SESTRE NE GORE: Asja Bakić, Sladostrašće (Beograd: Štrik, 2020)

Kratke priče Asje Bakić objavljene su konačno i kod nas u izdanju izdavačke kuće Štrik (ne)poznate po tome što objavljuje kvalitetnu prozu koju pišu isključivo žene. Zašto je to odlično? Pod jedan: knjige objavljene u Hrvatskoj su za naše pojmove skupe, a pod dva: teško ih je nabaviti. Jednom sam, na primer, celo leto čekala da drug donese knjigu iz Dubrovnika. I nisam je dočekala. To je bilo ovog leta. I to baš ovu knjigu. U međuvremenu se pojavilo srpsko izdanje.

Zbirka kemp naslova Sladostrašće, zbog kojeg će vas u sebi osuđivati nadmeni knjižari i čudno zagledati putnici ukoliko knjigu raširite u javnom prevozu, sadrži jedanaest priča koje se mogu opisati u dve reči - smele i feminističke. Asjino pisanje je pre svega pametno i bez autocenzure. U njenoj prozi prisutna je snažna kritika društva, promišljaju se ustaljene pozicije i uloge, nema tabu tema i ništa se ne prećutkuje: smrt, ženska seksualnost, ženska masturbacija, poliamorija, poligamija, voajerizam, BDSM, potčinjenosti raznih vrsta, Edipov kompleks, mommy issues, perverzije, prihvatanje mitova bez promišljanja, položaj spisateljice u društvu...

Ono što je zajedničko za svaku od ovih priča je da je u svakoj od njih bar jedna junakinja podrvgnuta prolasku kroz inicijaciju i da to bespogovorno prihvata. Nakon svake te incijacije (radi ulaska u novu zajednicu ili razrešenja frustracije i ponovnog rađanja) prolazi se kroz transformaciju. Preispituje se uvrežena predstava i ona se potom raskrinkava.

Žan Leon Žerom, Istina izlazi iz bunara
 (The Truth Coming Out Of Her Well To Shame The Mankind)

Kroz vatru do spoznaje

Sljepilo je priča o pobožnoj ženi koja je nedavno iznenadno i neobjašnjivo izgubila vid i njenoj sestri koja joj na tom putu pomaže. Ona se bavi prirodom, a sestra bibliotekarstvom i iz njene perspektive nesrećna je zbog svih tih knjiga koje je pročitala. Sestra je okarakterisana kroz literaturu koju čita. Naime, sestra voli Markiza de Sada i u knjizi je podvukla: “Neka se jebe, neka se nekažnjeno jebe!” Dok je junakinja pobožna i plašljiva, sestra je slobodna, požrtvovana, odana i neustrašiva (“Sestra je bila južnije, tamo gdje sestre nikada ne bi smele biti.”)

Saznajemo da je junakinjina hamartia to što je masturbirala u bakinom krevetu. Sa zida je palo raspeće, a ona izgubila vid. Okreće se i veri i sujeverju samo da joj se vid vrati. Po svaku cenu traži čudo, nekakvu božansku intervenciju koja bi joj vratila vid. Dok se penju uz planinu, junakinja gubi i čulo sluha. Ovde se pojavljuje ključ Asjine poetike, amblem: Primula kitaibeliana - Kitajbelov jaglac koji se nalazi i u grafičkom rešenju na koricama knjige, cvet koji u junakinji izaziva sladostrašće; Ova biljka ima cvetove koji su žlezdasto lepljivi, mesnati i dlakavi, a Wikipedia nam daje i dve interesantne informacije: Kitajbelov jaglac je endemska vrsta koja raste od Kleka do Veleža i ima dvopolne cvetove.

Glavni motiv ove priče je inicijacija do spoznaje - junakinja prolazi kroz opasan uspon, kišu, bolove, glad i žeđ, a odsecanje prsta je takođe inicijacija poznata iz folklorne književnosti. Dalja inicijacija je erotsko iskustvo koje joj omogućava mnoštvo ruku i jezika - prolazak kroz vatru užitka, a potom i kroz pravu vatru. Umesto od sveca ili Isusa, pomoć stiže od prokazanih žena, od ozloglašenog sestrinstva koje joj donosi ponovno rođenje i čije čarolije čine da progleda. Teško je pisati o knjizi, a ne "spojlovati", ali pokušajte da pogodite kome su dve sestre donele deo muškog tela kao žrtvu koju treba prineti zarad junakinjinog povratka vida?

Možda su ovo sestre koje su pomogle junakinji da progleda

Neki drugačiji “ženski problemi”

Priča 1998  napisana je u trećem licu a bavi se “comming of age” tematikom i predstavlja mešavinu "generacijske proze" i trilera. Junakinja je šesnaestogodišnja tinejdžerka kojoj, kako Asja kaže, godi telesni napor a socijalizacija je zamara, govore joj da “izgleda kao dječak” i u kamp kraj Jablaničkog jezera ponela je tinejžerski angst i roman o crnoj veštici iz Salema. Njen idol je Rade Končar umesto Leonarda di Kaprija, na njenom repertoaru su stari jugoslovenski šlageri umesto mejnstrim muzike. Ona je misfit, anksiozna autsajderka, obuzima je neka drugačija osetljivost od one koju gaje njene vršnjakinje (opsednute muškarcima, obožavaju film Titanik, grupu Kelly Family, kikoću se, ne razmišljaju o neravnopravnom položaju u kojem se nalaze).

Motiv prolaska kroz vodu i šumu može se smatrati njenom inicijacijom, dok je krvarenje njenih vršnjakinja u kampu njihova inicijacija u svet odraslih (devojke jedna po jedna krvare i vraćaju se izmenjene). Mutno jezero u kojoj je neko povlači za nogu, a voda postaje gnjecava povezuje se sa njenim odrastanjem i transformacijom.

Junakinja razmišlja kada će žene u sportu dobiti isti tretman kao i muškarci - igraju pod slabim svetlom, moraju da rade naporne vežbe i podvrgavaju se pripremama kao i muški timovi, ali im ništa neće biti plaćeno. Postavlja se pitanje kako pobediti neprijatelja koji u igru ulazi sa velikom prednosti. Ukratko je prikazano čemu su sve žene još od puberteta izložene: sramoćenju, vređanju, dodirivanju bez pitanja i ikakve dozvole, komentarisanju njihovih tela (medicinska sestra u ambulanti ih vređa, dok plivaš u vodi može da te bez pitanja dodirne ko god hoće, mladići dobacuju “Njoj bih svašta radio”). Biti svoja (ova fraza je već toliko izrabljena ali je ovde zaista želim naglasiti), suprotstaviti se, ići drugom linijom pa makar ona bila napornija i nepopularnija i ne priklanjati se većini, ne raditi ono što ne želiš - dobar je primer i dobra poruka svakoj adolescentkinji.

Zamerka na račun delova ove priče je da na momente umetničko ispašta na račun angažovanosti, odnosno da priča gubi na kvalitetu na mestima na kojima se želi propagirati ideja po svaku cenu.

U ovoj priči nailazimo na mitološki motiv zabranjene hrane koji se javlja i u priči Muški jarak, junakinja naime sumnja da je svet u kojem se obrela podzemni svet. Elementi trilera/horora kao što su preobražavanje prijateljice u nepoznatu, stranu osobu, te jezivo dozivanje i misteriozna krvarenja doprinose napetosti. Ko koga želi pojesti i na koji način?

Ljubav nikoga ne može izlečiti, seks nikoga ne može rehabilitovati

Gretel je distopija smeštena u blisku budućnost u kojoj više nema muškaraca. Žene hrle u zabavni park "Sladostrašće" koji svoje sadržaje nudi u prećutnom dogovoru, pod lažnom firmom rehabilitacijskog centra za žene obolele od skolioze u cilju utaje poreza (potrebno je saviti kičmu radi orgazma?) Kustoskinja Karla L zaslužna je za te odaje, hodnike i podrume uživanja ispod grada Karlovca. U pitanju su konvencionalni sadržaji koje mediji nazivaju revolucionarnim, a posetiteljke potpisuju ugovor o poverljivosti informacija. Sve su to šarene laže i tuđe fantazije pod imenom "devojački san". Ushićene drugarice glume već godinama. Plaćaju da bi milovale virtuelne penise i spasile ranjenog muškarca-zver u korporativnom cosplayu. Plaču za muškarcem kad svrše, ali kako pripovedačica primećuje, to nije katarza već depresija.

Posetiteljkama navodno sledi užitak na osnovu istorije pretraživanja na Guglu, a po sredi je zapravo Otuđenje. Kolektivno se sada vodi kao personalizovano, bajke su pretvorene u virtuelnu realnost. Posećivanje takvog centra zapravo je očaj i žal za muškarcima - pripovedačica bi da hakuje taj falusocentrični zabavni park i reprogramira svoje prijateljice. Žene se ponašaju kao Ivica iz bajke koji halapljivo jede veštičinu kuću, a junakinja-pripovedačica namerava da ubaci virus Gretel (Marica) u sistem. U pitanju je priča koju samo treba napisati drugačije. Šta se dalje desi kada junakinju odvuku u "Sladostrašće" za Osmi mart, da li će sabotirati ustaljeni kod i ispisati svoju priču ili će podleći masovnoj histeriji, naučenim niskim strastima i usvojenim obrascima seksualne želje?

Mommy issues

U priči Mama u središtu je iskrivljeni odnos majke i sina koji su najpre opisani kao kraljica i sluga. On joj je sasvim potčinjen i od nje zavisan. Sin krišom masturbira i tiho svršava, bez traga. Sanja incestuozne snove. U oniričnoj predstavi oralni seks mu pruža devojka-zver s rogovima i srnećim očima. U slovenskoj mitologiji jelen ima tu moć da prolazi kroz podzemni svet i vraća se, muti vodu rogovima, simbol je intenzivne seksualnosti. Na nekim vizuelnim predstavama iz antike Tračanke rastržu Orfeja a jedna na mišici ima istetoviranog jelena. Jelen je i pratilac Artemide, a u paganskim običajima mnogih naroda nailazimo na ritualno ubijanje jelena kao svete životinje koje se dešifruje kao smaknuće starih božanstava vegetacije i najave dolaska nove godine). Ključne reči ove priče su: Edipov kompleks, oralna faza, oblačenje majčine odeće, upitno majčinstvo/očinstvo i ko je čiji roditelj/dete.

Htjeli su vidjeti kako koristim ruke

U naučnofantastičnoj priči Otmica kroz motiv spisateljice koja se obrela među vanzemaljcima u svemirskoj postaji "Zubato sunce" obrađena je problematika autocenzure, položaja spisateljica u društvu (i društvu i Društvu književnika), kao i proizvodnji književnih dela pomoću rezidencijalnih boravaka. Smeštena je u budućnost - spisateljicu (koju je sramota da kaže da je to njena profesija) uvek šalju na Alpe i na Mars. Pisci su prinuđeni da pišu reklame, traži se prigodan sadržaj, to više nije književnost već nekakav content writing i linkbuilding. Pisanje o seksu a naročito devijantnom nije poželjno - piše, briše i ispisuje ponovo do te mere da više ne zna šta je primereno; u pitanju je marketing a ne književnost. Čin seksa koji joj prikazuju na ekranu njoj je nepoznanica.

Šta mi se posebno dopalo: podatak da spisateljica novac troši na prostitutke i nove zube (škrgutanjem od sladostrašća krune se zubi).

Plemenitost i opšte dobro ili sopstvena korist i zadovoljstvo?

"Važno je samo da nije upisala humanistiku, rekla je mama rodbini dok su pekli rakiju", eto nam Balkana u jednoj rečenici.

Naučna ili pre bi se reklo spekulativna fantastika u priči 1740 u službi je važne ekološke teme: 2040. sve će biti potopljeno i neće biti voća, sve to zbog globalnog otopljenja ("novac povišava temperaturu zraka"). Ova priča preispituje da li nauka i progres imaju veze sa plemenitošću ili sa makijavelizmom. Bavi se izborom između dobre namere nauke i ne prezanjem ni od čega radi napretka u stilu "Osobe koje ne lažu i ne petljaju ne žele preživjeti pod svaku cijenu." Nameće se pitanje izbora između opštog dobra i sopstvenog zadovoljstva. Vratiti se kroz vreme i na katastrofalne posledice upozoriti jugoslovenske komuniste pre zasedanja 8. kongresa SKJ ili otići vremeplovom u neku raskalašnu eru, prepustiti se sladostrašću i jesti zabranjeno voće, voće kojeg više nema?

Povratak majci u podzemlje

Najuspelija priča u zbirci, Muški jarak, bavi se komplikovanim odnosom oženjenog sina sa svojom majkom, te odnosom i ulogom koju njegova žena, pripovedačica ima u tom njihovom odnosu. U ovoj priči je sve sublimirano, alegorično, puno fantastičnih elemenata, tema su tabui i kršenje tabua.

Priča se odvija na mitološkoj ravni, uz simboliku bajke i u njoj vlada htonska atmosfera. Upleten je tu poziv koji se ne može odbiti, bunar, famozni broj tri - vrata se otvaraju posle trećeg kucanja, plodovi poput nara i smokve - kršenje tabua i kušanje voća u Hadu kao pristajanje na pravila podzemnog sveta, starica, odsluženje kazne. Misteriozno nasledstvo koje je dobio pripovedačicin muž samo je paravan da se akteri uvuku u ciklus koji im neminovno sledi. Vlasnik kuće ne postoji, ali ga ona kasnije zaziva u seksualnoj igri jer je uzbuđuje da imenuje svog muža njegovim imenom. Postojanje zlih sila koje obuzimaju to mesto manifestuje se kroz fizičku slabost i bolest posetilaca tog mesta, tu pripovedačica dobija naglo zujanje u ušima, bol u  leđima, mužu su oči krvave, osećaju hladnoću.

Muž se vraća u podzemlje majci, robuje podzemnom svetu obavljajući tamo fizički posao: baca duše umrlih uzvodno ili nizvodno u zavisnosti od odluke njegove majke. Junakinja odlazi u obliku ptice svojoj majci da se požali na svekrvu (stereotip!). Majčina ljubav i majčinstvo je ogoljeni pejzaž, rupa i odvratni madrac koji ga čeka.

O junakinji znamo da tokom zimskih meseci pada u depresiju (tada postaje udovica) i da ima fetiš da posmatra analni seks mladog para koji uvek praktikuje isti ritual (uz to dobijamo i ljupki podatak da oni stanuju u Cvijetnom naselju). Motiv koji je ovde Asja preoblikovala poznat je iz grčke mitologije (Persefona), u nordijskoj mitologiji je to Freja, a u slovenskoj mitologiji Lada koja provodi zimu u podzemnom svetu. Had je Persefonu naveo da pojede šest zrna nara zbog čega je bila kažnjena da zimu provodi u podzemnom svetu, a ko bi pojeo hranu podzemnog sveta više se nije smeo vratiti na gornji svet.

Monitoring čestih vrsta ptica

MČVP. Drugo lice jednine. Rečenice imaju ritam Georga Trakla. Zlokobno, setno. Kukavica, kukolj. Prigrliti sopstvenu nastranost, osvestiti svoju društveno neprihvatljivu tajnu. Loša znamenja, ukleta kuća, mračna strast koja je dobila oblik.

"Vrijeme ti se uvija oko nogu, ne vrijeme - klasje pšenice. Šutaš ga nogom. Gaziš po nečijem kruhu." "Čak si u obrazac napisao da nema naoblake, a sad? Pokrivenost neba oblacima ispravljaš u 60%. Čitav će dokument biti išaran: samo što napišeš jedno, moraš to prepravljati u nešto posve drugo. Priroda demantira svaku tvoju riječ."

"Šta je okoliš tiši, to se nemir u tebi sve više produbljuje."

"Došao si uživati, ali kako uživati kad si tu vlastitom društvu?"

"Kakvo glupo ime ti je dao. Zvučiš poput žrtve, a ne poput bankara."

Kao što sam već spomenula, jedina zamerka je da je spisateljica došla na nekoliko genijalnih ideja koje kao da nisu sprovedene do kraja ili su se usput razvodnile, ali da predstavljaju interesantan kroki koji bi se dalje dao razvijati. Druga zamerka su mesta na kojima kvalitet teksta ispašta zbog pošto-poto umetnute angažovanosti koja se ne uklapa prirodno i remeti narativni tok. Primer za to su neprirodni dijalozi (ni ne treba da budu realistični, jer nije u pitanju realizam) koji prečesto osetno bivaju u službi nekog autorkinog stava tako da junaci zvuče kao da izgovaraju parole, doktrine, manifeste na nekoj tribini.

Poetika Asje Bakić je New weird, devijantna, bezobrazna, oneobičena. Poigrava se i sa mitologijom i sa distopijom i sa SF-om i sa kempom. Asja Bakić ponovo ispisuje Jade mladog Vertera (vraški dobro) i grčke mitove (lucidno). U priči Dafne dolazi na odličnu zamisao kako bi izgledalo smestiti grčke bogove u savremeno doba i podvrgnuti ih nekoj drugačijoj analizi kroz njihove postupke. Neke od tema njenih priča su i ta da supružnici koji žive u poligamnom braku moraju Ministarstvu dostavljati snimke seksa ili se pred kamerama ogoliti tako da se na snimcima vidi čitav njihov privatni život a time i osećanja, pa se oni odlučuju se za ovo prvo.

Iako Asja svojom poetikom pripada andergraundu i ne haje za svrstavanje u tzv. visoku književnost, priče MČVP i Muški jarak su majstorski napisane, kompletne i u “višem registru”, pa bih rekla da spadaju u visoku književnost šta god ona bila.

Traka za izolaciju (dnevnik)

TRAKA ZA IZOLACIJU (DNEVNIK)

12. mart 2020.

Već nedeljama pratim šta se dešava u Kini. Kina je na mapi velika crvena tačka koja raste, a iz dana u dan i ostale zemlje iz sive prelaze u crvenu. Mapa se sva osula, i Evropa je boginjava. Ćerka traži da joj nabavim gel za dezinfekciju ruku da nosi u školu, ulazim u svaku apoteku i drogeriju, ali nema. Podelile smo se, ona je zaređala po nekim drugim apotekama i radnjama, vraća se sva zajapurena i razočarana.

Svi bauljamo po DM-u i Liliju, tobože gledamo micelarnu vodu, smireno šetamo između rafova, po rukama prevrćemo piling za lice sa hijaluronom, čitamo natpis sa ambalaže pakovanja za kosu punog keratina, a svi smo ovde zbog iste stvari, znam ja, svi tražimo isto, ali toga nema. Prećutno i bez panike, napuštamo prodavnice i apoteke, kao nekakvo bratstvo i sestrinstvo bez maski i rukavica koje nije uspelo u svom jedinom zadatku – da zaštiti sebe i sebi bliske ljude. Kupujem samo neke vitamine, kapsule sa ribljim uljem i vlažne maramice, kao bedni, posrani ribolovac bez ulova ulazim u stan, podbacila sam, tiho kažem: "Evo, donela sam nam samo ovo riblje ulje, dobro je za imunitet".

Vodim decu na Stražilovo, udišemo vazduh, jedemo na klupi iz korpe za piknik, prepešačili smo devet kilometara. Non-stop im brišem ruke vlažnim maramicama. Zovem ćerkinu učiteljicu ne bih li izvukla neku insajdersku informaciju, da izvidim hoće li se raspuštati škole, da li da je sami izvučemo iz tog potencijalnog legla infekcije u kojem se deca dodiruju, rukuju i cmaču, kijaju i kašlju jedni na druge, hvataju se za kvake, slavine, stolice, klupe i diraju svoja lica, trljaju oči, stavljaju prste u usta, grizu nokte i čačkaju noseve. Učiteljica mi citira druga Tita: “Živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra izbiti rat”.

16. mart 2020.

Otkazali su nastavu i zatvorili škole, odlazimo na vikendicu. Imamo sreće. Imamo Dunav i celu obalu, šumu za šetnju i kej po kom se može voziti bicikl, tek ponegde je poneki čovek u ponekoj opremljenijoj vikendici. Muž je nekim svojim kanalima nabavio asepsol i nekoliko maski. Deca besomučno slikaju vodenim bojama, potrošila su sve zalihe bloka br 5. Voze bicikle tako da im se stalno izduvavaju gume i spadaju lanci.

U vozu (Novi Sad-Sombor) svi imamo iste kineske kofere, jedan učenik nosi hrčka u terarijumu. Ljudi hrle na selo. Stavila sam maramu preko usta, čim neko kašlje okrenem se da vidim ko je i merim stepen zrelosti kašlja. Kondukter mi vraća kusur, a ja gledam u one pare i ne znam čime da ih prihvatim, a da se ne zarazim. U vozu mi se pripiški, mislim se nećeš ga sad majci, istrpim do kuće. Prskam se po licu aktivnim kiseonikom, neki dečko me znatiželjno pogleda, a ja namerno štrcnem još malo po licu i rukama. Osećam se zarazno i zaraženo, osećam da su mi jakna i patike rasadnik virusa. Osećam neku umišljenu vrućinu u obrazima i nešto smrtonosno u plućima, teško dišem. Kad god počnem da kašljucam pomislim: to je to. Trudim se da ne diram kvake, surfujem po busu da ne pipnem dršku. Ima jedan delić sekunde kada pomislim: “Korono, eve me”, kad mi dođe ono defetističko, suicidno: “Ko ga jebe, neka zakačim viruščinu već jednom, da se ne patim više, samo da ova agonija prođe”.

