Zagrljaj
u blatu
(prikaz
predstave Pijani pozorišta Atelje 212,
Beograd)
Izvođenje: 31. maj 2016. na Sterijinom pozorju, SNP,
Novi Sad; dramski tekst: Ivan Aleksandrovič Viripajev; režija: Boris Liješević
"Zombirani", teški sebi samima, teturaju se, ali reklo bi se, čine to s
nekakvim ciljem, rešeni da nekuda odu, ali nikuda ne stižu, otupljeni i nadasve
razdragani, a zapravo duboko očajni. Pijani, svi pijani, rekao bi čovek najpre
da baljezgaju, ali ne, ne pričaju oni prazne priče, naprotiv, oni ne čavrljaju,
oni na naše iznenađenje, izazvani svakim novim susretom gotovo neprirodno
pokreću i previše duboke, teške teme, tzv. životna pitanja. Bili oni razuzdani momci iz
vegetarijanskog restorana, prostitutka koja voli odlaske u bioskop ili pijana
devojka koja se valja po hauptbahnhofu
donose zaključke u rangu jednog Dostojevskog, Tolstoja ili Bulgakova i to u
profanom, svedenom prostoru grada jedne pijane noći.
Natopljeni esencijom, puni gorkog taloga iskustva koje je dovelo do filozofskih
postulata, pod teretom gromada od metafizičkih, etičkih i religioznih pitanja koja
tište, gle čuda, čitavo čovečanstvo, oni deluju kao nekakva sjebana družina
čiji se članovi međusobno tek očešu u prolazu i ne znajući koliko toga dele,
gde pritom svako ponaosob progovara o sopstvenoj sjebanosti, mojoj i tvojoj
sjebanosti. Ma koliko izlizano i izrabljeno, ali dati sve, vratiti sve, dati
sebe, vratiti kredit života do kraja, reći ko si, ko si zapravo, biti čist, gle
čuda, najteže je na svetu.
Ljubav kao jedina istina i svrha, biser u govnima, zagrljaj u blatu, kao
buđenje, kao ranjivost i ludost (jer „niko nikome ništa ne duguje“), iskrenost
(prema sebi pre svega) kao jedini put ka slobodi, biti ismejan i nazvan ludim,
ali biti živ, samo tada se osećati živim, pa makar i u naručju potpunog stranca.
Taj destilat za lakše podnošenje svoje uloge u kapitalizmu i patrijarhatu, taj
serum istine, taj ventil za nagomilane frustracije, taj alkoholni filter
dozvoljava da se kroz njega tako lako propuste reči, da se istoče iz usta, da
se razliju pred drugima. Prepoznavanja se tada dese, epifanije usred blata i
laži, to je ono staromodno reći nekome „volim te“ bez kočnica, valjati se u
blatu s osmehom, živeti bar na tren.
