Preporuka za čitanje: Proleće se na put sprema

Preporuka za čitanje
Bojan Krivokapić, Proleće se na put sprema, Redbox, 2017.

 

Proleće se na put sprema

„A man tells his stories so many times that he becomes the stories. They live on after him. And in that way he becomes immortal“ (Big fish, 2003). U prevodu: Čovek toliko puta priča svoje priče da i sâm postaje priča. Kada ga one nadžive, on postaje besmrtan.

Samo nemoj, sine, da pleteš/pišeš

          Izbegavajući da romanu kao književnoj vrsti dam (već previše pridatu) prednost ispred kratke priče i pesme i priklonim se tradiciji veličanja autora romana (autora – obično muškog, a romana –  koji kao da se jedini računa na raskopanom putu da postaneš pisac, dakle ako nemaš roman – nisi pisac), ipak bih naglasila da je prvi roman Bojana Krivokapića (koji se do sada okušao u kratkim pričama i poeziji) najvažnije njegovo delo. Kako za njega, tako i za nas u ovom trenutku društvene stvarnosti, jer RAZMRDAVA i RAZBUĐUJE čitaoca i između ostalog veliča skrajnute junake, gubitnike tranzicije, autsajdere, suvišna bića naših dana.

          Otvorio je (osim ljubavi i smrti, večnih preokupacija svih romanopisaca ikada) veoma značajne teme o kojima se malo govori i piše, a kamoli tako lucidno, sveže i provetreno. Sa teškim zadatkom da odvojim figuru pisca od pisca-prijatelja, čiji sam roman čitala još u rukopisu, a čijoj sam kratkoj prozi naklonjenija nego poeziji, moram odati priznanje njegovom istrajnom radu na romanu koji se itekako vidi i očituje kao celovitije i stilski ujednačenije delo, kao nadogradnja na Trči Lilit, zapinju demoni, nastavak jedne postjugoslovenske angažovane crnohumorne razigrane poetike. 
          Ma koliko se privatno i u intervjuima ograđivao od studija komparativne književnosti, sve pročitane knjige su se (nesvesno) nataložile - pisanje se dovodi u vezu sa pletenjem, pletenje kao preokupacija je sramota za jednog dečaka, pletenje nije vredno truda, a babe-gorštaci koje pletu (usput pripovedajući, začaravajući nas pričama i duvajući nam duvanski dim u lice) drže nit života poput grčkih boginja usuda (Μοίραι grč. Mojre), te kao Klota, Laheza i Atropa određuju rođenje, započinju nit, predu pripovest života i na kraju ga kidaju. Nit i tkanje dovodi se u vezu sa stvaranjem (pauk pravi mrežu od sebe samog, prerezati nit dovršene tkanine nalik je na prekidanje pupčane vrpce novorođenčeta), te plesti znači 1) stvarati nove oblike, 2) predestinirati, 3) spajati različite stvarnosti, jer je nit veza između različitih psiholoških i kosmičkih nivoa. U pojedinim kulturama - presti, tkati je za ženu isto što i orati za muškarca - učestvovati u stvaranju.

          Kao u nekakvom obrnutom Čarobnjaku iz Oza, strujeći kroz vazduh, iz idiličnog kolorita odjednom se pada u sivilo i vojvođansko blato, a dani puni boje jesu osamdesete, čiji se kraj najavljuje sa današnje vremenske distance kao kobno znamenje. Pripovedač je proklet svojim znanjem šta se dalje dogodilo (e, da mu je bar ono dečakovo blaženo neznanje!) Neznanje našeg junaka prati od detinjstva – o pravim odnosima unutar porodice, neznanje o bolesti(ma), neznanje o ratu koji se dešava na nekoliko desetina kilometara od nas, a naposletku i neznanje o ludilu i pisanju.