Starijima od 65 godina zabranjeno je da izlaze na ulicu. Penzioneri su stoga počeli da se okupljaju na ćoškovima ispred prodavnica da se dogovaraju kako će da se samoizoluju. Da razmene još koju teoriju zavere. Brže-bolje odlaze gradskim busom do pijace i kafane dok još mogu, pa će onda u karantin. Dolazim u grad samo da operem veš i obiđem ujaka (70) koji živi sam. On mi detaljno predočava kako mu ništa ne treba jer ima dve narandže i jedan limun i kako će praviti pitu od krompira i prepričava korak po korak kako je kuvao supu i pravio rusku salatu. Ovog puta ga zaista saslušam.

Postala sam ljuta na ljude, žena protrlja nos i uhvati se za traku na pokretnim stepenicama, a ja je mrko pogledam. Sa terase gledam ljude kako se grle, rukuju, sede po kafićima, mrštim se. Ljudi prolaze sa spuštenim maskama i prisno se pozdravljaju, prevrnem očima tako da vidim svoj mozak.

Ceo svet je u istom sranju, a neki i dalje misle da je solidarnost biti pod jednom zastavom.

Ćerka mi kaže: “Neću da umrem, još toliko toga imam da doživim”.

Taksista mi kaže: “Malo smo podigli cene”, umesto uobičajenih 300 dinara traži 750.

U gradu je predapokaliptično stanje. Svuda i u svemu vidim neku pretnju, stalno mi je pred očima slika iz serije Černobil kad radioaktivne čestice padaju kao pahuljice dok se deca igraju na igralištu. Najobičniji odlazak u radnju je rizičan poduhvat, pun stresa i panike. Vozač autobusa nosi masku, prodavnice su praznjikave, ljudi su unezvereni, vuku neke torbe i kese, tumaraju tamo-amo. Uveče izlaze na terase u osam sati i tada se začuje aplauz. Neko vrišti, neko trubi, ljudi zajedno proizvode zvuk. Ko ima svoje dvorište i nije zarobljen u stanu ne može razumeti taj aplauz, to je jedino što ljudi trenutno mogu da rade zajedno, neki ljudi čine to u čast medicinskih radnika, neki tapšu svim radnicima koji ovih dana rade bez prestanka i koji su non-stop potencijalno izloženi virusu, neki ljudi aplaudiraju sebi, to im je potrebnije nego onima koji će aplauz čuti ili neće čuti i to je u redu, potapšati sebe po ramenu, reći sebi dobra si danas bila, dobro si se držala, prošao je još jedan dan, još uvek nisi prsla, izdrži, i ovo će proći, aplaudiram ti.

Mislim na ljude mojih godina koji rade honorarne poslove i nemaju zdravstveno osiguranje, mislim na ljude koji moraju da plaćaju kiriju za stanove koje iznajmljuju, na ljude koji moraju da idu na posao gradskim prevozom, na ljude koji će dobiti otkaz, na stare ljude koji su sami, na ljude čija su deca u inostranstvu.

Ljudi ispred apoteke stoje u redu, samoinicijativno su napravili rastojanje i to mi unosi mir. Na ulazu u zgradu zalepljen je papir na kom piše: „Drage komšije! Povodom novonastale situacije, vezane za virus „corona“ želim da znate da vam stojim na raspolaganju što se tiče nabavke hrane i lijekova. Molim vas, slobodno me i bez ustručavanja pozovite na 069... Biće mi zadovoljstvo ako mogu da vam pomognem u ovo, posebno za vas malo starije i osjetljivije, teško vrijeme. U iščekivanju da zajedno pijemo kafu kada sve ovo prođe. Srdačno vas pozdravljam, ostajte nam zdravi!!! Selena“

Ljudi dele po društvenim mrežama knjige, filmove, predstave, virtuelne ture po muzejima, besplatne kurseve, sve što bi moglo prekratiti vreme i malo prodrmati učmalost.

Ujutru sam pogledala i uradila neke vežbe – či gong. Planiram da ih radim svaki dan. Biću zen. Biću fit i imunitet će mi biti jak. Moj či će odbiti svaki virus. Upisaću neki onlajn kurs koji organizuje Oksford ili Kembridž, bog da me vidi. Kako li ću se samo napuniti svim tim intelektualnim i kulturnim sadržajima. Kad sve ovo prođe, biću konkurentna na tržištu rada i mlatiću pare. Planiram da pročitam sve one knjige koje sam manično kupovala, a nikako nisu došle na red. Joj kako ću samo vežbati i čitati, biću zdrava, srećna, lepa, negovana, pametna i nasmejana! Iskoristiću ovu situaciju na najbolji mogući način. Planiram da pišem. Joj kako ću samo pisati, pa šta bih drugo nego to, ima toliko vremena!

Umesto toga, stalno perem veš i sudove, dezinfikujem decu i derem se: „Peri ruke!“ "Pa šta sad opet jedeš? Sad smo jeli!" Ko šta radi, ja prosleđujem ćerki zadatke koji joj stižu, što sa televizijskog ekrana, što preko vibera, što u gugl učionici, što mejlom i onda kad ih uradi – ko šta radi ja ih fotografišem i šaljem gde treba i kačim na gugl drajv i tako po ceo dan. Kosa mi je čupava, a lak se ogulio s noktiju. Lice mi se osulo od stresa i te hemije koju svuda prskamo, u crvenim je tufnama kao interaktivna mapa za praćenje koronavirusa po državama. Mame u roditeljskoj grupi od ujutru do uveče pošalju između 50 i 90 poruka. Uzdahnem duboko.

Četvorke i jedinice u školi više nisu bitne. Nokti nisu bitni, obrve nisu bitne. Dlake nisu bitne. Neispeglani veš nije bitan. Slikati se na kul mestima, sa koktelom i tanjirom punim skupe hrane više nije bitno. Odlasci na kafe i blejanje po gradu ne da nisu bitni nego su sebični. Mladi neće da propuste ništa, ne znaju da će se moći celog života opijati i jebati, samo ako sada ostanu kod kuće. Treba im staviti na bilborde i vrteti na fejsu, instagramu i TV-u: Pićete i jebaćete se celog života ako sada ostanete kod kuće!

Pare, seks, automobili i putovanja danas ne vrede koliko dvorište, brašno, kvasac, asepsol, filmovi i knjige, kao osoba s kojom u izolaciji možeš da razgovaraš, koja o tebi brine i koja te zasmejava i umiruje.

Pričamo ko je kakve igre voleo da se igra kad je bio mali, pričamo kome je koja igračka bila omiljena. Deca su oduševljena ovim našim pričama.

Zatvorili su aerodrom, obustavili sve letove. Uveli su policijski čas. Prodavnice rade samo do 18h. Dopisujem se sa prijateljima, proveravamo da li smo dobro, svi gledamo svet istim očima. Dve drugarice su trudne, mislim na njih.

21. mart 2020.

U kuhinju mi je uletela ptičica kao u kakvom Diznijevom crtanom filmu, da zapevamo zajedno. U Italiji je umrlo jako mnogo ljudi, toliko da mi je to nadrealno.

Instagram je postao tužno mesto, instagramom se kao pustom prerijom valja klupko fotki sa prošlogodišnjih putovanja, slika s decom u izolaciji i video u kom su se ljudi snimali kako peru ruke. Na tviteru se ljudi žale na sve i svašta (kao i obično, kada nemaš kome reci svima) i pitaju kako da naprave kvasac. R. i ja sviramo gitaru i pevamo ("nemoj da ti novelvagujemo pesmu"), nadam se da nam neće doći da to i snimamo. R. i ja onako usput dobacimo: „Korono, nemaš šanse“ (iz klipa „Klintone, nemaš šanse“) i pokazujemo jedno drugom smešne gifove i mimove. On stalno ide na trčanje i u nabavku. Subotom namestim na muzičkom stubu disko svetla, pijemo i puštamo pesme nekad bez ikakvog reda, a nekad tematski (koju bi pesmu pustio/la da imaš svoj pub i sl.), samo nas dvoje. Pošto se proširila vest da su se u Veneciju usled pandemije i potpune obustave turizma (a time i zagađenja) vratili labudovi i delfini, to nam je sad fora za sve: „Dete ne sme da čačka nos, pa su se u njega vratili labudovi i delfini“ „Toliko dugo nisam zapalila cigaru da su se vratili delfini“ "Jao, što je ovde čisto, doći će delfini!"itd. Uzmemo tako pa namerno iznosimo teorije zavere: o Rusiji u kojoj nema mnogo zaraženih ili na primer o nekakvoj organizaciji koja planira da pobije sve stare ljude, o eko-gerili koja je pustila virus ne bi li se planeta oporavila i obnovila, ali im se virus oteo kontroli. Dolazimo i do teorije o nekakvom tajnom kulinarskom lobiju koji hoće da uništi najpoznatije kuhinje na svetu – kinesku i italijansku.

Zabavljaju me novinski naslovi, pa sam rešila da ih prikupljam: Ne potapajte mačiće i kučiće u asepsol; Kako se piše, virus korona ili korona virus: srpski lingvisti ukrstili koplja, buknula polemika; Srpska pravoslavna crkva objavila molitvu za izbavljenje od korona virusa, Bosanac u Minhenu komšinicu Kineskinju poprskao dezinfekcionim sredstvom; Umesto u kućnu izolaciju otišao u kafanu pa priveden; Panika sve veća: otkrivamo ko na estradi ima korona virus; Dr Grigorije Grabavoj dao brojčane nizove za osiguranje večnog života za sve: protiv korona virusa 4986489,548748978; Intervju sa patrijarhom srpskim Irinejem pod naslovom „Tamjan štiti od virusa“; Srbe geni čuvaju od koronavirusa; Uhapšen jer je lagao da je bio u društvu sa osobama zaraženim koronavirusom.

Ljudi su iz dosade i nervnog rastrojstva počeli svašta da pišu, govore, snimaju i kače. Počeli su da daju raznorazne savete i otkrivaju kod sebe neverovatne talente. 
Ljudi mi šalju blagoslove, molitve, srećne nizove, lance ljubavi i zdravlja, srca koja treba slati dalje, recepte sa Fakulteta medicinskih nauka na Univerzitetu Zanjan u kojima limun u toploj vodi čini da virus volšebno nestane, tajnu formulu u kojoj stoji da beli luk ubija ćelije virusa, napiši: nestani korono, napiši: amin ako korona nije dobrodošla u tvoj dom.

Ovaj virus je test inteligencije. I test solidarnosti. I test ljudskosti.

#stayhome

Pioniri u širem izboru za NIN-ovu nagradu i užem izboru za nagradu Zlatni suncokret

Roman Pioniri maleni, mi smo morska trava našao se u širem izboru za NIN-ovu nagradu u konkurenciji od 201 romana. Žiri Ninove nagrade za najbolji roman godine, koji radi u sastavu: Branko Kukić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Marija Nenezić i Teofil Pančić (predsednik) uvrstio je roman prvenac Andree Popov Miletić u širi izbor od 32 romana.

Knjiga Pioniri maleni, mi smo morska trava takođe je ušla i u uži izbor Vitalove nagrade "Zlatni suncokret" za 2019. godinu. U žiriju su bili Dragan Babić, Dragan Jovanović Danilov i Vladimir Gvozden (predsednik žirija). Roman Andree Popov Miletić je od 150 naslova uvršten u najboljih osam.

Knjiga Pioniri maleni, mi smo morska trava na 64. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga

Knjiga Pioniri maleni, mi smo morska trava konačno je izašla iz štampe i premijerno će biti predstavljena na 64. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Promocija nekoliko novih izdanja izdavačke kuće Treći trg održaće se u subotu, 26. oktobra u 18h na Platou Beogradskog sajma.

"Ne obazirući se na tradicionalne uzuse romana, Andrea Popov Miletić piše omaž jedinstvenom osećanju vremena i prostora, moru i željenom Mediteranu. Višestruko posredovanom pričom govori o sećanju, ponovnom konstruisanju lične istorije, porodice, kao i pronalaženju osećaja koji nas određuje. Pioniri maleni, mi smo morska trava je poetski kaleidoskop i tako se treba i čitati: iznova uranjajući sve dublje u svet koji se u njemu raspliće."

Pecs Diary // Pečujski Dnevnik

Dnevnički zapisi pod nazivom Ostani suva danas u Pečuju nastali u novembru i decembru 2017. kao rezultat rezidencijalnog boravka (NS2021 i Pecs Writers Program) objavljeni su na sledećem linku:


https://pecswritersprogram.blog.hu/2018/12/06/2017_november_december_andrea_popov_mileti_serbia

Desilo se nešto što mi ni Morgan Friman ne može objasniti

Desilo se nešto što mi ni Morgan Friman ne može objasniti 

Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu. Zagrljaje i poljupce ćeš naći negde drugde, ali neke priče ostaće neispričane.

Desilo se nešto što mi ni Morgan Friman ne može objasniti.

Umrla je moja baka Mica.

Negovala je u našoj porodici matrijarhat, iako čujem da ga ona nije uvela.
Jednog dana je uletela u kafanu, prevrnula kartaroški sto i viknula: “Dosta!” pa deka više nije na karte trošio platu.

I tog dana kad je umrla, šetala nas je po kiši ovamo-onamo i zadavala zadatke.
Kada sam birala kovčeg, čula sam je: "Iiiju, ne taj!" Taj je previše tvrd, ovaj je tmurne boje, ovaj je prevelik, glomazan je, ukrasi su previše kitnjasti, ne idem na vašar itd.

-Ne taj čvornovati!

-Šta ti to uopšte znači?

-Da je više za dede.

Kada sam postavljala stolnjak za daću, čula sam je: "Ne taj novi, ima starih, šta stavljaš taj, taj je nov-novcat, ja kupila u Stoteksu, tu će da se puši i da se nešto prospe, stavi neki bilo kakav, ovaj se čuva."

Kad sam se oblačila jutros pred sahranu čula sam je: "Čupava si ko pevaljka", pa sam stavila neku šnalu.

Jedino oko čega smo se u životu slagale je da je pelinkovac baš dobro piće i da s decom treba mnogo i strpljivo razgovarati, a jedino što smo imale zajedničko je nizak krvni pritisak (90 sa 60) i nizak rast (160cm, tvrdoglavost i probirljivost pride).

Osuđivala je moju sklonost ka sanjarenju i dekadenciji. Tokom raznih operacija koje je preživela (šipke u ruci, bruh, jajnici i materica, "miom veliki ko dečija glava") odstranili su joj i sve centre za humor, maštu i hedonizam.

Ostala je bez ćerke, pa muža, pa brata.

Kad mi je mama umrla, uselila sam se kod nje šokirana: tamo se nije smelo doručkovati u pidžami ni psovati, vlast se kritikovala od nula do mestimično umereno, seks je bio tabu i služio je isključivo supružnicima da dobiju decu, razgovaralo se samo o logistici dana. Alkohol, cigarete i trava za nju su bili ravni heroinu, pa sam se posvetila svojoj tabletomaniji, osamljivanju i čitanju (možeš li nekad da pokucaš mogu li ja ovde imati malo privatnosti to ovde ne možeš imati rekla je mrtva hladna i stišaj te drekavce). Sa 18 sam se odatle iselila što je isprva teško podnela, ali smo se kasnije više volele.

Da je u nešto ubedim, trebala bi mi državna televizija.

Spasila mi je život već prvih dana mog života. Iako sam se rodila zdrava i čupava, rekli su: dobila je infekciju, sva je modra, stanje se pogoršava, umreće. Iznela me iz porodilišta (“Dete je aspiriralo, zar Vi kao doktorka ne znate kako to izgleda?”) i istina, u Dečijoj bolnici izvukli su mi iz dušnika pun špric mleka. Na doktorku je bacila strašnu kletvu.

Iz Trsta mi je donela lutku koja plače. Nazvala sam je Sonja. Hladnokrvno je prošvercovala veću sumu novca od dozvoljene u džepu džemperića prebačenog preko ruke.

Imala je jednog kanarinca, medicinskog fenomena, koji je poživeo 16 godina, pa mu je na kraju pipetom davala lekove i vodu ("a on otvorio usta, izbečio oči, sva mu se ona njegova kosa slepila").

Vodila me na Zlatibor uvek u isti hotel najmanje osam puta (jednom je u sobi bio miš, ustanovili smo po izgriženom keksu, pa su nam uz izvinjenje dodelili drugu sobu) i u kamp kod Omiša (sećam se prvi put vidim narandže po drveću, devojčicu koja mi je otela lutku krvnički grabim za konjski rep i vrtim oko kamp prikolice dok je nije pustila). Baka je jednu Nemicu istrajno iz dana u dan učila da pliva.

Prosjacima što zvone na vrata uvek bi namazala hleba i paštete i dala punu kesu jabuka. Svi su ljudi na svetu isti.

Bila je ćerka stolara, i ona i braća imali su gradsku odeću, lepu, čak i igračke u ono vreme i tata joj je pravio mali nameštaj za lutke. Oca su odveli u Jasenovac, pa je majka pokupila decu i napunila jednu torbu. Krili su se najpre po groblju, pa po Fruškoj gori, bežali po šumi. Kad su prepešačili od Sr. Karlovaca do sela Jazak (u Karlovcima su ih maltretirale ustaše, a po obodu Fruške gore, na glavnim putevima, pretnju su predstavljali Nemci) uspeli su da neprimećeno dođu do tetkine kuće (imala je pekaru koja je krišom distribuirala hleb partizanima). Otac joj se posle vratio iz logora kao pola čoveka (ali to je neka druga priča).

Sa 17 je radila kao negovateljica u sirotištu daleko od kuće, u Aleksincu, brinula o ratnoj siročadi. Časne sestre bi joj dale šolju mleka i kajmaka da nagrebe (o tome je do tada mogla da sanja) ako dobro izriba lonce.

Posle je radila u obdaništu u Miletićevoj ulici (tad su žene iz fabrike na pauzi dolazile u jaslice da doje svoju decu).

Vodila je grupe od 30-oro dece na more i kad zasvira pištaljkom svi bi po komandi morali da izađu iz vode (izvesni debeljko je pravio probleme, pa mu je prepustila pištaljku da bi se osećao važnim i od tad se popravio).

Do penzije je ostala u porodilištu Betanija gde je polagala ispite i postala pedrijatriska sestra. Neka porodilja koja ni sveže porođena nije mogla da zanemari svoj novinarski poziv napisala je tekst pun hvale o baka Micinom predanom radu (baka je ženama lečila mastitis, bila spretna i ljubazna, a noću samoinicijativno prala, sušila i peglala bebeće benkice da bi bebe ujutru stigle čiste kod svojih mamā na podoj!), pa je pohvaljena i častili su je odmorom (kuda drugde nego na Zlatibor).

Najčuvenija je ipak bila po tome što je kupala bebe po kućama, pa tako skoro svaki poznat i nepoznat Novosađanin ima nekog koga je baka Mica kupala i sredila mu pupak. Pogledajte svoj pupak, velika je verovatnoća da je lep zahvaljujući baka Mici.

Volela je da zuji okolo, da šparta po gradu. Igrala je folklor, putovala svuda s klubom penzionera (samo u tim prilikama stavila bi crveni karmin). Jedno vreme je svakoga dana nosila punu korpu drugarici koju su deca ostavila u staračkom domu i nisu je obilazila.

-Ej, Crvenkapo, kuda ćeš opet s tom korpom?

-Idem kod one moje bake.

Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu tako da ih više ne možemo naći u njihovim tako poznatim i inače netaknutim stanovima iz kojih su, gle, samo one isparile, otrgnute, iščupane, a mi, ostaci, zbunjeno ih tražimo na fotelji, u krevetu, dozivamo ih na terasi, zavirujemo u kuhinju, vičemo: “Jesi li u špajzu?”, u uobičajenoj bakolikoj i bakascentnoj scenografiji sačinjenoj od tepiha, zavesa, tapeta, miljea, figurica, fotografija, novina, oraha koji se krckaju, rezanaca koji se suše, šljiva koje se cepaju, ručkova i poslastica, smeha i podignutog tona, preglasnih zvukova koji dopiru iz televizora kao da sutra ne postoji. Prirodni tok života se objavljuje u svoj svojoj običnosti i neoriginalnosti, ali “nikad više” lebdi po sobi, “nikad više” vrišti iz zidova, pokućstva, upražnjenog mesta, greškom postavljenog tanjira za koji se ispostavlja da je višak.

S pištaljkom oko vrata, nemam u čije šerpe da zavirim, da otvorim frižider, da se sklupčam na kauču posle ručka i da neko tiho priđe i prebaci mi ćebe preko leđa. Da kažem: “Vidi što sam kupila cipele” i da mi odgovori: ”Jako su lepe. Samo da nisu tako šarene nego jednobojne”. Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu. Zagrljaje i poljupce ćeš naći negde drugde, ali neke priče ostaće neispričane. (zvuk pištaljke)

Audio priča Golden Koliflauer iz Svemiris šume

Priča "Golden Koliflauer iz Svemiris šume" koja je ušla u najuži izbor na konkursu za kratku priču Radio Beograda može se čuti na sledećim linkovima:

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/3194966/dobro-jutro-deco.html

https://www.youtube.com/watch?v=2OW96eRU15s&t=46s

Priča je emitovana 18. jula 2018. u 7.05 h u emisiji Dobro jutro, deco Radio Beograda 1.