада.
Aндреа Попов Милетић
Summary
Еxamining the
existence of the narrator / literary hero in an urban area in three prose works
by Slobodan
Tišma, the paper aims to define the chronotope and the identity of
the depicted city. With reference to the reminiscences of other
works of world literature present in a given Tišma’s
stories and novels, the essay tries to establish a comparative analysis of the
function of detected significant literary connection to poetics of Novosadian
author.
Key words: City, Other, urban, toponym, Pišta Petrović,
Leopold Bloom
Библиографија:
Гербран, Ален;
Шевалије, Жан: Речник симбола, Stylos/Киша, Нови Сад, 2004.
Лаоце, Чуангце,
Конфуције, Изабрани списи, избор, превод, предговор и белешке Светозар Бркић, Београд
: Просвета, 2006 (Бор : Бакар)
Мелетински,
Јелеазар Мојсејевич, Поетика мита,
Нолит, Београд, 1983.
Принс,
Џералд, Наратолошки речник,
Београд: ЈП
Службени гласник, 2011.
Тишма,
Слободан, Квадрати
троуглови, Београд: Чаробна књига, 2014.
Тишма, Слободан,
Велике мисли малог Тишме, интервјуи
1994-2014, Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014.
Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика,
Београд, 2004.
Џојс Џејмс, Портрет уметника у младости, прев. Петар
Ћурчија, Новости, Београд, 2004.
Електронска
издања:
http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza
Рад је објављен у публикацији Свеске, број 115 (март 2015), Мали Немо, Панчево у рубрици Ружа ветрова (тема броја: Читања града, уредила Настасја Писарев).
No comments:
Post a Comment