Introvert sa sedam kora ili Zašto si ti tako tiha?

Napomena: Nisam studirala psihologiju i neću se truditi da se bavim temom introvertnosti sa naučne, već isključivo sa lične, iskustvene strane, niti je ovo pokušaj pravdanja. Cilj je da se oni koji pripadaju ovom tipu ličnosti prepoznaju i prihvate da je sve u redu sa njima, a oni koji imaju zablude o karakteru introvertnih osoba bolje razumeju i prihvate njihovu delikatnost.

Introvertnost kao trend

Da, sad ste odjednom svi introvertni, shvatili smo: volite dobru knjigu, šolju čaja, kamin i štrikane čarape, duge šetnje, #cloudwatching i tišinu. Ili: vaše ćebe i vi, samo tad ste u skladu sa svojim bićem. Svi vam smetaju i niko vas ne razume. Vama je sve koncept, koncept kupujete u radnji, koncept instalirate na svoj pametni telefon. Koncept nema samo svrhu da pruži komfor, koncept je i nemir, nelagoda, koncept je u umetnosti oduvek služio da provocira. Ovo što vi uzimate za svoj novi koncept i lifestyle, nešto je što nije nimalo lako i još manje cool kada je zaista neodvojivi deo ličnosti. Nema tu „pali-gasi“, to smo što smo, a lakše bi nam bilo da nismo. E, nećete nam i to eksploatisati u instagram svrhe! Ne znate kako je to kada biste se rado družili i bili društveno prihvaćeni, a za to nemate snage, pa zato odustajete, bežite i tražite mir. Kada biste nešto što stvarate pokazali ljudima, a istovremeno i ne bi. Kada bismo voleli da sva naša znanja, veštine, stavove i osećanja saznate, ali ne ide nam uvek od ruke da vam ih saopštimo, radije bismo da ih prepoznate.

Da li sam oduvek bila takva?

Kada sam bila sasvim mala, bila sam društveno i veselo dete, nikad otresito, ali volela sam, između ostalog, da zabavljam ljude u gradskom autobusu pevajući im i recitujući, na odmoru bih u hotelu bila glavna zvezda svojim nastupima (plesanjem i pevanjem na terasama, čak penjanjem na sto?!, imala sam svoje tačke, vodila sam svoje izmišljene emisije, pripisivali su mi afirmativne atribute koji bi se mogli povezati sa ekstrovertnim tipom ličnosti: „slobodna“,„zabavna“). U vrtiću sam među devojčicama bila omiljena, bukvalno su se otimale o moju pažnju, davala sam ideje, izmišljala igre. Nikad mi nije bilo dosadno, samu sebe sam zabavljala (jedinica odrastala sa samohranom majkom) ili  tražila sebi sličnu decu čija je glava puna priča. Može se reći da sam još tada bila probirljiva, jer sam tačno znala šta volim, a šta ne i ko mi se sviđa a ko ne (moram reći, nažalost, da je oduvek bilo manje onih ljudi koji mi se sviđaju). O, kada mi se neko ili nešto dopadalo! Od toga sam pravila kult, bilo je to posvećeno obožavanje (bila to osoba, hrana, muzika, knjiga, film, predmet, mesto). Čula su mi uvek bila pojačana i bila sam dobro povezana sama sa sobom. Još sa četiri godine naučila sam da čitam i dobro sam se osećala dok čitam, to sam bila ja. I pisala sam, stalno sam nešto piskarala i punila sveske, žulj od olovke nalegle na prst imam i dan-danas. Dečaci su mi bili uvek lagodnije društvo, jer mi je više odgovarao i humor i teme za razgovor i muzika koja je bila u njihovom fokusu (i ti moji dečaci su među drugim dečacima bili u manjini), a najviše iz razloga što nisu bili opterećeni kojekakvim glupostima (bez namere da ikog vređam). U osnovnoj školi sam glumila (i to po više uloga u jednoj predstavi), recitovala pred svima, pevala u horu.