          U najvećoj meri eksperimentišući sa postmodernističkim praksama, modernističku tradiciju prethodnika nastavlja spajanjem mita i naturalizma, kao i time što od mita pravi ironijski otklon: vreme iz priča, mitsko vreme u duvanskom dimu, nalivanje nektarom - sokom od višanja (koji je, pretovaren šećerom, opet potencijalni uzrok bolesti), kršenje tabua i kazne, mitološki crnogorski krš i mitološka blatna vojvodina + život ispod minimuma dostojanstva, staračko životarenje, bolesna tela, naga tela. Fragmentarno, jer smo za ovih naših života iskusili lomove i rezove, život se samo čini linearnim, ali to nije. Kada se osvrnemo ostaju samo fragmenti. Morbidno, neočekivano – započeti opis ili ideju pred našim očima dezintegriše, od opisa finog peska on dođe do granuloma, Gregor gleda Marsej, a otišao bi iz ovih stopa na Drvenik ( jer je „život negde drugde“). Proleće se na put sprema je i svojevrsna (pseudo)autobiografija i  (pseudo)putopis, čine ga i kontemplacije s putovanja - rezidencijalnih boravaka/ privremenog honorarnog rada (veoma autentične i atipične). Zapisi o Skadru se zaista izdvajaju i predstavljaju pravo zadovoljstvo u tekstu.

Alfred Agache, Les Parques, 1885.

Žena pa još stara

          Naš dečak ne čita stripove, ne gleda crtane filmove, ne interesuje ga sport, nema junake muške, velike i jake, njegovi pravi junaci su babe. Isprva se čini da su babe samo medijum, da nas uvode u storiju o Gregorovom bolešljivom porodičnom stablu dok motaju duvan, puše (kao kakvi šamani) i pričaju priče. Treba li i u 2017. ukazivati na to kakvi stereotipi o ženama perpetuiraju (glupa, lakomislena, mnogo priča...), te kakav je položaj žena kroz istoriju i kako žena i dalje egzistira u današnjem društvu bez podjednakih prava (manje plaćena, razbaštinjena, potčinjena, trpi nasilje, svedena na telo, bez prava glasa i izbora o mnogim pitanjima)? A stara žena - sve je to samo na kvadrat, dakle margina margine društva. I can't believe I still have to protest this shit, što bi se kazalo. U poređenju sa fatalnom i/ili nesrećnom mladom ženom, u književnosti babama nije pridavan veći značaj (osim dakako ako nije veštica ili zelenašica). Bojan Krivokapić je ponovo, dakle, dao da progovore glasovi koji su stavljeni "na mute“, opet su u fokusu identiteti i pozicije moći, bezdomnost i ONI KOJI NISU USPELI. Muškarci u ovoj knjizi su uglavnom nesposobni, a odrasli ili nam sve što je važno prećutkuju ili nam pune glavu.

          Babe čine prestup u tragičkom smislu i zbog njega bivaju kažnjene – odstupanje od norme (po sredi je maltene antička hamartia – tragična krivica, kobna greška). Ako se babe u ovom romanu mogu prebrojati (ja sam ih pronašla 20), smrti uzmiču svakoj kalkulaciji.

          Gregor je individualac, ali ima mnogo ljubavi naročito za slabe, nevoljene, nevidljive. Raskrinkava patrijarhat, izbegava sve uvreženo, sve je to prozreo i prezreo (čime pomalo upada u kliše – odvratnost prema gradu, Vojvodini, deci). Njegov antibaby  stav je posve legitiman: deca, slabo verbalna, ne pripovedaju, budući da su tabula rasa, nemaju uzbudljivih iskustava koja bi se mogla pretočiti u priču, a Gregora privlače isključivo priče nastale iz bogatih i gorkih empirija, osim toga Gregor daje ljubav onima kojima je najviše potrebna - onima koje gotovo niko ne voli, a decu, jelte, vole svi. Zamerka bi se eventualno mogla staviti na to što junak upada "u pozu", te što se pisac ne može suzdržati od izražavanja sopstvenih ukusa i netrpeljivosti. 

          Pisac ima društvenu odgovornost, mora iskoristiti svoj uticaj, biti angažovan, ne sme biti "tup za rođenu stvar" – svoju borbu za pravdu treba da iskazuje glasno, da stavlja svoju trubu u uho klasno nesvesnih, ali u samom tekstu potrebno je svoju pobunu dozirati, ne gušiti tekst, potrebna je sinteza, a ne analiza. Da: dokumentarno, da: esejističko, ali ne: skliznuti u kolumnu (usred pripovedanja zapažati pojave, iznositi ukus i sud), da: otvarati teme, da: ispisivati probleme i podele u društvu kakvo je naše (kakva su naša), ali stavove više iznositi na promocijama, panelima, konferencijama, na društvenim mrežema, u intervjuima, a manje u samom tekstu.

