Zagrljaj u blatu

Zagrljaj u blatu
(prikaz predstave Pijani pozorišta Atelje 212, Beograd)

Izvođenje: 31. maj 2016. na Sterijinom pozorju, SNP, Novi Sad; dramski tekst: Ivan Aleksandrovič Viripajev; režija: Boris Liješević

"Zombirani", teški sebi samima, teturaju se, ali reklo bi se, čine to s nekakvim ciljem, rešeni da nekuda odu, ali nikuda ne stižu, otupljeni i nadasve razdragani, a zapravo duboko očajni. Pijani, svi pijani, rekao bi čovek najpre da baljezgaju, ali ne, ne pričaju oni prazne priče, naprotiv, oni ne čavrljaju, oni na naše iznenađenje, izazvani svakim novim susretom gotovo neprirodno pokreću i previše duboke, teške teme, tzv. životna pitanja. Bili oni razuzdani momci iz vegetarijanskog restorana, prostitutka koja voli odlaske u bioskop ili pijana devojka koja se valja po hauptbahnhofu donose zaključke u rangu jednog Dostojevskog, Tolstoja ili Bulgakova i to u profanom, svedenom prostoru grada jedne pijane noći.

Natopljeni esencijom, puni gorkog taloga iskustva koje je dovelo do filozofskih postulata, pod teretom gromada od metafizičkih, etičkih i religioznih pitanja koja tište, gle čuda, čitavo čovečanstvo, oni deluju kao nekakva sjebana družina čiji se članovi međusobno tek očešu u prolazu i ne znajući koliko toga dele, gde pritom svako ponaosob progovara o sopstvenoj sjebanosti, mojoj i tvojoj sjebanosti. Ma koliko izlizano i izrabljeno, ali dati sve, vratiti sve, dati sebe, vratiti kredit života do kraja, reći ko si, ko si zapravo, biti čist, gle čuda, najteže je na svetu.

Ljubav kao jedina istina i svrha, biser u govnima, zagrljaj u blatu, kao buđenje, kao ranjivost i ludost (jer „niko nikome ništa ne duguje“), iskrenost (prema sebi pre svega) kao jedini put ka slobodi, biti ismejan i nazvan ludim, ali biti živ, samo tada se osećati živim, pa makar i u naručju potpunog stranca. Taj destilat za lakše podnošenje svoje uloge u kapitalizmu i patrijarhatu, taj serum istine, taj ventil za nagomilane frustracije, taj alkoholni filter dozvoljava da se kroz njega tako lako propuste reči, da se istoče iz usta, da se razliju pred drugima. Prepoznavanja se tada dese, epifanije usred blata i laži, to je ono staromodno reći nekome „volim te“ bez kočnica, valjati se u blatu s osmehom, živeti bar na tren.

Preuzeto sa: www.pozorje.org.rs

Da, sva lica u predstavi su sve vreme pijana, trajanje dramske radnje je jedna pijana noć. Zadatak nije nimalo lak. Naprotiv, mora da je vraški teško glumiti pijanstvo bez ijednog treznog trenutka, a pritom ne skliznuti u tipično ili preterano, ali glumcima predvođenim rediteljem Liješevićem je (svim odreda) pošlo za rukom da izgrade svoj markantni pijani lik, čime su ostvarili cilj bez ijednog momenta urušavanja pozorišne čarolije i stvaranja ijednog trena gledalačke sumnje. Jelena Đokić (Laura) je izuzetno uspelo odigrala jedno stilizovano žensko pijanstvo (među nama, takve gestove u pijanstvu  pravi i autorka ovog teksta, to je stanje koje se ogleda u kako-je-to-lepo oduševljavanju, te potrazi za ljubavlju), dok je Nenad Ćirić (Karl), na primer, izveo jednu zadrtu, bahatu i razdrljenu alkoholisanost. Takođe je odlično to što je Dara Džokić uradila sa likom žene (Lore) koja samo hoće da ode kući (iako i sâma pijana, ona brine o svom pijanom saputniku, polazi od racionalnog pozivaući hitnu pomoć da bi završila zazivajući Gospoda), uverljiva je i žena koja zapliće jezikom i čiji govor ide do apsurda nerazgovetnosti (Branka Šelić kao Linda), a da je Svetozar Cvetković maestralan u ulozi čoveka punog nade ne treba ni trošiti reči. U tragikomičnom, za komično je najviše zadužen Branislav Trifunović (kao Matijas). Monolog koji je izveo Bojan Žirović jedan je od najupečatljivijih u predstavi, a lik Lorensa kojeg tumači svakako ima najviše duha („dajte mi vaše ruke, staviću vas na vaše noge“ ili npr. teza da je melanholija samo onanija, protivi se konstantnom hranjenju i negovanju patnje, pita se hoćemo li postati slavni kao Fon Trir veličajući komplekse), presvlači se i besni pokušavajući da telo smesti u premalo odelo, prenemaganje kažnjava tortom u lice. Otkrovenja doživljava i direktor filmskog festivala, folirant Mark (tumači ga Nebojša Ilić) spasavajući pre svega druge, ali se i sam ogoljava jer nema šta da izgubi.

Radnja je smeštena u Nemačkoj, što se vidi iz scenografije i imena lica kao što su Maks, Lorens, Karl, Marta, Gustav, ali mogla bi s dešavati bilo gde, a pijani bi se mogli zvati bilo kako. Lica nose breme svekolike ruske književnosti, lica su to samo likom izašla iz života, a govorom iz literature, no opet sve je tako životno da boli.