U gimnaziji sam nastavila sa glumom, mada sam tad već osećala neku nelagodu i dovodila svoje mogućnosti u pitanje. Pevala sam po ceo dan sâma, a kad je trebalo pred nekim – to nije bio moj glas. Kada je trebalo pozvati nekoga telefonom, nije mi bilo komotno. Kada je trebalo pokucati i ući u učionicu u kojoj sedi neko drugo odeljenje  – hvatala me nervoza. Kad je trebalo ćaskati u društvu na kafama i glumiti odrasle, to nisam bila ja. Kad je trebalo ući negde gde je gomila ljudi, trebalo se psihički pripremiti i izbeći paranoju (na svirkama mi nije bilo frka, jer se stapaš s masom, anoniman si u gomili). Nisam volela čoporativna druženja, volela sam iskustvo jedan na jedan, potpunu posvećenost, kvalitet a ne kvantitet. Desile su se (i dešavale – trajno) razne traumatične stvari po moju psihu, sazrela sam rano i više nisam bila vesela, ni željna eksponiranja, samo bih se ugasila u društvu, melanholična i neprilagođena. Smatrala sam sebe običnom, a drugi su bili ili još običniji i nisam im pripadala, ili neobičniji, a njihova neobičnost mi je delovala isforsirano. Imala sam osećaj da stalno nešto propuštam. Momcima sam bila teška i nepristupačna, a kada bismo i proveli neko kratko vreme zajedno, mislim da sam im bila dosadna zbog moje stidljivosti, ćutljivosti i što sam se tako sporo otvarala, pa nisu ni izdržali duže da se bave dešifrovanjem komplikovanih šifara, nisu ni naslućivali šta se krije u mom unutrašnjem svetu, jer nisam pokazivala ni njegov stoti deo. Delovala sam kao tra-la-la, a u stvari sam bila baš oštećena. Ćutaću i nasmešiti se.

Silom prilika, bacila sam sebe u novinarstvo (i to dnevno-hroničarsko) sa tendencijom da izađem iz te ljušture, ali to nisam bila ja. Ja tumačim i analiziram književna dela i pozorišne predstave, ja prenosim atmosferu sa nekog mesta, događaja, ja upijam, procesuiram i onda delim sa drugima impresije, ali ja ne mogu da insistiram, da od nekoga izvlačim informacije, da divanim, da presipam iz šupljeg u prazno, da mlatim praznu slamu. Ne zanima me dan, zanima me istina, pravda, lepota, večnost. Sa starijima (deset-dvadeset godina) ne umem da razgovaram, sva se postidim, rekla bih im Vi, a oni me uveravaju da nema potrebe, jer je kontekst drugarski. Na fakultetu nisam dobro prolazila na usmenim ispitima, jer me je bilo sramota da pričam ono iza čega ne stojim, ili da govorim o banalnim stvarima samo da bi se pričalo, zamajavalo i da bi moje odgovaranje duže trajalo. Profesori nisu mogli da veruju da je ona koj je napisala tako temeljan i opširan rad na pismenom delu ispita i ova što pred njima izgovara kratke, nepovezane rečenice uopšte ista osoba.