Farsični način ispisivanja svog tela u vremenu

          Bolest je, što bi rekao Rolan Bart, farsični način ispisivanja svog tela u vremenu. Dečakova bolest, kao da je samo inicijacija, preležana bolest kao da je ulazak u bolesno društvo i sposobnost da se u njemu živi. Bolest napada, vreba sa svake stranice, potencijalna smrt. Krivokapić manje-više svakog lika u romanu naslika uz poneku opasku, a onda ga pusti da polako gnjili ili ga odmah ukopa. Istorija traumā– ličnih, porodičnih, traumā kolonizovanog naroda, izneverenih očekivanja, trauma roditelja  rastrzanih između porodice i zarade, umetnika – prekarnog radnika, duboko traumatizovanog društva u kojem se starci uveče obuku pa se izmigolje iz svojih stanova i čeprkaju po kontejneru da bi se vratili sa kakvim-takvim plenom. Istorija je to raznih naših rascepa i raslojavanja.

          Bojan nastavlja i u ovom delu svoje tipično jezičko poigravanje – u čemu je uspešan i dosledan, a uz upotrebu raznih narečja bivše Jugoslavije koje je i u prethodnim knjigama koristio, primetno je da su likovi autentično obojeni crnogorskim govorom, kojeg ima više nego u ranijim delima.

          Gregor je svako i niko, nije bio umetnik kao dete, on upija priče, on je slušalac pun strahopoštovanja. Za dobru priču on bi se odrekao i principa (npr. zanemaruje svoj vegetarijanski režim ishrane da ne bi uvredio babu koja ga ugošćava i koja mu pripoveda). Slikajući dečaka (odraslog u s uma sišavšeg pisca) oblikovanog ratom, godinama inflacije i svekolike bede, putovanjima, čitanjima, pričama starica koje žive uprkos i u inat životu, Proleće se na put sprema svakako spada i u žanr Bildungsromana. Iako pisci vole da istaknu svoje talente, sklonosti, čulne doživljaje, da prikažu kako su bili nadasve neobični još kao deca, drugačiji od ostalih, kako su nesvesno veoma snažno percipirali umetnost, odnosno da iz njihovih hirova, rituala i izleta mašte shvatimo kako su oni oduvek bili umetnici in essentia, Gregor ne, on je samo bio fasciniran pričama i osetljiv na babe i životinje. Kao u knjizi Sloboština Barbie Maše Kolanović – pripovedač ima taj otklon, tu šalu na svoj račun, to priznanje – pripadao sam kič miljeu, obožavao sam kič.

Kolonizacija Vojvodine 1945.

          Imenovane i neimenovane, utkane su u ovaj roman mnoge knjige. Između ostalih, Proljeća Ivana Galeba (V.Desnica) i Put do subote (Daša Drndić), proljeća i put tako su se spojili u naslov romana, bezbrižnosti je odzvonilo, kako u Sabirnom centru tako i ovde: "sve je isto u mom kraju/ samo mene više nema". Kao da se ismeva i večna tema školskih sastava "Proleće u mom kraju", parodija idile, boleština na svakom koraku, crni talas kroz koji s vremena na vreme protrešti turbofolk.

Sveti Petar u šumi

Nedavno sam, posle pročitanog nečijeg statusa na FB, razmišljala o sledećem: dokle ćemo književno eksploatisati svoje bolesne, umiruće i mrtve bližnje i njihove priče, da li to znači da sopstvenih nemamo i da li je to uopšte fer, da li je to etički, dokle ćemo u knjige umetati "naše stare" i njihove pripovesti, mrtve majke, očeve i druge pretke, mrtve drage itd. A šta nam drugo preostaje? Nešto daleko, sa čime nemamo dodirnih tačaka, fikcija fikcije, simulakrum. Samo naučna i epska fantastika, rekla bih, a i tu nećemo moći u potpunosti pobeći od sebe, onoga što oko sebe vidimo i čujemo  i što smo oduvek gledali i slušali. Sve (dobro) napisano je na ovaj ili onaj način proživljeno (kroz život ili čitanje/pisanje), sve su to (uspešno) umetnički preoblikovane biografije i autobiografije, ili „autobiografije o drugima“ (Mihiz). Dakle, ko još ima dvojbe oko ovog pitanja: vidi citat iz filma Big fish sa početka teksta.