Kritika je to "evropskog proseravanja" i gubitka istinskog kontakta u savremenom društvu, kritika je naše generacije koja ništa ne oseća, koja prenadraženih i prezasićenih čula čuva sebe od povrede i svi su kao slobodni (od čega?). Foliranti su to, loši ljudi koji varaju i lažu, prodaju sebe i druge, bankari i menadžeri koji navodno osećaju „šapat gospoda u svom srcu“. Jer, bez laži je teško živeti, preteško, nepodnošljivo.

Jedina zamerka je količina zadržanih bespotrebnih delova dramskog teksta (onih koji ništa „ne rade“), dakle jedini neshvatljivi potez jeste da se tekst očuva u tolikoj meri, što rezultuje razvodnjavanjem. Beskrajnim ponavljanjem pojedinih jakih mesta emocije publike padaju i blede, a misli lutaju, tekst se rasplinjava a sa njim i sentiment, slaba mesta isplivavaju i izazivaju nelagodu. Klišei guše dobra mesta kao i nagomilane bespotrebne i nefunkcionalne psovke. No, moglo bi se reći i: izjave ljubavi su kliše, priče o istini i laži ili grehu i pokajanju su kliše, pa im se obrni-okreni ipak valja iznova vraćati da bi život imao kakav-takav smisao.

Kao spušteni odnegde u ovaj svet oni provode noć na Zemlji, kao pred apokalipsu, oni omamljeni progovaraju kao medijumi. Propovedaju (ponavljaju: smrti nema, sve je laž, treba osluškivati šapat Gospoda, treba dati sebe do kraja itd.), konstantno propovedaju, ali i sumnjaju jer tlo im se izmiče pod nogama. Funkcionišu kao spasitelji jedni drugima, jedni druge simboličnim a ipak humanim gestovima, čak ritualima, razrešuju greha, jer „teško nam je i ovo ljudsko telo, a kamoli telo Gospoda“. Zabludeli traže put, tek pitanje je da li ga od pijanstva gube iz vida ili ga posrćući lakše pronalaze kroz priznavanje istine. No, taj put je humanost i istina, a njegova krajnja tačka je ljubav, koja se, gle čuda, dostiže nadom.

Andrea Popov Miletić

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (2.део)

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме  (II део)

Пишта Петровић као новосадски Леополд Блум

„Ја сам момак врло жив, рад сам бити невидљив“[1].

„Транспарентност је највећа загонетка“. [2]

 „Када не дремам, тј. када не пискарам, сваки дан базам по Ђурвидеку као Блум што је базао по Даблину. Увек сам волео улицу. Али наравно, Ђурвидек није Даблин.“[3]

Као што се, кажу, на основу Џојсовог писања може реконструисати некадашњи Даблин, могла би се исцртати карта Тишминог старог Новог Сада, тлоцрт Ујвидека, узимањем за предложак сабрана прозна дела обједињена у књизи Квадрати троуглови. Ишчитавањем интервјуа уврштених у Велике мисли малог Тишме, који слојем звучања (ритмом реченице, поетичношћу израза), стилски (превазилазећи наметнути формални оквир), и слојем значења (да ли ће нам истина покварити уживање?) представљају посебан жанр који би се дао подробније анализирати и који употпуњује Тишмину поетику, сагледава се могућност да ова књига добије функцију приручника и својеврсног кључа за одгонетање Тишминих приповедака и романа. Између осталог, у Тишминим одговорима на питања новинара декодира се и паралела са делом ирског барда односно дало би се говорити о Одисеји као хипотексту, Уликсу као претексту и метатексту Квадрати троуглови. Пишта Петровић је као и Леополд Блум уметник живљења, невидљив, Свако и Нико, труди се да сваки тренутак претвори у у-житак (у-живање). Уметност надилази полност, он међу ногама има само упражњено место, он је као и Џојсов Блум жена-мушкарац, себе је почео да доживљава као „жену жене“, он је контратенор, утањени глас. Тврди да уметник мора бити лишен пола: „Нема полова, ја сам жена жене, сви мушкарци су жене а жене су само жене“. Океан је мајка, вечно женско (Талесов архé, а код Џојса„драга мати“, сећа на слуз, болест и мајку), и Пишта бесконачно пада у велико плаво О и клања се Океану, испија плави тоник („Поздрављам те, стари ледени Океане!“) Унутрашњост аута је слана и  мирише на океан и  холандски дуван (дозива сећања на мајку која је пушила малу лулу). Јунак (нејунак) има два уточишта – једно је дом у сопственом дому (посебна соба), а друго је изван дома; једно је престижно, а друго бедно. Лутање градом, његово кадрирање и илуминирање, изненадна откровења која погађају Пишту Петровића на улици, паркингу, сметлишту, у аутомобилу или шумици налик су на откривање праве природе ствари Стивену Дедалусу, исијавање оностраног. „Чињеница је да је град, нарочито после искуства модернистичког романа, парадоксално извориште литерарних дискурса: сматра се непоетичним, али се често показује како је најпоетичнији од свега“[4]. За придавање важности граду у књижевности и поетизовање иначе непоетичног конструкта урбаног, свакако је, између осталих, заслужан и Џејмс Џојс. Шта је друго сакрализација наизглед обичних предмета и појава (из извесног „нижег“ регистра) до Џојсова епифанија. Тишма нас баца у лавиринт постмодернистичке варијабилности идентитета и токова приче где једини глас који нас води одзвања аутопоетиком и аутоиронијом, који води интроспективни разговор сâм са собом.

