Preporuka za čitanje: Proleće se na put sprema

Preporuka za čitanje
Bojan Krivokapić, Proleće se na put sprema, Redbox, 2017.

 

Proleće se na put sprema

„A man tells his stories so many times that he becomes the stories. They live on after him. And in that way he becomes immortal“ (Big fish, 2003). U prevodu: Čovek toliko puta priča svoje priče da i sâm postaje priča. Kada ga one nadžive, on postaje besmrtan.

Samo nemoj, sine, da pleteš/pišeš

          Izbegavajući da romanu kao književnoj vrsti dam (već previše pridatu) prednost ispred kratke priče i pesme i priklonim se tradiciji veličanja autora romana (autora – obično muškog, a romana –  koji kao da se jedini računa na raskopanom putu da postaneš pisac, dakle ako nemaš roman – nisi pisac), ipak bih naglasila da je prvi roman Bojana Krivokapića (koji se do sada okušao u kratkim pričama i poeziji) najvažnije njegovo delo. Kako za njega, tako i za nas u ovom trenutku društvene stvarnosti, jer RAZMRDAVA i RAZBUĐUJE čitaoca i između ostalog veliča skrajnute junake, gubitnike tranzicije, autsajdere, suvišna bića naših dana.

          Otvorio je (osim ljubavi i smrti, večnih preokupacija svih romanopisaca ikada) veoma značajne teme o kojima se malo govori i piše, a kamoli tako lucidno, sveže i provetreno. Sa teškim zadatkom da odvojim figuru pisca od pisca-prijatelja, čiji sam roman čitala još u rukopisu, a čijoj sam kratkoj prozi naklonjenija nego poeziji, moram odati priznanje njegovom istrajnom radu na romanu koji se itekako vidi i očituje kao celovitije i stilski ujednačenije delo, kao nadogradnja na Trči Lilit, zapinju demoni, nastavak jedne postjugoslovenske angažovane crnohumorne razigrane poetike. 
          Ma koliko se privatno i u intervjuima ograđivao od studija komparativne književnosti, sve pročitane knjige su se (nesvesno) nataložile - pisanje se dovodi u vezu sa pletenjem, pletenje kao preokupacija je sramota za jednog dečaka, pletenje nije vredno truda, a babe-gorštaci koje pletu (usput pripovedajući, začaravajući nas pričama i duvajući nam duvanski dim u lice) drže nit života poput grčkih boginja usuda (Μοίραι grč. Mojre), te kao Klota, Laheza i Atropa određuju rođenje, započinju nit, predu pripovest života i na kraju ga kidaju. Nit i tkanje dovodi se u vezu sa stvaranjem (pauk pravi mrežu od sebe samog, prerezati nit dovršene tkanine nalik je na prekidanje pupčane vrpce novorođenčeta), te plesti znači 1) stvarati nove oblike, 2) predestinirati, 3) spajati različite stvarnosti, jer je nit veza između različitih psiholoških i kosmičkih nivoa. U pojedinim kulturama - presti, tkati je za ženu isto što i orati za muškarca - učestvovati u stvaranju.

          Kao u nekakvom obrnutom Čarobnjaku iz Oza, strujeći kroz vazduh, iz idiličnog kolorita odjednom se pada u sivilo i vojvođansko blato, a dani puni boje jesu osamdesete, čiji se kraj najavljuje sa današnje vremenske distance kao kobno znamenje. Pripovedač je proklet svojim znanjem šta se dalje dogodilo (e, da mu je bar ono dečakovo blaženo neznanje!) Neznanje našeg junaka prati od detinjstva – o pravim odnosima unutar porodice, neznanje o bolesti(ma), neznanje o ratu koji se dešava na nekoliko desetina kilometara od nas, a naposletku i neznanje o ludilu i pisanju.

          U najvećoj meri eksperimentišući sa postmodernističkim praksama, modernističku tradiciju prethodnika nastavlja spajanjem mita i naturalizma, kao i time što od mita pravi ironijski otklon: vreme iz priča, mitsko vreme u duvanskom dimu, nalivanje nektarom - sokom od višanja (koji je, pretovaren šećerom, opet potencijalni uzrok bolesti), kršenje tabua i kazne, mitološki crnogorski krš i mitološka blatna vojvodina + život ispod minimuma dostojanstva, staračko životarenje, bolesna tela, naga tela. Fragmentarno, jer smo za ovih naših života iskusili lomove i rezove, život se samo čini linearnim, ali to nije. Kada se osvrnemo ostaju samo fragmenti. Morbidno, neočekivano – započeti opis ili ideju pred našim očima dezintegriše, od opisa finog peska on dođe do granuloma, Gregor gleda Marsej, a otišao bi iz ovih stopa na Drvenik ( jer je „život negde drugde“). Proleće se na put sprema je i svojevrsna (pseudo)autobiografija i  (pseudo)putopis, čine ga i kontemplacije s putovanja - rezidencijalnih boravaka/ privremenog honorarnog rada (veoma autentične i atipične). Zapisi o Skadru se zaista izdvajaju i predstavljaju pravo zadovoljstvo u tekstu.