Intencionalno, Krivokapić ponovo izmiče svakom kategorisanju i jasnom definisanju, prenebregava konvencije, pa stoga podvaljuje i tematski i stilski i jezički, meša, provocira, izlaže kosture iz ormara, u istom rukopisu ispisuje muke crnogorskih kolonista i queer slike (homoerotika, iako u književnosti prisutna od antičkih vremena, jeste a  big deal za nas ovde i sada, s tim da u prvoj i za sada jedinoj kritici ove knjige koju je napisao Teofil Pančić o njoj nema ni slova), tako da ga ti i takvi što vole da razvrstavaju i jasno definišu ne mogu uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Iritira, muti vodu, pljuje u glavni tok, pljuje i u alternativne tokove koji su se zapravo priklonili glavnom i zbog kojih sistem koji počiva na fašizmu, patrijarhatu, kapitalizmu i diskriminaciji nije uništen. Autentičan je ovo glas generacije rođene 80-ih ( s kojom se opet ne identifikuje). Atipičan – 90% njegove generacije niti je čulo za pojmove kojima se on bavi, a ako i jesu - nisu se u njih udubljivali (iz oblasti jugoslovenske pop kulture, estrade i kinematografije, senzibilisanja zajednice za probleme marginalizovanih grupa, politike, feminizma, antifašizma, kulture sećanja). 

Izuzetno posećena promocija ove knjige u Novom Sadu (Bulevar books, 19.10.2017.) koja je protekla uz mnogo humora, prepoznavanja, čak jednog snažnog osećaja zajedništva, ali i dirljivih momenata (posle koje smo se osećali kao posle dobre svirke) zaista daje nadu da književnost menja stvari, da nismo sami, iako se često u svojim stavovima osećamo usamljeno, a u ovom društvu izigrano i obespravljeno.

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (2.део)

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме  (II део)

Пишта Петровић као новосадски Леополд Блум

„Ја сам момак врло жив, рад сам бити невидљив“[1].

„Транспарентност је највећа загонетка“. [2]

 „Када не дремам, тј. када не пискарам, сваки дан базам по Ђурвидеку као Блум што је базао по Даблину. Увек сам волео улицу. Али наравно, Ђурвидек није Даблин.“[3]