Тишмин приповедач П. П. је одбацио оца, није газда, није домаћин у свом дому, радије би се склупчао као фетус у тамнољубичастој шкољки одбаченог аута на паркингу – она је тело, оклоп, јаје, његов нови дом. Унередио се јер су му гости (Пенелопини просци?) запосели стан (има их седам – постоји и седми човек у стану, мистериозни седми брат, писац).  „Имати подстанаре“ у пренесеном значењу, у народу, иначе се денотира и као „бити луд“ (чути гласове у глави).  Осим поседовања Блумових одлика, налик је и на младог Дедалуса – увек је сам, игра се речима, конструише теорије о уметности, у  пубертету се ретко купа, уздржава се од јела, има „слабашно тело препуштено прљавштини“, бави се алхемијом,  обожава езотерију, мистицизам и симболизам, пролази кроз фазу када се у јавности понаша као лудак и када о себи говори у женском роду – све су то етапе сазревања уметника, експерименти, потрага за Идејом. Побројане референце чине ово дело (између осталог) revival-ом  романа о уметнику, који се не може грубо раздвојити ни од романа васпитања. Панонско море је окопнило, „Уједињено краљевство“ се распало, у шкољки аута остало је соли, потребно је пронаћи бисер, пронаћи идеју. Јунак то чини кроз самоизгнанство (наћи дом у дому и изван дома), он је клошар префињених навика и истанчаних чула. Уметник из Бернардијеве собе је рођен као дете војног лекара и припаднице хипи покрета (потребне су му и дисциплина и слобода, а лековитост му је функција). Он је уметник par excellеnce, док је за друге оно у чему сања(ри) неугледна олупина, за њега је чаробна шпиља. Ујвидек је смештен у митолошко време (у тзв. митолошки хронотоп где се стапају време и простор), свеприсутан је лајтмотив (океана) и иронија, што су према Мелетинском три одлике митолошког романа наведене у његовој Поетици мита. Присуство мита је снажно, богови су живи, управљају нашим животима (нпр. деда Нереј), док је Амор мртав дечко, а три Грације вежбају пуцање из пиштоља. Долази се и до дефиниције шта је уметничко дело – оно превазилази пол, лепо је и тера на мишљење. Кроз дату прозу перпетуира питање ко је отац, шта је отац и уопште упитан је однос отац – син (и Стивен Дедалус о теми очинства у Уликсу развија сопствену теорију), релативизује се важност ко је коме родитељ, а ко чије дете, ко је чији творац, а шта чије дело. Говори се о релативности ауторства, о непризнавању својине, о неоправданости национализације уметности. Изводи се закључак да значај треба придавати делу, а не аутору - свако је дете без родитеља, они никад нису ни постојали, нису важни.  Под упитником је и утицај предмета на њихове власнике, доведена је у питање употребна вредност, сопство, сурогат, намера уметности, таштина. Одисеј плови бродом, Блум је пешак, а Пишта возач, али једнако лутају усамљени, чезну за правим местом. Опасне су те позиције моћи кад се мисли о себи као о Крунисаној глави (и разговара сам са собом као краљ са лудом), кад се поставља питање столовати или не столовати. Ако столица функционише као престо, а она није у Пиштином поседу, какав је он то владар?

Пишта оставља крај олупине Бернардијеву собу – два артефакта нашла су се један крај другог (а опет један је сакат, а други лажан, изгубили су своју функцију: један је служио за кретање, други за седење; аутомобил и намештај као опредмећење фундаменталних инструмената људског живљења). Намештај није тапациран, нема меблирања, на њему се седи право, не дрема се – у питању је намештај на којем се мисли. Љубав према аутићима је инфантилна, ауто је тело, кућа на точковима. Релативизоване су интерполације соба- ауто, становање – вожња, душа-тело, пасивно – активно, унутра – споља, удобно – неудобно,  лепо – ружно, црвено-зелено, јин-јанг, женско-мушко, лице – наличје, етика – естетика, срећа – несрећа, луксуз – беда, аполонијско-дионизијско, ерос-танатос... Олупина је за Тишминог Пишту Нежност, све више је убеђен да је власница била жена. Фројдовски и јунговски симболи транспоновани су и у епизоди када Пишта поред контејнера налази и стара врата од стана са очевим презименом, поставља их унутра (у женски принцип) као да спава на очевом гробу. Олупина званично постаје његов дом и поставља се питање шта значи носити очево презиме са собом, јавља се проблематика бездомности. Долази до спајања мушког и женског, он као дете спава унутра, но опет је уљез, јер нема право на шкољку, она није његова својина. Олупина је његово вечно и бесконачно јаје из којег се поново рађа и у које се враћа, женски принцип који слави у читавој трилогији.