 |
| Preuzeto sa: www.pozorje.org.rs |
Da, sva lica u predstavi su sve vreme pijana, trajanje dramske radnje je
jedna pijana noć. Zadatak nije nimalo lak. Naprotiv, mora da je vraški teško
glumiti pijanstvo bez ijednog treznog trenutka, a pritom ne skliznuti u tipično
ili preterano, ali glumcima predvođenim rediteljem Liješevićem je (svim odreda)
pošlo za rukom da izgrade svoj markantni pijani lik, čime su ostvarili cilj bez ijednog
momenta urušavanja pozorišne čarolije i stvaranja ijednog trena gledalačke
sumnje. Jelena Đokić (Laura) je izuzetno uspelo odigrala jedno stilizovano žensko
pijanstvo (među nama, takve gestove u pijanstvu pravi i autorka ovog teksta, to je stanje koje se ogleda u kako-je-to-lepo oduševljavanju, te potrazi za
ljubavlju), dok je Nenad Ćirić (Karl), na primer, izveo jednu zadrtu, bahatu i
razdrljenu alkoholisanost. Takođe je odlično to što je Dara Džokić uradila sa
likom žene (Lore) koja samo hoće da ode kući (iako i sâma pijana, ona brine o
svom pijanom saputniku, polazi od racionalnog pozivaući hitnu pomoć da bi
završila zazivajući Gospoda), uverljiva je i žena koja zapliće jezikom i čiji
govor ide do apsurda nerazgovetnosti (Branka Šelić kao Linda), a da je Svetozar
Cvetković maestralan u ulozi čoveka punog nade ne treba ni trošiti reči. U
tragikomičnom, za komično je najviše zadužen Branislav Trifunović (kao
Matijas). Monolog koji je izveo Bojan Žirović jedan je od najupečatljivijih u
predstavi, a lik Lorensa kojeg tumači svakako ima najviše duha („dajte mi vaše
ruke, staviću vas na vaše noge“ ili npr. teza da je melanholija samo onanija,
protivi se konstantnom hranjenju i negovanju patnje, pita se hoćemo li postati
slavni kao Fon Trir veličajući komplekse), presvlači se i besni pokušavajući da
telo smesti u premalo odelo, prenemaganje kažnjava tortom u lice. Otkrovenja
doživljava i direktor filmskog festivala, folirant Mark (tumači ga Nebojša
Ilić) spasavajući pre svega druge, ali se i sam ogoljava jer nema šta da
izgubi.
Radnja je smeštena
u Nemačkoj, što se vidi iz scenografije i imena lica kao što su Maks, Lorens, Karl,
Marta, Gustav, ali mogla bi s dešavati bilo gde, a pijani bi se mogli zvati
bilo kako. Lica nose breme svekolike ruske književnosti, lica su to samo likom
izašla iz života, a govorom iz literature, no opet sve je tako životno da boli.
Kritika je to "evropskog proseravanja" i gubitka istinskog kontakta u savremenom društvu,
kritika je naše generacije koja ništa ne oseća, koja prenadraženih i
prezasićenih čula čuva sebe od povrede i svi su kao slobodni (od čega?). Foliranti
su to, loši ljudi koji varaju i lažu, prodaju sebe i druge, bankari i menadžeri
koji navodno osećaju „šapat gospoda u svom srcu“. Jer, bez laži je teško
živeti, preteško, nepodnošljivo.
Jedina zamerka je
količina zadržanih bespotrebnih delova dramskog teksta (onih koji ništa „ne rade“), dakle
jedini neshvatljivi potez jeste da se tekst očuva u tolikoj meri, što rezultuje
razvodnjavanjem. Beskrajnim ponavljanjem pojedinih jakih mesta emocije publike
padaju i blede, a misli lutaju, tekst se rasplinjava a sa njim i sentiment,
slaba mesta isplivavaju i izazivaju nelagodu. Klišei guše dobra mesta kao i
nagomilane bespotrebne i nefunkcionalne psovke. No, moglo bi se reći i: izjave
ljubavi su kliše, priče o istini i laži ili grehu i pokajanju su kliše, pa im
se obrni-okreni ipak valja iznova vraćati da bi život imao kakav-takav smisao.
Kao spušteni
odnegde u ovaj svet oni provode noć na Zemlji, kao pred apokalipsu, oni
omamljeni progovaraju kao medijumi. Propovedaju (ponavljaju: smrti nema, sve je
laž, treba osluškivati šapat Gospoda, treba dati sebe do kraja itd.), konstantno
propovedaju, ali i sumnjaju jer tlo im se izmiče pod nogama. Funkcionišu kao spasitelji jedni drugima, jedni
druge simboličnim a ipak humanim gestovima, čak ritualima, razrešuju greha, jer
„teško nam je i ovo ljudsko telo, a kamoli telo Gospoda“. Zabludeli traže put,
tek pitanje je da li ga od pijanstva gube iz vida ili ga posrćući lakše
pronalaze kroz priznavanje istine. No, taj put je humanost i istina, a njegova
krajnja tačka je ljubav, koja se, gle čuda, dostiže nadom.
Andrea Popov Miletić