Као што се, кажу, на основу Џојсовог писања може реконструисати некадашњи Даблин, могла би се исцртати карта Тишминог старог Новог Сада, тлоцрт Ујвидека, узимањем за предложак сабрана прозна дела обједињена у књизи Квадрати троуглови. Ишчитавањем интервјуа уврштених у Велике мисли малог Тишме, који слојем звучања (ритмом реченице, поетичношћу израза), стилски (превазилазећи наметнути формални оквир), и слојем значења (да ли ће нам истина покварити уживање?) представљају посебан жанр који би се дао подробније анализирати и који употпуњује Тишмину поетику, сагледава се могућност да ова књига добије функцију приручника и својеврсног кључа за одгонетање Тишминих приповедака и романа. Између осталог, у Тишминим одговорима на питања новинара декодира се и паралела са делом ирског барда односно дало би се говорити о Одисеји као хипотексту, Уликсу као претексту и метатексту Квадрати троуглови. Пишта Петровић је као и Леополд Блум уметник живљења, невидљив, Свако и Нико, труди се да сваки тренутак претвори у у-житак (у-живање). Уметност надилази полност, он међу ногама има само упражњено место, он је као и Џојсов Блум жена-мушкарац, себе је почео да доживљава као „жену жене“, он је контратенор, утањени глас. Тврди да уметник мора бити лишен пола: „Нема полова, ја сам жена жене, сви мушкарци су жене а жене су само жене“. Океан је мајка, вечно женско (Талесов архé, а код Џојса„драга мати“, сећа на слуз, болест и мајку), и Пишта бесконачно пада у велико плаво О и клања се Океану, испија плави тоник („Поздрављам те, стари ледени Океане!“) Унутрашњост аута је слана и  мирише на океан и  холандски дуван (дозива сећања на мајку која је пушила малу лулу). Јунак (нејунак) има два уточишта – једно је дом у сопственом дому (посебна соба), а друго је изван дома; једно је престижно, а друго бедно. Лутање градом, његово кадрирање и илуминирање, изненадна откровења која погађају Пишту Петровића на улици, паркингу, сметлишту, у аутомобилу или шумици налик су на откривање праве природе ствари Стивену Дедалусу, исијавање оностраног. „Чињеница је да је град, нарочито после искуства модернистичког романа, парадоксално извориште литерарних дискурса: сматра се непоетичним, али се често показује како је најпоетичнији од свега“[4]. За придавање важности граду у књижевности и поетизовање иначе непоетичног конструкта урбаног, свакако је, између осталих, заслужан и Џејмс Џојс. Шта је друго сакрализација наизглед обичних предмета и појава (из извесног „нижег“ регистра) до Џојсова епифанија. Тишма нас баца у лавиринт постмодернистичке варијабилности идентитета и токова приче где једини глас који нас води одзвања аутопоетиком и аутоиронијом, који води интроспективни разговор сâм са собом.

Тишмин приповедач П. П. је одбацио оца, није газда, није домаћин у свом дому, радије би се склупчао као фетус у тамнољубичастој шкољки одбаченог аута на паркингу – она је тело, оклоп, јаје, његов нови дом. Унередио се јер су му гости (Пенелопини просци?) запосели стан (има их седам – постоји и седми човек у стану, мистериозни седми брат, писац).  „Имати подстанаре“ у пренесеном значењу, у народу, иначе се денотира и као „бити луд“ (чути гласове у глави).  Осим поседовања Блумових одлика, налик је и на младог Дедалуса – увек је сам, игра се речима, конструише теорије о уметности, у  пубертету се ретко купа, уздржава се од јела, има „слабашно тело препуштено прљавштини“, бави се алхемијом,  обожава езотерију, мистицизам и симболизам, пролази кроз фазу када се у јавности понаша као лудак и када о себи говори у женском роду – све су то етапе сазревања уметника, експерименти, потрага за Идејом. Побројане референце чине ово дело (између осталог) revival-ом  романа о уметнику, који се не може грубо раздвојити ни од романа васпитања. Панонско море је окопнило, „Уједињено краљевство“ се распало, у шкољки аута остало је соли, потребно је пронаћи бисер, пронаћи идеју. Јунак то чини кроз самоизгнанство (наћи дом у дому и изван дома), он је клошар префињених навика и истанчаних чула. Уметник из Бернардијеве собе је рођен као дете војног лекара и припаднице хипи покрета (потребне су му и дисциплина и слобода, а лековитост му је функција). Он је уметник par excellеnce, док је за друге оно у чему сања(ри) неугледна олупина, за њега је чаробна шпиља. Ујвидек је смештен у митолошко време (у тзв. митолошки хронотоп где се стапају време и простор), свеприсутан је лајтмотив (океана) и иронија, што су према Мелетинском три одлике митолошког романа наведене у његовој Поетици мита. Присуство мита је снажно, богови су живи, управљају нашим животима (нпр. деда Нереј), док је Амор мртав дечко, а три Грације вежбају пуцање из пиштоља. Долази се и до дефиниције шта је уметничко дело – оно превазилази пол, лепо је и тера на мишљење. Кроз дату прозу перпетуира питање ко је отац, шта је отац и уопште упитан је однос отац – син (и Стивен Дедалус о теми очинства у Уликсу развија сопствену теорију), релативизује се важност ко је коме родитељ, а ко чије дете, ко је чији творац, а шта чије дело. Говори се о релативности ауторства, о непризнавању својине, о неоправданости национализације уметности. Изводи се закључак да значај треба придавати делу, а не аутору - свако је дете без родитеља, они никад нису ни постојали, нису важни.  Под упитником је и утицај предмета на њихове власнике, доведена је у питање употребна вредност, сопство, сурогат, намера уметности, таштина. Одисеј плови бродом, Блум је пешак, а Пишта возач, али једнако лутају усамљени, чезну за правим местом. Опасне су те позиције моћи кад се мисли о себи као о Крунисаној глави (и разговара сам са собом као краљ са лудом), кад се поставља питање столовати или не столовати. Ако столица функционише као престо, а она није у Пиштином поседу, какав је он то владар?