Бернардо Бернарди, 1966. www.anticdesign.com

Ујвидечки Одисеј прилично је закржљао у смислу телесности и херојства. Приређује гозбе сам себи, а његови подухвати флуидни су и неухватљиви (само њему познати). Блум једе свињске изнутрице, док је Пишта вегетеријанац, а на крају Бернардијеве собе кроз шуму га прати црно прасе. Блум се празни физиолошки, а Пишта ритуално (чишћење, иницијација). Напукло огледало јавља се као мотив у Уликсу, а у Квадратима троугловима налазимо га у виду огледала са крилима која се отварају и приређују приповедачу игру присуства и одсуства. Док Блум о сексу фантазира, а све је више немоћан (супруга га вара), за Тишминог приповедача (из сва три дела која су предмет наше анализе) секс је табу (гади га се, уметник не расипа своју снагу на њега, испуњава се искључиво интелектуално, чоколада представља не само чулну замену, већ ужитак над ужицима). Приповедачев полни нагон се види једино у роману Quattro stagioni, у ониричној епизоди са Јагодом из кројачког салона, када потиснуте фантазије куљају достижући ниво порнографије. Пишта Петровић никад није био мушко у патријархалном, „балканском“ смислу. Не једе месо, не пије алкохол, либидо као и да нема, додуше одлази на фудбалске утакмице, али и у томе види нешто више – у лету лопте он се диви Зеноновој апорији, није господар – код куће је “млакоња”, живи код родитеља, аутић га не слуша, као ни пси док на главу не стави круну од папира. Уместо са верним псом (сетимо се Одисејевог Аргоса), он покушава да успостави везу са луталицама. Са Schmitz (иначе марка камиона!) која је виша и снажнија, а први пут се појављује у роману Quattro stagioni – допушта себи само грљење, додиривање површина, енергетску размену.  Није сигуран да уистину постоји та жена са маскама, та мала црна девојка (и он је некад био мали црни дечко). Асоцијативни ток нас чак одводи дотле да „Шмиц“ звучно подсећа и на име алтернативне рок групе „Смитс“ из 80-их година која је представљала оваплоћење новог сензибилитета сувишних људи, аутсајдера. „Driving in your car/I never never want to go home/Because I haven’t got one anymore (...)  And if a ten ton truck kills the both of us/To Die by your side/Well the pleasure, the privilege is mine“ Smyths, There is A Light That Never Goes Out[5]

Знам те романе док си песма био

„Пред драгстором сам стајао сам/ И увече и целу ноћ сам/ Пијан сам био/ Иако нисам пио ништа/ И ништа се догађало није/ И нико није дошао/ Али беше то дан над данима“(Млад и радостан , Ла Страда)

„Метрополис је скровиште сањара/ лавиринт којим лута дух који је тело/ градом круже облици и сенке/ над градовима лебде дани и снови (...) у метрополису постајем дивљак/ постајем врач и луда./ Метро у ком цвета цвет/ под мрким сунцем меланхолије/ мој живот је далеко од мене/ моја жеђ је тако далеко“(Метрополис, Ла Страда)

Напредовањем кроз трилогију може се пратити зрење идеје, од крокија до романа: у Урвидеку је аутор скицирао идеју која ће употпуњење добити у Бернардијевој соби – постојање/непостојање у граду-литератури - уметности. Као што мотиви маестралних стихова песама Тишминих бендова Луна и Ла Страда доживљавају свој даљи (коначни?) развој у Бернардијевој соби: „Столица чека, седи на њу/Столица нека овога јутра/ Јер ја сам сâм, јер ти си сâм...“ (Дошла су тако нека времена), „Вода свуд је око мене/ Вода сна бескрајна/ Таласи носили су ме по огромном пустом мору“ (Плави тоник), „Океан пун је речи, пун је мачева/ Океан је тих и тужан иза сутона“ (Океан). Шта више, могао би се извести закључак да у својој прози (у роману Quattro stagioni, рекло би се, у највећој мери) аутор обједињује те две поетике које је одувек неговао: с једне стране готик и мрачну, а са друге етерично-прозрачну, црни и плави талас, страву и радост. Цветање идеје види се и из поређења песничког дневника Blues diary („псеудодневник псеудописца у псеудовремену“) са каснијом прозом: „Данас сам био у Шумици“ (ОРАНЖПЛАШ), „Боје које прелазе једна у другу/Црвенoплава мрља/Нечија изгубљена плава капица“ (Плавакут), „Навући маску (животињску)/ Крваву маску покривену лишћем/Али зар иовако не играм некакву улогу/ (Неко или Нико)“ (KОНТРАЛТО), „Празнине која је непојмљива/Празнина није оно што ја замишљам“ (БЕРЛИОР), „Живота ће увек преостати/ Макар у немогуће малим количинама/ Пристизаће бесконачно се делећи/ У све мањим и мањим божићним пакетићима“ (ЛИЛАХАРМ), „Анегдота о давању милостиње/У виду фалсификованих новчаница“ (БЕЛОТАК)[6].

Cosmic egg, www.artslant.com

Тишмином опусом влада поетика града али и благотворно дејство шуме, зеленило као једина шанса да се преживи. Све је једна дуга шетња, лутање и сакупљање знакова, бука улице, музика града. Искуство града и искуство природе потребно је апстраховати док не постану Ништа, баш као и искуство музике и литературе. Седети на обали, бити преплављен, бити испод крошње. Упити у себе оркестар града, али и шумски мир, појмити да смо и у једном и у другом само пролазници, тихи гласови, умножени и нема нас нигде.

Рад је објављен у часопису Свеске - Књижевност, уметност, култура, бр. 116, јун 2015., Мали Немо, Панчево

---

[1] Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004, стр. 18.

[2]Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 284.

[3] Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 294.

[4] Гвозден, Владимир, Новосадски роман и урбана нелагода (седам напомена и једна “опомена”) http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf

[5] [„Возећи се твојим колима/Ја никад никад нећу пожелети да одем кући/Јер ни немам је више (...) И ако нас обоје убије камион од десет тона/Умрети крај тебе/О уживања, задовољство је моје“] Смитс, Постоји светло које се никада не гаси

[6] http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (1. део)

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме: Urvidek (2005), Quattro stagioni (2009) и Бернардијева соба (2011) (I део)

Апстракт: Испитујући бивствовање приповедача/књижевног јунака у урбаном простору у три прозна дела Слободана Тишме, рад има за циљ да дефинише хронотоп и идентитет приказаног  града. С освртом на реминисценције других дела светске књижевности присутних у датим Тишминим причама и романима, рад покушава да компаративном анализом  утврди функцију детектованих литерарних веза значајних за поетику новосадског аутора.