Kad me žvaće Bla Bla Bla

I onda se u poslednje vreme desilo da ZAŽALIM ŠTO SAM UOPŠTE IZAŠLA IZ KUĆE, što sam išla među ljude. Sedim negde s ljudima i vrištim u sebi, jer traćim svoje vreme i osećam kako isisavaju život iz mene, radije bih bila negde drugde. I hvala internetu, naiđem na slične priče, sve češće se ljudi otvaraju na FB i priznaju svoju socijalnu nelagodu, anksioznost, probleme sa kojima se suočavaju introvertne osobe. To ne znači da smo nadrndani, ni da smo dosadni, niti da smo snobovi i previše fini, kao ni da smatramo druženje glupim, stvar je prirode. Stvar je energetska, mi nemamo toliko energije, socijalna interakcija koja traje duže od sat-dva potpuno nam isprazni baterije. Osetim ujed tog vampira i više kao da nemam krvi, a u moju krv je ušla ta zaraza, postajem razdražljiva, nestrpljiva, isceđena. Ne mislim da si rekao/la nešto glupo, nego mi je trenutno izlišno da komuniciramo. Kada razgovor nije o idejama, željama, maštanjima, već kad kroz razgovor moram da se trudim da budem zanimljiva, da se predstavim u nekom svetlu, razgovor radi razgovora koji postaje dokazivanje, odjednom ne dobijam ništa nego samo dajem, odjednom se nađem kao ispod reflektora,  tonem i reči više nemaju smisla, a bezoblični Bla Bla Bla me žvaće li žvaće. Imam jaku potrebu tad da se uvučem u neki balon, neprobojni mehur, jer me teror buke i jednih te istih priča sažvakao i ispljunuo. Iskradem se sa okupljanja bez pozdrava da bi sve prošlo bez zadržavanja, objašnjavanja. Posle toga moram „na punjač“ – da se osamim, dugo kupam, čitam, pišem, planiram, maštam. Ponekad mi treba nekoliko dana, najviše mi pomaže da hodam, da pešačim, tad se glava sredi, priroda je odgovarajuća terapija, upijanje gradskih slika u prolazu takođe.

U raskoraku sa društvom

Pogrešno smo shvaćeni: da se ne trudimo dovoljno, da smo hladni, razmaženi, uobraženi, da gledamo sve sa visine, da možda i nemamo šta da kažemo. Istina je da ne umemo da se reklamiramo, prezentujemo, prodamo. Za bilo koji posao današnjice nikako nije poželjno biti introvertan, moraš sve pokazati jasno, glasno i odmah. Na javnim nastupima smo ili skromni ili šturi, a ponekad čak i neprijatni,  jer se tad ne osećamo dobro u svojoj koži, ispadnemo često glupi i smušeni pošto su sve oči uprte u nas, a mi bismo da sročimo i izgovorimo tu savršenu misao tako da nema šta da joj se doda, ni oduzme i svesni neubedljivosti svog lažiranja hendlovanja situacije ispadamo jadni, tu mi niko i ništa ne može pomoći. Ćutaću i nasmešiti se.

ZAista RUKUj pažljivo i izDRŽI

Ali u sledećem mi možeš pomoći: kad ti pišem poruku, nemoj me zvati, dopisuj se sa mnom. Kad mi treba tišina – ostavi me na miru, nisam ljuta, samo sam ispražnjena. Sa decom je to teže, prinuđen si da komuniciraš sa drugim roditeljima i vaspitačicama hteo-ne hteo, a klinci po principu što na umu, to na drumu prekidaju svaki tvoj posao, tok misli, čitanje, gledanje filma, pa i tu tišinu. Znaju da ti ulaze u krevet, kampuju ispred WC-a, oni ne slute kakva si osoba pre njihovog dolaska na svet bio, misle da polažu sva prava na tebe i ne znaju za frazu „treba mi prostora“. Zato Tata ispadne faca svaki put kad ih pokupi za vikend i odveze na selo u nekom našem prećutnom dogovoru da Mama koja nije samo mama (već je i introvertna jedinica kojoj je potrebno da ostane sa samom sobom) treba da udahne malo vazduha („Čuvaj mamu da ti duže traje“). I dalje volim da odem na koncert sama, volim da putujem sama, tada sve intenzivinije doživljavam, ne rasipaju se utisci. Teško je voleti nekog sa pola glasa. Ćutaću i nasmešiti se.