Пишта оставља крај олупине Бернардијеву собу – два артефакта нашла су се један крај другог (а опет један је сакат, а други лажан, изгубили су своју функцију: један је служио за кретање, други за седење; аутомобил и намештај као опредмећење фундаменталних инструмената људског живљења). Намештај није тапациран, нема меблирања, на њему се седи право, не дрема се – у питању је намештај на којем се мисли. Љубав према аутићима је инфантилна, ауто је тело, кућа на точковима. Релативизоване су интерполације соба- ауто, становање – вожња, душа-тело, пасивно – активно, унутра – споља, удобно – неудобно,  лепо – ружно, црвено-зелено, јин-јанг, женско-мушко, лице – наличје, етика – естетика, срећа – несрећа, луксуз – беда, аполонијско-дионизијско, ерос-танатос... Олупина је за Тишминог Пишту Нежност, све више је убеђен да је власница била жена. Фројдовски и јунговски симболи транспоновани су и у епизоди када Пишта поред контејнера налази и стара врата од стана са очевим презименом, поставља их унутра (у женски принцип) као да спава на очевом гробу. Олупина званично постаје његов дом и поставља се питање шта значи носити очево презиме са собом, јавља се проблематика бездомности. Долази до спајања мушког и женског, он као дете спава унутра, но опет је уљез, јер нема право на шкољку, она није његова својина. Олупина је његово вечно и бесконачно јаје из којег се поново рађа и у које се враћа, женски принцип који слави у читавој трилогији.

Бернардо Бернарди, 1966. www.anticdesign.com

Ујвидечки Одисеј прилично је закржљао у смислу телесности и херојства. Приређује гозбе сам себи, а његови подухвати флуидни су и неухватљиви (само њему познати). Блум једе свињске изнутрице, док је Пишта вегетеријанац, а на крају Бернардијеве собе кроз шуму га прати црно прасе. Блум се празни физиолошки, а Пишта ритуално (чишћење, иницијација). Напукло огледало јавља се као мотив у Уликсу, а у Квадратима троугловима налазимо га у виду огледала са крилима која се отварају и приређују приповедачу игру присуства и одсуства. Док Блум о сексу фантазира, а све је више немоћан (супруга га вара), за Тишминог приповедача (из сва три дела која су предмет наше анализе) секс је табу (гади га се, уметник не расипа своју снагу на њега, испуњава се искључиво интелектуално, чоколада представља не само чулну замену, већ ужитак над ужицима). Приповедачев полни нагон се види једино у роману Quattro stagioni, у ониричној епизоди са Јагодом из кројачког салона, када потиснуте фантазије куљају достижући ниво порнографије. Пишта Петровић никад није био мушко у патријархалном, „балканском“ смислу. Не једе месо, не пије алкохол, либидо као и да нема, додуше одлази на фудбалске утакмице, али и у томе види нешто више – у лету лопте он се диви Зеноновој апорији, није господар – код куће је “млакоња”, живи код родитеља, аутић га не слуша, као ни пси док на главу не стави круну од папира. Уместо са верним псом (сетимо се Одисејевог Аргоса), он покушава да успостави везу са луталицама. Са Schmitz (иначе марка камиона!) која је виша и снажнија, а први пут се појављује у роману Quattro stagioni – допушта себи само грљење, додиривање површина, енергетску размену.  Није сигуран да уистину постоји та жена са маскама, та мала црна девојка (и он је некад био мали црни дечко). Асоцијативни ток нас чак одводи дотле да „Шмиц“ звучно подсећа и на име алтернативне рок групе „Смитс“ из 80-их година која је представљала оваплоћење новог сензибилитета сувишних људи, аутсајдера. „Driving in your car/I never never want to go home/Because I haven’t got one anymore (...)  And if a ten ton truck kills the both of us/To Die by your side/Well the pleasure, the privilege is mine“ Smyths, There is A Light That Never Goes Out[5]