Кључне речи: Град, Другост, урбано, топоним, хронотоп, Пишта Петровић, Леополд Блум

Град, литература, шума, музика

Трилогија о Новом Саду, Квадрати троуглови, представља чудесно путовање у себе, улицама и литературом (читањем и писањем), кроз рефлексије, снове и фантазије, скитањем, спајањем, саживљавањем са градом и шумом да би се појмило Ништа, да би се вратило у Праокеан.  Град у Тишминој прози функционише као повлашћени простор који се не напушта ни по коју цену, док шумица служи као својеврсна оаза у самом граду и јунак је свакодневно посећује у потрази за мисаоном тишином, спокојем и идејама, где обитава и његов Doppelgänger – Зелени човек (прети му прстом, боре се за превласт). Поред сентименталне везаности за град који је потонуо у вечни Abendland, он је описан и као поприште презрених, последњих људи и њихових дремежа и слабости, али и свакаквих малверзација и прљавих радњи.  Град се не велича, за разлику од природе, но ни она није некакав рурални крајолик у којем све пуца од здравља и љубави, пасторала која подстиче човека на рад. Приповедач покушава да достигне природност у таоистичком смислу, примордијално стање, у вези са скромношћу, спонтаношћу и креативношћу, да буде једно са непосеченим дрвећем и осети ослобођење од себичности и пожуде. Фрушку гору назива Шумом (тамо приповедач често посећује девојку Schmitz у месту Провалије), а предео на Лиману, у близини Филозофског факултета (низ кеј, уз обалу), у који приповедач (уједно и јунак) свакодневно залази, његова је Шумица, locus amoenus. У причи Никита која, у поређењу са другим Тишминим причама, у највећој мери представља критику друштва и говори о злу, јунак бежи од насиља и агресије, хрли у природу која има лековито дејство, где жена и он постају налик на животиње са младунчетом. Пролазак кроз шуму на крају романа Бернардијева соба представља нарочит ритуал иницијације.

Главни јунак од Безименог из Урвидека и романа Quattro stagioni, у Бернардијевој соби постаје Пишта Петровић, све ближи трансцеденцији и музици сфера, али увек фрагментаран, у обрисима, његово причање увек је недовршено, као да га умара или намерно оставља тишину да се у њој прича слегне. Кретње и радње главног јунака никад нису уобичајене, увек су уметнички чин (увек тих, нечујан, другима неприметан), подсећају на ауторове некадашње интервенције: концептуално, продадаистичко, неоанархистичко деловање, флуксус дешавања у урбаном простору (нпр. коцка обешена над улицом или аутопортрет на плочнику који може представљати Свакога и Никога). Његов живот је невидљива уметност, маргина, панк, комуна у „улици Теслиних девојака“ (нигдина!), он маневрише по субверзивном простору и ободу матријархалне мреже са латентном тежњом да у њу и упадне. У прози Слободана Тишме додуше има и путовања, али су она у поређењу са обитавањем у граду незнатна и не описују се подробније – актер нпр. одлази у комуну и у Београд („Бегеристан“, „Бегрифенштајн“) код психијатра („врача“), па и на море у Несебар (што је спрам унутрашњег осећаја мора које га преплављује ништавно искуство), но, приметно је да је у првом плану увек доживљај, а не догађај. Под велом сатканим од фикције и аутобиографије, Тишма, између осталог, пише и о животу у градској комуни (коју су осим њега у стварном животу чинили још и М. Мандић, Ч. Дрча, А. Раковић, М. Радојичић, С. Богдановић и др.) и сарадњи са другим комунама тог типа. Ауторово уметничко деловање карактерише оснивање два урбана новоталасна бенда „Луна“ и „Ла Страда“, акције (често шокантне) у јавном градском простору (Трибина младих), припадност групама КÔД и „Јануар-Фебруар-Март“ (сродно деловању словеначке групе ОХО), но о свему томе у његовој прози говори се скривено, у назнакама и у најмању руку скромно.

Тишма је од града неодвојив (и нераздвојан), обраћа се урбаном читаоцу градским  жаргоном, говором који поседује шарм баш зато што није чист, а шаролики дијалекатски идиоми употребљени су ради иронијског ефекта. Често се спомиње жал за трамвајима, а улице и људи аутентични су и уздигнути на ниво култа. Кад су мотиви у питању, приметне су константе као што су типична градска доколица, неделатност, отпадништво, глуварење, слобода, те фасцинација Африком и матријархатом, али и инфантилност, Едипов комплекс, нелагода и уопште слабости разних врста. Доколица је драгоцена, то је време кад се појављује Други, из доколице се ствара (и опет доколица је најближа Ничему), потребно је прекратити време, бити одсутан из њега, појести годишња доба, испричати причу, а аутор нашу радозналост и жељу за њом испуњава (исмева, као и све остало) на најневероватније начине нудећи безброј опција поигравајући се идентитетима и могућим фабулама које произилазе из чисте пишчеве игре, што често одлази у беспредметност/есејизацију/апсурд. Приметна је манипулација позицијама интрадијегетичког (и метадијегетичког) приповедача, ауторске публике, имплицитног аутора, те фикционалним приповедањем и променљивом унутрашњом фокализацијом, а cвакако најфреквентније јесте поигравање коментарима (аукторијалним упадицама). [1]

