Saturday 30 April 2016

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (2.део)

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме  (II део)


Пишта Петровић као новосадски Леополд Блум
„Ја сам момак врло жив, рад сам бити невидљив“[1].
„Транспарентност је највећа загонетка“. [2]
 „Када не дремам, тј. када не пискарам, сваки дан базам по Ђурвидеку као Блум што је базао по Даблину. Увек сам волео улицу. Али наравно, Ђурвидек није Даблин.“[3]
Као што се, кажу, на основу Џојсовог писања може реконструисати некадашњи Даблин, могла би се исцртати карта Тишминог старог Новог Сада, тлоцрт Ујвидека, узимањем за предложак сабрана прозна дела обједињена у књизи Квадрати троуглови. Ишчитавањем интервјуа уврштених у Велике мисли малог Тишме, који слојем звучања (ритмом реченице, поетичношћу израза), стилски (превазилазећи наметнути формални оквир), и слојем значења (да ли ће нам истина покварити уживање?) представљају посебан жанр који би се дао подробније анализирати и који употпуњује Тишмину поетику, сагледава се могућност да ова књига добије функцију приручника и својеврсног кључа за одгонетање Тишминих приповедака и романа. Између осталог, у Тишминим одговорима на питања новинара декодира се и паралела са делом ирског барда односно дало би се говорити о Одисеји као хипотексту, Уликсу као претексту и метатексту Квадрати троуглови. Пишта Петровић је као и Леополд Блум уметник живљења, невидљив, Свако и Нико, труди се да сваки тренутак претвори у у-житак (у-живање). Уметност надилази полност, он међу ногама има само упражњено место, он је као и Џојсов Блум жена-мушкарац, себе је почео да доживљава као „жену жене“, он је контратенор, утањени глас. Тврди да уметник мора бити лишен пола: „Нема полова, ја сам жена жене, сви мушкарци су жене а жене су само жене“. Океан је мајка, вечно женско (Талесов архé, а код Џојса„драга мати“, сећа на слуз, болест и мајку), и Пишта бесконачно пада у велико плаво О и клања се Океану, испија плави тоник („Поздрављам те, стари ледени Океане!“) Унутрашњост аута је слана и  мирише на океан и  холандски дуван (дозива сећања на мајку која је пушила малу лулу). Јунак (нејунак) има два уточишта – једно је дом у сопственом дому (посебна соба), а друго је изван дома; једно је престижно, а друго бедно. Лутање градом, његово кадрирање и илуминирање, изненадна откровења која погађају Пишту Петровића на улици, паркингу, сметлишту, у аутомобилу или шумици налик су на откривање праве природе ствари Стивену Дедалусу, исијавање оностраног. „Чињеница је да је град, нарочито после искуства модернистичког романа, парадоксално извориште литерарних дискурса: сматра се непоетичним, али се често показује како је најпоетичнији од свега“[4]. За придавање важности граду у књижевности и поетизовање иначе непоетичног конструкта урбаног, свакако је, између осталих, заслужан и Џејмс Џојс. Шта је друго сакрализација наизглед обичних предмета и појава (из извесног „нижег“ регистра) до Џојсова епифанија. Тишма нас баца у лавиринт постмодернистичке варијабилности идентитета и токова приче где једини глас који нас води одзвања аутопоетиком и аутоиронијом, који води интроспективни разговор сâм са собом.
Тишмин приповедач П. П. је одбацио оца, није газда, није домаћин у свом дому, радије би се склупчао као фетус у тамнољубичастој шкољки одбаченог аута на паркингу – она је тело, оклоп, јаје, његов нови дом. Унередио се јер су му гости (Пенелопини просци?) запосели стан ма их седам – постоји и седми човек у стану, мистериозни седми брат, писац).  „Имати подстанаре“ у пренесеном значењу, у народу, иначе се денотира и као „бити луд“ (чути гласове у глави).  Осим поседовања Блумових одлика, налик је и на младог Дедалуса – увек је сам, игра се речима, конструише теорије о уметности, у  пубертету се ретко купа, уздржава се од јела, има „слабашно тело препуштено прљавштини“, бави се алхемијом,  обожава езотерију, мистицизам и симболизам, пролази кроз фазу када се у јавности понаша као лудак и када о себи говори у женском роду – све су то етапе сазревања уметника, експерименти, потрага за Идејом. Побројане референце чине ово дело (између осталог) revival-ом  романа о уметнику, који се не може грубо раздвојити ни од романа васпитања. Панонско море је окопнило, Уједињено краљевство се распало, у шкољки аута остало је соли, потребно је пронаћи бисер, пронаћи идеју. Јунак то чини кроз самоизгнанство (наћи дом у дому и изван дома), он је клошар префињених навика и истанчаних