Знам те романе док си песма био

„Пред драгстором сам стајао сам/ И увече и целу ноћ сам/ Пијан сам био/ Иако нисам пио ништа/ И ништа се догађало није/ И нико није дошао/ Али беше то дан над данима“(Млад и радостан , Ла Страда)

„Метрополис је скровиште сањара/ лавиринт којим лута дух који је тело/ градом круже облици и сенке/ над градовима лебде дани и снови (...) у метрополису постајем дивљак/ постајем врач и луда./ Метро у ком цвета цвет/ под мрким сунцем меланхолије/ мој живот је далеко од мене/ моја жеђ је тако далеко“(Метрополис, Ла Страда)

Напредовањем кроз трилогију може се пратити зрење идеје, од крокија до романа: у Урвидеку је аутор скицирао идеју која ће употпуњење добити у Бернардијевој соби – постојање/непостојање у граду-литератури - уметности. Као што мотиви маестралних стихова песама Тишминих бендова Луна и Ла Страда доживљавају свој даљи (коначни?) развој у Бернардијевој соби: „Столица чека, седи на њу/Столица нека овога јутра/ Јер ја сам сâм, јер ти си сâм...“ (Дошла су тако нека времена), „Вода свуд је око мене/ Вода сна бескрајна/ Таласи носили су ме по огромном пустом мору“ (Плави тоник), „Океан пун је речи, пун је мачева/ Океан је тих и тужан иза сутона“ (Океан). Шта више, могао би се извести закључак да у својој прози (у роману Quattro stagioni, рекло би се, у највећој мери) аутор обједињује те две поетике које је одувек неговао: с једне стране готик и мрачну, а са друге етерично-прозрачну, црни и плави талас, страву и радост. Цветање идеје види се и из поређења песничког дневника Blues diary („псеудодневник псеудописца у псеудовремену“) са каснијом прозом: „Данас сам био у Шумици“ (ОРАНЖПЛАШ), „Боје које прелазе једна у другу/Црвенoплава мрља/Нечија изгубљена плава капица“ (Плавакут), „Навући маску (животињску)/ Крваву маску покривену лишћем/Али зар иовако не играм некакву улогу/ (Неко или Нико)“ (KОНТРАЛТО), „Празнине која је непојмљива/Празнина није оно што ја замишљам“ (БЕРЛИОР), „Живота ће увек преостати/ Макар у немогуће малим количинама/ Пристизаће бесконачно се делећи/ У све мањим и мањим божићним пакетићима“ (ЛИЛАХАРМ), „Анегдота о давању милостиње/У виду фалсификованих новчаница“ (БЕЛОТАК)[6].

Cosmic egg, www.artslant.com

Тишмином опусом влада поетика града али и благотворно дејство шуме, зеленило као једина шанса да се преживи. Све је једна дуга шетња, лутање и сакупљање знакова, бука улице, музика града. Искуство града и искуство природе потребно је апстраховати док не постану Ништа, баш као и искуство музике и литературе. Седети на обали, бити преплављен, бити испод крошње. Упити у себе оркестар града, али и шумски мир, појмити да смо и у једном и у другом само пролазници, тихи гласови, умножени и нема нас нигде.

Рад је објављен у часопису Свеске - Књижевност, уметност, култура, бр. 116, јун 2015., Мали Немо, Панчево

---

[1] Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004, стр. 18.

[2]Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 284.

[3] Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 294.

[4] Гвозден, Владимир, Новосадски роман и урбана нелагода (седам напомена и једна “опомена”) http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf

[5] [„Возећи се твојим колима/Ја никад никад нећу пожелети да одем кући/Јер ни немам је више (...) И ако нас обоје убије камион од десет тона/Умрети крај тебе/О уживања, задовољство је моје“] Смитс, Постоји светло које се никада не гаси

[6] http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza