Čovek koji nije video Deda Mraza
Ja sam Indijanac i kada položim glavu na krevet kroz srebrne jone, opruge i
penu iz NASA-e i daščice parketa do prizemlja, pa sve do podzemnih voda čujem
kad neko ispusti kašiku i nevreme kada se sprema i kada kažem: mmmm moje
brujanje čuje dečak u stanu iznad, ako isto ovako zna biti Indijanac kao ja.
***
Dragi Džoni,
Ovde je užasno. Dolazim uskoro, dovešću i sina. Ne brini, lepo će se
slagati sa tvojom decom. Vidim da su to divna dečica.
***
Na ekranu mi se pojavljuje fotografija, na njoj su tri devojke, više gole
nego obučene. Jedna od njih ima silikone u grudima, druge dve u ustima. Silikon
je ekvivalent lažnoj fakultetskoj diplomi. Možda je čak i malo pošteniji, jer
se vidi odmah. Sve tri su prekršile pravilo: ili
veliki dekolte ili gole noge. Obrve kao da su im iscrtane crnim flomasterom,
potezom koji predstavlja neki kučkasti lûk. Krivina, okuka. Che belle curve! Tri
laste. Dve lopte. Dva ujeda pčele. Duga. Duga. Skočko. Pored fotografije stoje
oznake: #mybitches #girlsnightout #domperignon #newyorknewyork. Lajkovi iskaču
kao pečurke posle kiše. Batica Silni komentariše: Ajmoooo, a ispod njega i Samo
Gaga: Mačke moje! Marija Kovačević ex Radovanović kaže: Srce tetkino <3
<3 <3 Napišem: „Legalizovali
prostituciju?“ pa ipak obrišem. Jedna od njih mi je bila cimerka u studentskom
domu, ona u sredini. Delile smo parče hleba kad sve pare pretvorimo u cigare i
pivo. Mama joj je spremala po kućama, tristo dinara po satu. Napišem: „Sećam se
da ti je i jelen pivo bilo dobro“, pa ipak obrišem. Ivan Grozni komentariše:
Visibabe i iscrtane obrve – vesnici proleća.
***
Dragi Džoni,
Samo želim da odem odavde. Ne moramo u one motele po kojima je žvake lepila
lepljiva Hambertova nimfica, ne mora nam se na haubi ogledati hiljade
svetlašaca, nećemo se fotkati kraj zvezde na pločniku ili držati kip Slobode na
dlanu, idemo pravac u pustinju. Uopšte ne moramo da živimo na jednom mestu,
možemo samo da se vozikamo. Neću da kažu: ONA je ta koja ne skuplja za svojim
psom (pa da se kunem da jesam) ili ONA ne reciklira, pa da, kad dolazi iz te
vukojebine, naravno da ne zna da reciklira (a ja da ih uveravam da sam sve radila
kako treba). Ne bih da ti pravim
probleme. Ide mi se u neku pustaru, samo ti i ja, u letnje veče vozimo se miljama, pa onda stanemo negde pored puta,
(obavezno ponesemo dovoljno vode), pustimo u kolima Riders on the storm (naduvamo
se, eventualno zgutamo esid), izgubimo se u pustinji i vremenu.
***
Zatičem poznatog dečaka kako sedi na stepenicama pred ulazom. Šiške mu
padaju preko očiju.
– Šta
je bilo Darko?
– Mama
me izbacila, rekla je: idi malo prošetaj. Mama je opet tužna. Samo sedi i gleda
filmove sa Džoni Depom.
– Počinje
kiša, bolje da se skloniš Darko.
– Darkooouu
Deeep – prozujao je kraj nas glas sa bicikla.
– Je
l’ ti to neki drug? – Odmahnuo je glavom.
– Moram
sada da idem, vidimo se. – Ja sam ispod vas, je l’ znaš? (Ako ti nešto treba,
tu sam – htedoh da dobacim. Ne bi mi izlazio iz stana, odmah bi se uselio.
Bolje ne). Na sandučetu je preko pločice Dragićević bilo prelepljeno DEP.
***
Pre dve godine je zaboravila da ga odvede u vrtić tog dana kad je bilo
slikanje s Deda Mrazom. Pokazao mi je fotografiju, sva deca su plakala osim
njega. Noge su mu visile s klupe, izgledao je jako mali. Slikali su ga samog i
dodali na fotografiju. On nikad nije ni video Deda Mraza. Nismo ni mi, doduše. Budimo
jedni drugima Deda Mraz. Ako to ne umemo, budimo jedni drugima fotošop.
***
Eeej! – vikao je za mnom. – Selim se u Ameriku!
– Stvarno? Pa, sjajno. Kako to?