чула. Уметник из Бернардијеве собе је рођен као дете војног лекара и припаднице хипи покрета (потребне су му и дисциплина и слобода, а лековитост му је функција). Он је уметник par excellеnce, док је за друге оно у чему сања(ри) неугледна олупина, за њега је чаробна шпиља. Ујвидек је смештен у митолошко време (у тзв. митолошки хронотоп где се стапају време и простор), свеприсутан је лајтмотив (океана) и иронија, што су према Мелетинском три одлике митолошког романа наведене у његовој Поетици мита. Присуство мита је снажно, богови су живи, управљају нашим животима (нпр. деда Нереј), док је Амор мртав дечко, а три Грације вежбају пуцање из пиштоља. Долази се и до дефиниције шта је уметничко дело – оно превазилази пол, лепо је и тера на мишљење. Кроз дату прозу перпетуира питање ко је отац, шта је отац и уопште упитан је однос отац – син (и Стивен Дедалус о теми очинства у Уликсу развија сопствену теорију), релативизује се важност ко је коме родитељ, а ко чије дете, ко је чији творац, а шта чије дело. Говори се о релативности ауторства, о непризнавању својине, о неоправданости национализације уметности. Изводи се закључак да значај треба придавати делу, а не аутору - свако је дете без родитеља, они никад нису ни постојали, нису важни.  Под упитником је и утицај предмета на њихове власнике, доведена је у питање употребна вредност, сопство, сурогат, намера уметности, таштина. Одисеј плови бродом, Блум је пешак, а Пишта возач, али једнако лутају усамљени, чезну за правим местом. Опасне су те позиције моћи кад се мисли о себи као о Крунисаној глави (и разговара сам са собом као краљ са лудом), кад се поставља питање столовати или не столовати. Ако столица функционише као престо, а она није у Пиштином поседу, какав је он то владар?
Пишта оставља крај олупине Бернардијеву собу – два артефакта нашла су се један крај другог (а опет један је сакат, а други лажан, изгубили су своју функцију: један је служио за кретање, други за седење; аутомобил и намештај као опредмећење фундаменталних инструмената људског живљења). Намештај није тапациран, нема меблирања, на њему се седи право, не дрема се – у питању је намештај на којем се мисли. Љубав према аутићима је инфантилна, ауто је тело, кућа на точковима. Релативизоване су интерполације соба- ауто, становање – вожња, душа-тело, пасивно – активно, унутра – споља, удобно – неудобно,  лепо – ружно, црвено-зелено, јин-јанг, женско-мушко, лице – наличје, етика – естетика, срећа – несрећа, луксуз – беда, аполонијско-дионизијско, ерос-танатос... Олупина је за Тишминог Пишту Нежност, све више је убеђен да је власница била жена. Фројдовски и јунговски симболи транспоновани су и у епизоди када Пишта поред контејнера налази и стара врата од стана са очевим презименом, поставља их унутра (у женски принцип) као да спава на очевом гробу. Олупина званично постаје његов дом и поставља се питање шта значи носити очево презиме са собом, јавља се проблематика бездомности. Долази до спајања мушког и женског, он као дете спава унутра, но опет је уљез, јер нема право на шкољку, она није његова својина. Олупина је његово вечно и бесконачно јаје из којег се поново рађа и у које се враћа, женски принцип који слави у читавој трилогији.
Бернардо Бернарди, 1966. www.anticdesign.com
Ујвидечки Одисеј прилично је закржљао у смислу телесности и херојства. Приређује гозбе сам себи, а његови подухвати флуидни су и неухватљиви (само њему познати). Блум једе свињске изнутрице, док је Пишта вегетеријанац, а на крају Бернардијеве собе кроз шуму га прати црно прасе. Блум се празни физиолошки, а Пишта ритуално (чишћење, иницијација). Напукло огледало јавља се као мотив у Уликсу, а у Квадратима троугловима налазимо га у виду огледала са крилима која се отварају и приређују приповедачу игру присуства и одсуства. Док Блум о сексу фантазира, а све је више немоћан (супруга га вара), за Тишминог приповедача (из сва три дела која су предмет наше анализе) секс је табу (гади га се, уметник не расипа своју снагу на њега, испуњава се искључиво интелектуално, чоколада представља не само чулну замену, већ ужитак над ужицима). Приповедачев полни нагон се види једино у роману Quattro stagioni, у ониричној епизоди са Јагодом из кројачког салона, када потиснуте фантазије куљају достижући ниво порнографије. Пишта Петровић никад није био мушко у патријархалном, „балканском“ смислу. Не једе месо, не пије алкохол, либидо као и да нема, додуше одлази на фудбалске утакмице, али и у томе види нешто више – у лету лопте он се диви Зеноновој апорији, није господар – код куће је “млакоња”, живи код родитеља, аутић га не слуша, као ни пси док на главу не стави круну од папира. Уместо са верним псом (сетимо се Одисејевог Аргоса), он покушава да успостави везу са луталицама. Са Schmitz (иначе марка камиона!) која је виша и снажнија, а први пут се појављује у роману Quattro stagioniдопушта себи само грљење, додиривање површина, енергетску размену.  