Читати=писати=убијати=јести=празнити се: писање/(само)читање делује као наслада – писати односно читати исто је као јести чоколаду, делити се у квадрате (Тишма је, сетимо се, експериментисао са деконструкцијом система квадрата и коцке још 1970. године). (Анти)јунака „краси“ одређена врста хедонизма, специфична декаденција: прекомерно уживање у торти, у слатком, тад је увек мамин син, мада свестан да ће га убити сопствена страст, или како би рекао Т. Ман: “Свака болест је преображена љубав”. Иначе, јунак се слабо храни, али кад једе оно што воли (кад “купи да љуби”) понаша се као лотофаг или као да куша плод са Дрвета Сазнања. У Бернардијевој соби у “трактату” о чоколади приповедач објашњава како се човек, једући је, у њу и претвара (односно у злато, односно у измет), а у роману Quattro stagioni уметност  се често пореди са изметом (спомиње се Манцонијева конзерва). Уметнички предмети се такође често налазе на сметлишту и у вези са смећем. Уплетена је ту и галерија барокне уметности заснована на абортусу коју је гинеколог завештао ујвидечкој деци (крв зарад стварања).

„Спавам у кућном врту мојих суседа/ Мене не види нико иза бршљана.“ Факир, Луна

Када је другост у питању, овај мотив је веома фреквентан. Игра с огледалом из детињства волшебно је удвајање и антиципација будућих умножавања (искрсавају мамин профил и татин профил, ниоткуда се појављују преци, одједном постаје застрашујуће деловати себи страно).  Јунак се потом удваја многоструко: у себе као писца/читаоца, у лик мистериозне девојке Schmitz и у претехнолошког човека. Зазива Другог, оног којег у Блуз дневнику (Blues diary) зове свети Нико, а чије се име може довести у везу и са Одисејем (епизода са киклопом Полифемом): “Да разговарам са оним што се зове Нико, ни мање ни више. Али ко то беше? Па, зна се, Нитко, највећи преварант. Последњи лик (…)”[2] Треба додати и да В. Блејк одсутног и безименог бога назива кованицом Nobodаddy. Често наилазимо на враћање сличности (“стојим, умножавам се”), а занимљива је и теорија о Адаму и изгубљеној срећи услед (раз)умножавања. Констатује се да је све реплика (и у животу и у уметности). Двојност првог лица Тишмине трилогије лежи и у имену (најпре га нема, доцније звучи полусмешно-полуозбиљно, намерно дато олако), у њему је садржан и његов идентитет: Пишта Петровић са породичним стаблом које се доводи у питање сваком наредном страницом, са дедом који је кости оставио у галицијском купусишту, са свим тим операма, тортама, црном чоколадом и скупим сиром (навикама више класе), који у исто време животари и возика се по маргини, увек без пара (не ради, не зарађује), који живи аскетски до наредног чулно-интелектуалног спектакла. Свакако, поистовећивање Безименог из прве две књиге прозе и Пиште Петровића из Бернардијеве собе јесте само једно од читања. Нелагода се пре свега испољава у вези са понизношћу и наметањем/прилагођавањем просечности, табуизирањем секса (“Да ли има ичег одвратнијег од сношаја? Само убијање, али веома личе”[3]) као и јавним показивањем читалачког укуса. У књизи прича Urvidek (које се могу читати и као роман) јунак је разделио своје књиге (лишио их се будистички) и на тај начин сазнао читалачки укус својих пријатеља, а на неколико места тајна је (па и срамота) открити другима шта читаш (главни јунак осећа стид и нелагоду услед тога што ће друштво сазнати што чита нпр. Делезову књигу, Амазонке итд.)

Књижевне и топонимске алузије (илузије?)

“Недељом, поготово после подне, на крају седмице, скоро редовно ме преплави неко чудно расположење, осећам топлину у грудима, натопим се есенцијом, срећан сам што сам уопште жив и тада имам неодољиву потребу да будем сам, да се скитам некуд, обично по Телепу или Петроварадину.”[4]

Проблематика хронотопа никако се не би могла до те мере банализовати и недвосмислено тврдити да је приказани свет Тишмине прозе реални Нови Сад (какав је некада био, а камоли какав је данас). Пре би се могло рећи да смо се нашли у сећању града или нечијем сећању на град. Звао се он Урвидек, Ђурвидек, Лурвидек или Шурвидек (травестија обухвата дијапазон од смешног до суровог), обузимала његове улице жега, киша или снег, увек је у некој читалачкој магли блиској сну, ни метрополис, ни паланка, већ измаштани (митски) град саграђен на темељима стварне насеобине на обали Дунава, архетип града. Град се на тај начин мења у нашој свести и уписује у нас такав каквим га аутор/јунак перципира. Свеприсутни су новосадски топоними, али и поступак њихове наводне мистификације (нпр. Танурџићева палата је Тањурџићева палата, писац иронично назива Матицу српску Матицом усељеника). Недвосмислено, означавају се места као што су Футошка пијаца, музичка школа, посластичарница City, Католичко гробље, стрељана Еђшег, комисион у Јеврејској улици, Дунавски парк, Катедрала, Католичка порта (и златара у њој), Тврђава, Мишелук, Футошки парк, Официрска плажа, Улица Јована Цвијића, Саборна црква у Пашићевој улици, Успенска улица, а од посебног значаја су градски простори у којима одраста: Железничка улица, Павлова улица (Пап Павла) и Лиман као део града у којем се одвија његова невидљива уметност („источно-западни диван“ испред продавнице, контемплације у Шумици), те у којима су смештене самопослуга “Јагода”, веслачки клуб “Данубиус”, улица Краља др Рибара (спаја наслов култног филма са називом постојеће улице). У многим причама спомиње се и дискотека “Арап” која је заправо била клуб међународног пријатељства. У Тишминој прози нема туге, понекад наиђе меланхолија, али и она убрзо почне да исмева саму себе. Нема те ствари која му је света и неприкосновена, духовито спаја неспојиво. Са германским “ур” као префиксом који означава претечу, пра- ,Тишма се такође поиграо у својој конструкцији Ур-видек (пра-сâд).  

Мирко Радојичић, Структура раста, 1975. Преузето са: http://www.avantgarde-museum.com/en/museum/collection/GRUPA-KOD~pe4566/#overlay

Лиман, Нови Сад

Тишма пише писцима, пардон, читаоцима са намером да их збуни и доведе у заблуду њихово расуђивање. У својој прози показује велико читалачко искуство, барата подацима из разних грана уметности (класична музика, сликарство, филм), но опет његовом јунаку није нимало лако ходати тим градом-литературом (или се кроз њега брзо возити), плутати океаном пуним речи (мачева), поставља он себи велика питања док носи тај тешки терет креације, док сâм са собом води вечни дијалог о читању и писању као са „пријаптељем“: Пријапом/(не)пријатељем.  Доводи он сâм себе у сумњу (а тек нас!), износи често ниско, а још чешће ниподаштавајуће мишљење о сопственом читању и писању, oпомиње се, преиспитује се. Интересантни су и поднаслови његових дела: “нискобуџетна проза” или “старомодерна травестирана исповест с ону страну гроба“. Поиграва се он са невиношћу нашег поимања, рачуна на наше (не)препознавање наивности, испитује да ли нам се свиђа кич, сервира нам препричану радњу, препоручује којим редом да читамо,  увлачи нас у језичке игре и бајке за велику децу (Бернардијева соба садржи све функционалне улоге наведене код Пропа[5]), а у роману Quattro stagioni води нас и испод града, у подземље, нагони нас на детективско делање, уплиће нас у заврзламе из крими-романа, у петпарачке поступке. Предочава нам терор стварности: обијање киоска, убијене позорнике, подметнуте пиштоље, похарану златару и цркву, појаву уметника – провалника и уметника-терориста, рат такси братовштина, саобраћајне несреће, слетање колима у море/реку, трке у којима функционше закон јачег и бржег као контрапункт узвишеном лајтмотиву Океана. Уплетене су ту разне мисли, ликови, аутори и места из свеколике светске литературе од антике до поп-културе: “Познајем сваког сина породице” (А. Рембо), „Нека нам се исприча ова прича/нека нам се каже шта се с њиме догодило“ (Пјер Реверди), Крапова последња трака (С. Бекет), Сем Шепард, стрип Алан Форд, приповедач говори како је прочитао све књиге (Маларме), прича о лепоти убијања (Црњански), о тексту као телу и задовољству у тексту (Р. Барт), малом црном дечаку (Блејк) итд. Веома су живи најразличитији књижевни ликови од Клитемнестре (као позитиван пример женске револуције), преко Пантагруела, Дон Ђованија, Лепорела, Ивице и Марице, Нереја, Кирилова, Ставрогина, Палчића, доброг војника Швејка црвеног носа са улица Роткварије, а из Парсифала позајмљује надимак за свог деда Стеву којег зове Титус (Титурел). Заувек је у њега уписан и дечак Пале (сам на свету), а с њим у вези доводи хронотоп свог детињства - Павлову улицу. Поставља питање да ли је можда Петрарка био несрећан због кафе (а Ђура Јакшић због бурека), вешто је уткао и Џојса, па приповеда како су га, када је био мали, послали да купи сапун, а у роман смешта и бордел који ради иза паравана кројачког салона (Булгаков).  Психијатар му замера што се идентификује са генијалним људима, као кад нпр. прави паралелу у којој га сопствено детињство подсећа на Хелдерлиново губљење разума (деда Нереј му је облачио црвене панталонице као што је Ернст Цимер стављао песнику црвену капицу на главу да би га лакше пратио кад умакне). Иза текста лебди Каспар Хаузер, транспонују се кадрови из италијанске кинематографије, разлива се Роршахова мрља, провејава хамлетовштина („Читати или писати питање је сад“), мирише Арицијски гај из римске антике, цитатност је присутна у причи насловљеној као Утеха косе (А. Г. Матош),  Прокрустова постеља скривена је у тврдњи да им на сву срећу нису морали сећи ноге, а ни главу, очигледна је изразита подељеност на дионизијски и аполонијски принцип (уочљива је нпр. дионизијска нит Никита – Ниче – Вагнер), а ту је и Витгенштајнова филозофија, Хофманови Ђавољи еликсири, Кафка, Злочин и казна, Мртве душе, моћна књига Ји-ђинг... Приповедач се обраћа са Mon petit Marcele, а за колачић се пита да није можда madеlаine (из Прустовог романа У трагању за изгубљеним временом), у Шумици влада као Ханс Касторп (интенционо прави омашку називајући дечаков чаробни штап дечаковим чаробним брегом) и износи своја разматрања о литератури и музици попут Сетембринија из наведеног Мановог дела. Познато је да је песник Георг Тракл на фронту у Галицији био задужен да у једном амбару надгледа рањене војнике на издисају, а Тишма и томе даје комични тон – деда Стева се сећа апотекарског помоћника из армијског санитета, извесног Ђорђа Тракла, родом из Баната, који му је давао неко средство против дијареје. Деда Флоријан (Цветко) по имену би се могао повезати са Џојсовим јунаком Леополдом Блумом, а по судбини са Црњанским (и Исаковичем и Чарнојевићем). У опису патолога др Коста упечатљиви су хтонски знаци, он је демонизовани карактер (има ту Гетеа, Достојевског, Булгакова и Мана, како и сâм аутор вели “смрди по неком читању”). У овом лику страног презимена тиња сила, притајена тамна снага, аутомобили и карте су његова страст, носи скупоцене кошуље, у свакоме види потенцијални леш, храни се месом – избија воњ из њега. Дозива у свест и Жидове Коваче лажног новца – новчанице су лажне, уметност се штанца/ продаје/ купује.  Купац уметнине из Бернардијеве собе (конзумент уметности) је сумњив, лексички идиом којим говори није аутентичан, а опет представљен је као наводни Хрват који жели да купи дело хрватског дизајнера Бернарда Бернардија. Но, остаје нејасно ко је он, да ли (конзумент уметности) уопште постоји. Уметност нема цену или ипак има (ко нема стрпљења за оригинално дело у целости, добија багателе). Осим тога, мистификују се и имена домаћих књижевника и уметника: Јаша Алфандари (Давид Албахари?), Виктор Лазло (Ласло Вегел?), Макарејац (Макавејев?), Жерлински (Жилник?), Чери (Чеда Дрча?) итд. Оскара Давича зове Воскар Дарвинчи, Радомира Константиновића назива Радио Константинопољ, Данило Киш је Нађ Киш Даниел, а за Антона Густава Матош(ић)а вели да је загрлио дрво и био истински Вирбије, Краљ Шуме. Најнегативније је представљен Д. Ћосић (назива га Добришом Ћосарићем)  чији лик и дело исмева као руралан и конзервативан. Светлећи натпис “Естетика” са краја романа Бернардијева соба реминисценција је на фотографију Мирка Радојичића (једна од првих акција групе Кôд) на којој је приказана неонска реклама грађевинског предузећа „Естетика“, а Јаје у челичној љусци прва је књига неоавангардних песама Тишминог колеге Вујице Решина Туцића.