Alfred Agache, Les Parques, 1885.

Žena pa još stara

          Naš dečak ne čita stripove, ne gleda crtane filmove, ne interesuje ga sport, nema junake muške, velike i jake, njegovi pravi junaci su babe. Isprva se čini da su babe samo medijum, da nas uvode u storiju o Gregorovom bolešljivom porodičnom stablu dok motaju duvan, puše (kao kakvi šamani) i pričaju priče. Treba li i u 2017. ukazivati na to kakvi stereotipi o ženama perpetuiraju (glupa, lakomislena, mnogo priča...), te kakav je položaj žena kroz istoriju i kako žena i dalje egzistira u današnjem društvu bez podjednakih prava (manje plaćena, razbaštinjena, potčinjena, trpi nasilje, svedena na telo, bez prava glasa i izbora o mnogim pitanjima)? A stara žena - sve je to samo na kvadrat, dakle margina margine društva. I can't believe I still have to protest this shit, što bi se kazalo. U poređenju sa fatalnom i/ili nesrećnom mladom ženom, u književnosti babama nije pridavan veći značaj (osim dakako ako nije veštica ili zelenašica). Bojan Krivokapić je ponovo, dakle, dao da progovore glasovi koji su stavljeni "na mute“, opet su u fokusu identiteti i pozicije moći, bezdomnost i ONI KOJI NISU USPELI. Muškarci u ovoj knjizi su uglavnom nesposobni, a odrasli ili nam sve što je važno prećutkuju ili nam pune glavu.

          Babe čine prestup u tragičkom smislu i zbog njega bivaju kažnjene – odstupanje od norme (po sredi je maltene antička hamartia – tragična krivica, kobna greška). Ako se babe u ovom romanu mogu prebrojati (ja sam ih pronašla 20), smrti uzmiču svakoj kalkulaciji.

          Gregor je individualac, ali ima mnogo ljubavi naročito za slabe, nevoljene, nevidljive. Raskrinkava patrijarhat, izbegava sve uvreženo, sve je to prozreo i prezreo (čime pomalo upada u kliše – odvratnost prema gradu, Vojvodini, deci). Njegov antibaby  stav je posve legitiman: deca, slabo verbalna, ne pripovedaju, budući da su tabula rasa, nemaju uzbudljivih iskustava koja bi se mogla pretočiti u priču, a Gregora privlače isključivo priče nastale iz bogatih i gorkih empirija, osim toga Gregor daje ljubav onima kojima je najviše potrebna - onima koje gotovo niko ne voli, a decu, jelte, vole svi. Zamerka bi se eventualno mogla staviti na to što junak upada "u pozu", te što se pisac ne može suzdržati od izražavanja sopstvenih ukusa i netrpeljivosti. 

          Pisac ima društvenu odgovornost, mora iskoristiti svoj uticaj, biti angažovan, ne sme biti "tup za rođenu stvar" – svoju borbu za pravdu treba da iskazuje glasno, da stavlja svoju trubu u uho klasno nesvesnih, ali u samom tekstu potrebno je svoju pobunu dozirati, ne gušiti tekst, potrebna je sinteza, a ne analiza. Da: dokumentarno, da: esejističko, ali ne: skliznuti u kolumnu (usred pripovedanja zapažati pojave, iznositi ukus i sud), da: otvarati teme, da: ispisivati probleme i podele u društvu kakvo je naše (kakva su naša), ali stavove više iznositi na promocijama, panelima, konferencijama, na društvenim mrežema, u intervjuima, a manje u samom tekstu.

Farsični način ispisivanja svog tela u vremenu

          Bolest je, što bi rekao Rolan Bart, farsični način ispisivanja svog tela u vremenu. Dečakova bolest, kao da je samo inicijacija, preležana bolest kao da je ulazak u bolesno društvo i sposobnost da se u njemu živi. Bolest napada, vreba sa svake stranice, potencijalna smrt. Krivokapić manje-više svakog lika u romanu naslika uz poneku opasku, a onda ga pusti da polako gnjili ili ga odmah ukopa. Istorija traumā– ličnih, porodičnih, traumā kolonizovanog naroda, izneverenih očekivanja, trauma roditelja  rastrzanih između porodice i zarade, umetnika – prekarnog radnika, duboko traumatizovanog društva u kojem se starci uveče obuku pa se izmigolje iz svojih stanova i čeprkaju po kontejneru da bi se vratili sa kakvim-takvim plenom. Istorija je to raznih naših rascepa i raslojavanja.

          Bojan nastavlja i u ovom delu svoje tipično jezičko poigravanje – u čemu je uspešan i dosledan, a uz upotrebu raznih narečja bivše Jugoslavije koje je i u prethodnim knjigama koristio, primetno je da su likovi autentično obojeni crnogorskim govorom, kojeg ima više nego u ranijim delima.

          Gregor je svako i niko, nije bio umetnik kao dete, on upija priče, on je slušalac pun strahopoštovanja. Za dobru priču on bi se odrekao i principa (npr. zanemaruje svoj vegetarijanski režim ishrane da ne bi uvredio babu koja ga ugošćava i koja mu pripoveda). Slikajući dečaka (odraslog u s uma sišavšeg pisca) oblikovanog ratom, godinama inflacije i svekolike bede, putovanjima, čitanjima, pričama starica koje žive uprkos i u inat životu, Proleće se na put sprema svakako spada i u žanr Bildungsromana. Iako pisci vole da istaknu svoje talente, sklonosti, čulne doživljaje, da prikažu kako su bili nadasve neobični još kao deca, drugačiji od ostalih, kako su nesvesno veoma snažno percipirali umetnost, odnosno da iz njihovih hirova, rituala i izleta mašte shvatimo kako su oni oduvek bili umetnici in essentia, Gregor ne, on je samo bio fasciniran pričama i osetljiv na babe i životinje. Kao u knjizi Sloboština Barbie Maše Kolanović – pripovedač ima taj otklon, tu šalu na svoj račun, to priznanje – pripadao sam kič miljeu, obožavao sam kič.

Kolonizacija Vojvodine 1945.

          Imenovane i neimenovane, utkane su u ovaj roman mnoge knjige. Između ostalih, Proljeća Ivana Galeba (V.Desnica) i Put do subote (Daša Drndić), proljeća i put tako su se spojili u naslov romana, bezbrižnosti je odzvonilo, kako u Sabirnom centru tako i ovde: "sve je isto u mom kraju/ samo mene više nema". Kao da se ismeva i večna tema školskih sastava "Proleće u mom kraju", parodija idile, boleština na svakom koraku, crni talas kroz koji s vremena na vreme protrešti turbofolk.

Sveti Petar u šumi

Nedavno sam, posle pročitanog nečijeg statusa na FB, razmišljala o sledećem: dokle ćemo književno eksploatisati svoje bolesne, umiruće i mrtve bližnje i njihove priče, da li to znači da sopstvenih nemamo i da li je to uopšte fer, da li je to etički, dokle ćemo u knjige umetati "naše stare" i njihove pripovesti, mrtve majke, očeve i druge pretke, mrtve drage itd. A šta nam drugo preostaje? Nešto daleko, sa čime nemamo dodirnih tačaka, fikcija fikcije, simulakrum. Samo naučna i epska fantastika, rekla bih, a i tu nećemo moći u potpunosti pobeći od sebe, onoga što oko sebe vidimo i čujemo  i što smo oduvek gledali i slušali. Sve (dobro) napisano je na ovaj ili onaj način proživljeno (kroz život ili čitanje/pisanje), sve su to (uspešno) umetnički preoblikovane biografije i autobiografije, ili „autobiografije o drugima“ (Mihiz). Dakle, ko još ima dvojbe oko ovog pitanja: vidi citat iz filma Big fish sa početka teksta.

Intencionalno, Krivokapić ponovo izmiče svakom kategorisanju i jasnom definisanju, prenebregava konvencije, pa stoga podvaljuje i tematski i stilski i jezički, meša, provocira, izlaže kosture iz ormara, u istom rukopisu ispisuje muke crnogorskih kolonista i queer slike (homoerotika, iako u književnosti prisutna od antičkih vremena, jeste a  big deal za nas ovde i sada, s tim da u prvoj i za sada jedinoj kritici ove knjige koju je napisao Teofil Pančić o njoj nema ni slova), tako da ga ti i takvi što vole da razvrstavaju i jasno definišu ne mogu uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Iritira, muti vodu, pljuje u glavni tok, pljuje i u alternativne tokove koji su se zapravo priklonili glavnom i zbog kojih sistem koji počiva na fašizmu, patrijarhatu, kapitalizmu i diskriminaciji nije uništen. Autentičan je ovo glas generacije rođene 80-ih ( s kojom se opet ne identifikuje). Atipičan – 90% njegove generacije niti je čulo za pojmove kojima se on bavi, a ako i jesu - nisu se u njih udubljivali (iz oblasti jugoslovenske pop kulture, estrade i kinematografije, senzibilisanja zajednice za probleme marginalizovanih grupa, politike, feminizma, antifašizma, kulture sećanja). 

Izuzetno posećena promocija ove knjige u Novom Sadu (Bulevar books, 19.10.2017.) koja je protekla uz mnogo humora, prepoznavanja, čak jednog snažnog osećaja zajedništva, ali i dirljivih momenata (posle koje smo se osećali kao posle dobre svirke) zaista daje nadu da književnost menja stvari, da nismo sami, iako se često u svojim stavovima osećamo usamljeno, a u ovom društvu izigrano i obespravljeno.