Desilo se nešto što mi ni Morgan Friman ne može objasniti

Desilo se nešto što mi ni Morgan Friman ne može objasniti 

Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu. Zagrljaje i poljupce ćeš naći negde drugde, ali neke priče ostaće neispričane.

Desilo se nešto što mi ni Morgan Friman ne može objasniti.

Umrla je moja baka Mica.

Negovala je u našoj porodici matrijarhat, iako čujem da ga ona nije uvela.
Jednog dana je uletela u kafanu, prevrnula kartaroški sto i viknula: “Dosta!” pa deka više nije na karte trošio platu.

I tog dana kad je umrla, šetala nas je po kiši ovamo-onamo i zadavala zadatke.
Kada sam birala kovčeg, čula sam je: "Iiiju, ne taj!" Taj je previše tvrd, ovaj je tmurne boje, ovaj je prevelik, glomazan je, ukrasi su previše kitnjasti, ne idem na vašar itd.

-Ne taj čvornovati!

-Šta ti to uopšte znači?

-Da je više za dede.

Kada sam postavljala stolnjak za daću, čula sam je: "Ne taj novi, ima starih, šta stavljaš taj, taj je nov-novcat, ja kupila u Stoteksu, tu će da se puši i da se nešto prospe, stavi neki bilo kakav, ovaj se čuva."

Kad sam se oblačila jutros pred sahranu čula sam je: "Čupava si ko pevaljka", pa sam stavila neku šnalu.

Jedino oko čega smo se u životu slagale je da je pelinkovac baš dobro piće i da s decom treba mnogo i strpljivo razgovarati, a jedino što smo imale zajedničko je nizak krvni pritisak (90 sa 60) i nizak rast (160cm, tvrdoglavost i probirljivost pride).

Osuđivala je moju sklonost ka sanjarenju i dekadenciji. Tokom raznih operacija koje je preživela (šipke u ruci, bruh, jajnici i materica, "miom veliki ko dečija glava") odstranili su joj i sve centre za humor, maštu i hedonizam.

Ostala je bez ćerke, pa muža, pa brata.

Kad mi je mama umrla, uselila sam se kod nje šokirana: tamo se nije smelo doručkovati u pidžami ni psovati, vlast se kritikovala od nula do mestimično umereno, seks je bio tabu i služio je isključivo supružnicima da dobiju decu, razgovaralo se samo o logistici dana. Alkohol, cigarete i trava za nju su bili ravni heroinu, pa sam se posvetila svojoj tabletomaniji, osamljivanju i čitanju (možeš li nekad da pokucaš mogu li ja ovde imati malo privatnosti to ovde ne možeš imati rekla je mrtva hladna i stišaj te drekavce). Sa 18 sam se odatle iselila što je isprva teško podnela, ali smo se kasnije više volele.

Da je u nešto ubedim, trebala bi mi državna televizija.

Spasila mi je život već prvih dana mog života. Iako sam se rodila zdrava i čupava, rekli su: dobila je infekciju, sva je modra, stanje se pogoršava, umreće. Iznela me iz porodilišta (“Dete je aspiriralo, zar Vi kao doktorka ne znate kako to izgleda?”) i istina, u Dečijoj bolnici izvukli su mi iz dušnika pun špric mleka. Na doktorku je bacila strašnu kletvu.

Iz Trsta mi je donela lutku koja plače. Nazvala sam je Sonja. Hladnokrvno je prošvercovala veću sumu novca od dozvoljene u džepu džemperića prebačenog preko ruke.

Imala je jednog kanarinca, medicinskog fenomena, koji je poživeo 16 godina, pa mu je na kraju pipetom davala lekove i vodu ("a on otvorio usta, izbečio oči, sva mu se ona njegova kosa slepila").

Vodila me na Zlatibor uvek u isti hotel najmanje osam puta (jednom je u sobi bio miš, ustanovili smo po izgriženom keksu, pa su nam uz izvinjenje dodelili drugu sobu) i u kamp kod Omiša (sećam se prvi put vidim narandže po drveću, devojčicu koja mi je otela lutku krvnički grabim za konjski rep i vrtim oko kamp prikolice dok je nije pustila). Baka je jednu Nemicu istrajno iz dana u dan učila da pliva.

Prosjacima što zvone na vrata uvek bi namazala hleba i paštete i dala punu kesu jabuka. Svi su ljudi na svetu isti.

Bila je ćerka stolara, i ona i braća imali su gradsku odeću, lepu, čak i igračke u ono vreme i tata joj je pravio mali nameštaj za lutke. Oca su odveli u Jasenovac, pa je majka pokupila decu i napunila jednu torbu. Krili su se najpre po groblju, pa po Fruškoj gori, bežali po šumi. Kad su prepešačili od Sr. Karlovaca do sela Jazak (u Karlovcima su ih maltretirale ustaše, a po obodu Fruške gore, na glavnim putevima, pretnju su predstavljali Nemci) uspeli su da neprimećeno dođu do tetkine kuće (imala je pekaru koja je krišom distribuirala hleb partizanima). Otac joj se posle vratio iz logora kao pola čoveka (ali to je neka druga priča).

Sa 17 je radila kao negovateljica u sirotištu daleko od kuće, u Aleksincu, brinula o ratnoj siročadi. Časne sestre bi joj dale šolju mleka i kajmaka da nagrebe (o tome je do tada mogla da sanja) ako dobro izriba lonce.

Posle je radila u obdaništu u Miletićevoj ulici (tad su žene iz fabrike na pauzi dolazile u jaslice da doje svoju decu).

Vodila je grupe od 30-oro dece na more i kad zasvira pištaljkom svi bi po komandi morali da izađu iz vode (izvesni debeljko je pravio probleme, pa mu je prepustila pištaljku da bi se osećao važnim i od tad se popravio).

Do penzije je ostala u porodilištu Betanija gde je polagala ispite i postala pedrijatriska sestra. Neka porodilja koja ni sveže porođena nije mogla da zanemari svoj novinarski poziv napisala je tekst pun hvale o baka Micinom predanom radu (baka je ženama lečila mastitis, bila spretna i ljubazna, a noću samoinicijativno prala, sušila i peglala bebeće benkice da bi bebe ujutru stigle čiste kod svojih mamā na podoj!), pa je pohvaljena i častili su je odmorom (kuda drugde nego na Zlatibor).

Najčuvenija je ipak bila po tome što je kupala bebe po kućama, pa tako skoro svaki poznat i nepoznat Novosađanin ima nekog koga je baka Mica kupala i sredila mu pupak. Pogledajte svoj pupak, velika je verovatnoća da je lep zahvaljujući baka Mici.

Volela je da zuji okolo, da šparta po gradu. Igrala je folklor, putovala svuda s klubom penzionera (samo u tim prilikama stavila bi crveni karmin). Jedno vreme je svakoga dana nosila punu korpu drugarici koju su deca ostavila u staračkom domu i nisu je obilazila.

-Ej, Crvenkapo, kuda ćeš opet s tom korpom?

-Idem kod one moje bake.

Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu tako da ih više ne možemo naći u njihovim tako poznatim i inače netaknutim stanovima iz kojih su, gle, samo one isparile, otrgnute, iščupane, a mi, ostaci, zbunjeno ih tražimo na fotelji, u krevetu, dozivamo ih na terasi, zavirujemo u kuhinju, vičemo: “Jesi li u špajzu?”, u uobičajenoj bakolikoj i bakascentnoj scenografiji sačinjenoj od tepiha, zavesa, tapeta, miljea, figurica, fotografija, novina, oraha koji se krckaju, rezanaca koji se suše, šljiva koje se cepaju, ručkova i poslastica, smeha i podignutog tona, preglasnih zvukova koji dopiru iz televizora kao da sutra ne postoji. Prirodni tok života se objavljuje u svoj svojoj običnosti i neoriginalnosti, ali “nikad više” lebdi po sobi, “nikad više” vrišti iz zidova, pokućstva, upražnjenog mesta, greškom postavljenog tanjira za koji se ispostavlja da je višak.

S pištaljkom oko vrata, nemam u čije šerpe da zavirim, da otvorim frižider, da se sklupčam na kauču posle ručka i da neko tiho priđe i prebaci mi ćebe preko leđa. Da kažem: “Vidi što sam kupila cipele” i da mi odgovori: ”Jako su lepe. Samo da nisu tako šarene nego jednobojne”. Bake se smanjuju dok potpuno ne nestanu. Zagrljaje i poljupce ćeš naći negde drugde, ali neke priče ostaće neispričane. (zvuk pištaljke)