Često ću odgovor na tvoju naglas izgovorenu misao završavati u svojoj glavi. Odgovoriću ti kad dođem kući, u sebi. Često sebe sabotiramo, jer nije sve onako kako smo projektovali u svojoj kuli od slonovače. Naš prostor ne trpi intrudere, naše vrednosti koje imaju isključivo sentimentalnu kilažu ne možete razvlačiti okolo, slušajte nas kad govorimo, jer ne govorimo često, kada tražimo da se posvetite samo nama, moramo vam biti posebni tamo i tada, samo mi. Zanima nas isključivo suština, a ne forma. Zanima nas zašto, a ne to se tako radi oduvek. Nema ničeg radi reda, nema brbljanja bez potrebe, grebanja po površini. Umesto da s lakoćom zaspimo, mi analiziramo. Viber grupa je za nas teška kazna (dolaze u obzir samo kratke informacije – nikakva razglabanja, pseudonauka i pošalice), kvazipsihologiju, površnost, bavljenje meteorološkim prilikama i drugim ljudima teško podnosimo. Volite nas bez mnogo reči, ali budimo konkretni, jer ništa se ne podrazumeva. U većem nepoznatom društvu nas ne prozivajte i ne skrećite pažnju na nas, fino nam je i da budemo posmatrači, šaptači, posrednici, inspiratori. Mi smo divna publika. Ako postanemo živahni i glasni, ne čudite se, dođe nam katkad i to. Ponekad su socijalne mreže naš kanal, jer smo tu na neki način zaštićeni, pa imamo prave izlive (preterujemo sa kačenjem postova, delimo sa svetom ono što na ulici nikada ne bismo).

Podržavam teoriju o čoveku kao biću koje se igra (homo ludens) tj. da svi naši lomovi nastaju kada prestanemo da se spontano igramo (tu ne ubrajam društvene igre s pravilima koje takođe ne volim). Sve je pošlo naopačke u tom trenutku kada su prestali svi da nam budu drugari, da plešemo bez stida i da ne samo imamo vremena nego i da uopšte umemo da se zaigramo satima, tog trena kada smo ukalupljeni i kad nam je usađeno da je igra bezveze i da igra više nije za nas tad smo se pocepali. Kao što sam negde pročitala: "Jednog dana smo izašli napolje da se igramo, a niko od nas nije znao da nam je to bio poslednji put". Imam jedno snažno sećanje na neke od naših poslednjih zajedničkih spontanih igara koje mi sada izgledaju kao inicijacije. Sećam se kako smo opsednuti našim pohodima u limanske podrume prolazili kroz mrkli mrak, bez baterijske lampe, ne videći prst pred okom (jednom smo toliko dugo išli po mraku da smo već morali da tešimo i hrabrimo jedni druge dok nismo konačno izašli na drugi kraj dugačke zgrade, a jednom se naše istraživanje podruma završilo nekim vratima - otvorimo mi vrata kad unutra videoklub!) Izašli smo iz tih podruma i postali odrasli.
. 
Elem, kad vidite da ne ide, da je nategnuto: ostavite nas sa Mesecom, sa vodom, sa psom, sa knjigom i ćebetom da se siti naćutimo. Upućeni smo na samouslužne kase, kućnu dostavu, online shopping, samo nekoliko odabranih dragih ljudi i samo ono što je vredno truda. Nemojte nam postavljati čuveno pitanje: „Zašto si ti tako tiha?“ jer ni mi vas ekstroverte ne pitamo: “A što ste vi tako glasni i kad ćete začepiti?“ Nemojte nas isključivati, mi bismo da budemo pozvani, a po potrebi ćemo se sami isključiti. Kada se oko nas baš potrudite i zadobijete naše poverenje, pobedili ste, otvorili ste školjku i došli do bisera, čestitam, prešli ste na drugi nivo. Prosečan korisnik interneta ne čita tekstove, već skenira pogledom, samo 16% njih čita svaku reč. Vi spadate u tih 16%, a ostali nas ne zanimaju.

Priča Andree Popov Miletić u najužem izboru konkursa Radio Beograda 1

Priča Andree Popov Miletić odabrana je u najuži krug konkursa emisije "Dobro jutro, deco" Radio Beograda 1 od ukupno 250 priča za decu koje su pristigle na konkurs. Priča će biti emitovana tokom jula meseca, a čitaće je mali i veliki glumci. Naslov priče je Golden Koliflauer iz Svemiris šume i to je autorkina prva priča namenjena deci.

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/3154500/familiologija.htm