Није сигуран да уистину постоји та жена са маскама, та мала црна девојка (и он је некад био мали црни дечко). Асоцијативни ток нас чак одводи дотле да „Шмиц“ звучно подсећа и на име алтернативне рок групе „Смитс“ из 80-их година која је представљала оваплоћење новог сензибилитета сувишних људи, аутсајдера. „Driving in your car/I never never want to go home/Because I haven’t got one anymore (...)  And if a ten ton truck kills the both of us/To Die by your side/Well the pleasure, the privilege is mine“ Smyths, There is A Light That Never Goes Out[5]
Знам те романе док си песма био
„Пред драгстором сам стајао сам/ И увече и целу ноћ сам/ Пијан сам био/ Иако нисам пио ништа/ И ништа се догађало није/ И нико није дошао/ Али беше то дан над данима“(Млад и радостан , Ла Страда)
„Метрополис је скровиште сањара/ лавиринт којим лута дух који је тело/ градом круже облици и сенке/ над градовима лебде дани и снови (...) у метрополису постајем дивљак/ постајем врач и луда./ Метро у ком цвета цвет/ под мрким сунцем меланхолије/ мој живот је далеко од мене/ моја жеђ је тако далеко“(Метрополис, Ла Страда)
Напредовањем кроз трилогију може се пратити зрење идеје, од крокија до романа: у Урвидеку је аутор скицирао идеју која ће употпуњење добити у Бернардијевој соби – постојање/непостојање у граду-литератури - уметности. Као што мотиви маестралних стихова песама Тишминих бендова Луна и Ла Страда доживљавају свој даљи (коначни?) развој у Бернардијевој соби: „Столица чека, седи на њу/Столица нека овога јутра/ Јер ја сам сâм, јер ти си сâм...“ (Дошла су тако нека времена), „Вода свуд је око мене/ Вода сна бескрајна/ Таласи носили су ме по огромном пустом мору“ (Плави тоник), „Океан пун је речи, пун је мачева/ Океан је тих и тужан иза сутона“ (Океан). Шта више, могао би се извести закључак да у својој прози (у роману Quattro stagioni, рекло би се, у највећој мери) аутор обједињује те две поетике које је одувек неговао: с једне стране готик и мрачну, а са друге етерично-прозрачну, црни и плави талас, страву и радост. Цветање идеје види се и из поређења песничког дневника Blues diary („псеудодневник псеудописца у псеудовремену“) са каснијом прозом: „Данас сам био у Шумици“ (ОРАНЖПЛАШ), „Боје које прелазе једна у другу/Црвенoплава мрља/Нечија изгубљена плава капица“ (Плавакут), „Навући маску (животињску)/ Крваву маску покривену лишћем/Али зар иовако не играм некакву улогу/ (Неко или Нико)“ (KОНТРАЛТО), „Празнине која је непојмљива/Празнина није оно што ја замишљам“ (БЕРЛИОР), „Живота ће увек преостати/ Макар у немогуће малим количинама/ Пристизаће бесконачно се делећи/ У све мањим и мањим божићним пакетићима“ (ЛИЛАХАРМ), „Анегдота о давању милостиње/У виду фалсификованих новчаница“ (БЕЛОТАК)[6].
Cosmic egg, www.artslant.com
Тишмином опусом влада поетика града али и благотворно дејство шуме, зеленило као једина шанса да се преживи. Све је једна дуга шетња, лутање и сакупљање знакова, бука улице, музика града. Искуство града и искуство природе потребно је апстраховати док не постану Ништа, баш као и искуство музике и литературе. Седети на обали, бити преплављен, бити испод крошње. Упити у себе оркестар града, али и шумски мир, појмити да смо и у једном и у другом само пролазници, тихи гласови, умножени и нема нас нигде.


Рад је објављен у часопису Свеске - Књижевност, уметност, култура, бр. 116, јун 2015., Мали Немо, Панчево


[1] Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004, стр. 18.

[2]Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 284.

[3] Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 294.

[4] Гвозден, Владимир, Новосадски роман и урбана нелагода (седам напомена и једна “опомена”) http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf
[5] [„Возећи се твојим колима/Ја никад никад нећу пожелети да одем кући/Јер ни немам је више (...) И ако нас обоје убије камион од десет тона/Умрети крај тебе/О уживања, задовољство је моје“] Смитс, Постоји светло које се никада не гаси

No comments:

Post a Comment