Могло би се закључити да Тишма остаје доследан некадашњим уверењима и идеалима, те да и дан-данас ствара на основу постулата групе Кôд: писање није завршено, уметник не ствара готов артефакт, већ процес писања/читања функционише као уметнички рад. Пред нама је акција, а не дело. Осим тога, у пракси се залаже за теорију да треба изједначити живот и уметност кад год је то могуће. Упркос томе што је, захваљујући многобројним књижевним референцама и интертекстуалним поигравањима, један његов слој намењен обавештенијим читаоцима (да не кажемо интелектуалцима) који су, претпоставимо, у мањини, текст није херметичан и елитизован. Тај слој јесте за сладокусце (само један од), али наратив је толико развијен, да читалац који не препозна све књижевне алузије ничим није оштећен (може да ужива у осталим слојевима текста).

Три су највећа књижевна уплива у Тишминим причама и романима. Зли дуси  Достојевског имплицитно се ишчитавају као велики утицај на аутора/наратора/јунака, а други се експлицитно наводи као дело од великог значаја. Наиме, док чита Искушење Светог Антонија, јунак се враћа на Флоберов Новембар који сматра ултимативним исказом, а у којем јунак сања да је негде другде, који би желео да је жена (среће своју двојницу), машта о томе да се врати природи и уопште, овај лирски роман говори о томе шта значи бити сâм. О поистовећивању са женом, сродном душом и претварањем у њу, спајањем анимуса и аниме, сведочи и исказ: “Ја и Ја, тј. Schmitz“[6]. Треће дело чије је присуство евидентно у Тишминим причама и романима заслужује да буде посебно обрађено компаративном анализом у наредном сегменту овог рада.

Aндреа Попов Милетић

Summary

Еxamining the existence of the narrator / literary hero in an urban area in three prose works by Slobodan Tišma, the paper aims to define the chronotope and the identity of the depicted city. With reference to the reminiscences of other works of world literature present in a given Tišma’s stories and novels, the essay tries to establish a comparative analysis of the function of detected significant literary connection to poetics of  Novosadian author.

Key words: City, Other, urban, toponym, Pišta Petrović, Leopold Bloom

Библиографија:

Гербран, Ален; Шевалије, Жан: Речник симбола, Stylos/Киша, Нови Сад, 2004.

Лаоце, Чуангце, Конфуције,  Изабрани списи, избор, превод, предговор и белешке Светозар Бркић, Београд : Просвета, 2006 (Бор : Бакар)

Мелетински, Јелеазар Мојсејевич, Поетика мита, Нолит, Београд, 1983.

Принс, Џералд,  Наратолошки речник, Београд: ЈП Службени гласник, 2011.

Тишма, Слободан, Квадрати троуглови, Београд: Чаробна књига, 2014.

Тишма, Слободан, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014.

Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004.

Џојс Џејмс, Портрет уметника у младости, прев. Петар Ћурчија, Новости, Београд, 2004.

Електронска издања:

http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf http://www.slobodantisma.blogspot.com/search/label/b%29%20poezija%20i%20proza

Рад је објављен у публикацији Свеске, број 115 (март 2015), Мали Немо, Панчево у рубрици Ружа ветрова (тема броја: Читања града, уредила Настасја Писарев).

---

[1] види: Џералд Принс, Наратолошки речник. Београд: ЈП Службени гласник, 2011

[2]Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 144.

[3] Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 154.

[4] Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 43.

[5] То су: штеточина, даривалац, помоћник, тражено лице, пошиљалац, јунак и лажни јунак.

[6] Слободан Тишма, Квадрати троуглови. (Београд: Чаробна књига, 2014), стр. 201.