Leptir od olova
Poslali su me na letnji kamp za mlade biologe. Tog leta je
sve to još bilo sveže. Još uvek sam imala ispade – istrčala bih iz spavaone, sela na klupu
i grcala u suzama. Svi su se složili da treba ja da idem. Prećutno su sva deca
bila saglasna sa time da je baš meni to najpotrebnije, mada nikako nisam
spadala u najbolje u razredu iz biologije. Imala sam peticu, ali nisu me
previše zanimale ni biljke, ni bube, ni planktoni. No, svi su znali zašto šalju
baš mene i niko se nije bunio.
–
Operi te ruke, dirala si novine. Olovo je otrovno – znala je da kaže.
Listanje novina skraćuje život, svaki put kad
ih čitaš, pomalo umreš, ne zbog olova.
Na
likovnoj radionici dobili smo po dva lista novina. Novine su bile od pre mesec
dana. Pobledela sam, pa pocrvenela, ali sam ćutala da facilitatorki ne bih
otežavala život.
Ne
pravi scenu. Nad našim mrtvima krečimo zidove, ljuštimo krompir, mešamo vodene
boje, puštamo da na njih kaplje višak, našim mrtvima umotavamo čaše za selidbu,
oblažemo kante za smeće, gužvamo ih i njima potpaljujemo vatru. Ne pravi scenu.
Mogla si dobiti sport ili spoljnu politiku, lepotu i zdravlje, osmosmerku, ali
ispalo je tako. Vic dana, vic kosmosa. Takvo deljenje.
Dobila sam stranice na kojima svaka reč košta,
reči za ovaj svet pod izgovorom da su za onaj, božiji junk mail.
Umočila
sam novine u lepak, savila ih i od mame napravila leptira.