– Mama je nešto gledala na kompjuteru i pojavilo se ono što treba da
klikneš i onda dobiješ zelenu kartu i pisalo je da je pobedila i sad se selimo
u Ameriku, ići ću u školu tamo. A ona će konačno moći da vidi Džoni Depa, znaš
ona mnogo voli Džoni Depa, skuplja njegove slike i lepi ih po zidu.
– Darko, mislim da to ne ide baš tako lako. To stalno iskače, to je samo neka
reklama... ili možda virus.
– Nije, mama kaže da je kliknula i da je osvojila nagradu. Od sto hiljada
ljudi, baš ona je dobila.
– Darko, ne bih da te razočaram, ali to ne znači da sigurno idete. Neki ljudi
zarađuju na našim klikovima. Tvoja mama nije sve to baš najbolje razumela. Ti
svakako uči engleski, ali ništa još nije sigurno.
– Hoćeš da kažeš da je to prevara?
Dekadencija – opadanje, propadanje, raspad. lit. pravac u modernoj književnosti koji se sastoji u izumiranju
zdrave čulnosti, usled prenadraženosti života, traženje veštačkih draži.
Zaštita bilja – grana poljoprivrede
koja se bavi sprečavanjem gubitaka koje poljoprivrednim kulturama nanose
bolesti, štetočine i korovi.
Dekadencija – iscrtane obrve, noć uz šampanjac i neobavezni seks. Bela kosa
kao iz doba Luja XIV (od obrva se spustiti niže i nacrtati mladež na obrazu).
Razmazati karmin, spuštati se do dole, biti telo
koje uživa. Ljubiti se s bilo kim. Ljubiti se sa svakim. Spustiti se da bi
se uzdigao.
Dekadentno – postoje dve vrste baba: one koje nose kesu na glavi kad pada
kiša i one dekadentne što vole da pokisnu.
Zaštita bilja – kad dođu da te uhapse zato što ne zalivaš cveće redovno
i/ili ga držiš u premaloj saksiji.
***
Dragi Džoni,
Ovde postaje neizdrživo. Stalno pada kiša, svi su prosti i ubijeni u pojam.
Gledala sam sinoć Ed Vud, Čokoladu, Svini Toda, Čoveka koji je plakao i Šta
izjeda Gilberta Grejpa. Nisam spavala cele noći. Još malo pa stižem.
***
Kako se uzdići
iznad situacije? Biti mudri orao. Celo je polje moje – na stubu stojim –
posmatram krda kako se dave. Da im je do ovog se stuba dovući, a šta je za mene
on, šta su za mene vrhovi planine?
Where are you from? Serbia. Siberia? Nema ovde belih noći, ovde su samo
crni dani. Obećava nam se svašta, kao malom bolesniku. Oni koji psuju sunce i
oni koji šalju na mesec, mi i oni, tako daleko.
Unazad se premotava Vera Nabokova kako spasava rukopis iz vatre i Merlin
Monro sa stomačićem na plaži, Džulijen Mur kako baca tortu u smeće i bakica iz
Diskoteke 54 kako leži mrtva na podijumu za igru i policija za životinje kako
seče ogradu od kovanog gvožđa da bi oslobodila mačku koja se tu nasadila. Kako
bi je samo kod nas dočekali. I gazdu bi natakli na ogradu kraj mačke dok ne
crknu oboje. Policija za životinje i zaštita bilja.
Vučem se uz
stepenice. Prolazim pored žene u spavaćici. Gleda me sa mržnjom dok je dva
medicinska brata kao dva drveta koja su izrasla oko nje odvode bez reči. Krv
kaplje kap po kap po međuprostoru, odlazim hodnikom. Čujem: „Hey babe, take a
walk on the wild side. And the colored girls go...“ Mislim na njene uvijene
podlaktice, mislim na dečaka kako je ostao sam, mislim na Džoni Depa i na Ameriku.
Mislim možeš li nešto da uradiš kako treba. Mama ima bluz u sobi bez pogleda. Tu-turu-turu-tupturup-tup-turup-tup-tup-tup...
I premotava se Gven Stefani s jabukom i radoznalost koja je ubila mačku i crnac
kako se zavlači pod Madoninu suknju i slepac kako maše brodu što prolazi i pita:
„Kakav je? Kakav je?“ i Kurt Kobejnov poslednji krik...
Priča Čovek koji nije video Deda Mraza je osvojila prvo mesto na West Herzegowina festivalu (Široki brijeg, 2016) i ušla u finale FEKP & CeKaPe natječaja za kratku priču na temu Amerike u okviru 14. Festivala Europske Kratke Priče (Festival of the European Short Story) koji se održao početkom juna 2015. u Zagrebu i Rijeci, Republika Hrvatska. Može se pročitati i na linku: http://europeanshortstory.org/citaionica/covek-koji-nije-video-deda-mraza-319
