Monday, 13 October 2014

Mala smrt usled francuskog poljupca: Pariz



Pariz je dečko u kojeg si nekad bila zaljubljena
i u kojeg bi se uvek mogla ponovo zaljubiti.
Čupav, neuredan, razbarušen,
ali šarmantan i originalan do nestvarnosti.
U taksi pa dočekaj ponoć u Parizu
ili poslednji tango.
Tu su Zoline pijace,
radnje s trikovima,
Muzej filma,
Muzej poljupca
FRANCUSKOG POLJUPCA!
U ulici kojom Amelija Pulen vodi slepog čoveka
i nabraja mu sve usput   
dok ne doživi prosvetljenje,
mirišu rakovi i školjke kojima ne znamo ni imena.
Vozimo se brodom po Seni,
na obali fotografišu manekenke s crvenim ruževima.
U metrou čovek nosi Afriku oko vrata.
Metro je stao, ženski glas na francuskom slatko parla.
Svi ćete umreti, hvala – možda je rekla.
U metrou svako ima svoj nastup
ili prođe čisto da prošeta svoju gubu.
Igoovi prosjaci ulaze na rukama,
izlaze iz uskih ulica, tamne strane Pariza,
spremaju nam neke pakosti.
Prevaranti dobrih očiju govore: „Akuna matata“ dok nam pletu končiće,
kad čuju da nemamo para, skidaju ih s naših ruku, odlaze čarni i razočarani.
U izlogu na koncima vise bartonovske lutke,
lutkarka mi ne dozvoljava da ih fotografišem.
U marokanskom restoranu nedeljni ručak,
bareno i toplo u stomaku i oko srca,
kusaj-kusaj kao kod kuće.
Na kraju hladni čaj od šišarke u
rakijskoj čašici
za bolje varenje i svež dah, kažu.
Buljimo u lokvanje dok prolazi vreme
guraju nas fanatici što se tiskaju oko Mona Lize.
Da su im okačili poster ili kalendar, ne bi ni primetili.
Piškimo u Versajskoj oranžeriji, iza lepo oblikovanog žbuna.
Šta je tek Lujeva svita radila, mi smo još i dobri.
Per Lašez, zvuči kao skup parfem. Mmhm, je l’ ti to Per Lašez? Obožavam ga.
Divan dan na groblju. 
Neiskvaren običajima malograđanštine.
Jesenje drveće, raširena mapa gde ko leži
kao potraga za blagom,
lakše je nego kad ideš kod nekog svog.
I idemo kod svojih 
(više su nam naši od mnogih što se nazivaju našima),
nije potresno, duboko je i svečano.
Ne ideš da plačeš,
ideš da tražiš, da se raduješ i da se diviš:
Prust (strog), Balzak (posmatrač), Edit Pjaf (ljupka i setna), Oskar Vajld (razbludno izljubljen).
Kod Modiljanija neugledan spomenik u sporednoj „ulici“
 i samo jedan cvetić (pogodi ko je ostavio).
Kod Džima najveća gužva. Popili smo s njim buteljku vina, popušili nešto, potpisali se. Iskreno, mislim da on nije tu.
Crvena svetla automobila koji odlaze i bela svetla automobila koji dolaze, parada krvnih zrnaca što mile i ne stižu nigde, zastoj u krvotoku.
Vaše A ulazi u krvotok isto tako brzo kao i vaše B
Mladi biraju da žive na ulici, a stari u kamp prikolici.
Samo da se ne bude kod kuće, kuća je daleko i kuća je uvek na istom mestu, dom je tamo gde si ti (dobro sâm sa sobom).
Semafor pokazuje da je nesreća 200 m od nas, saznajemo pre unesrećenih.
Na Monmartru slučajna publika sedi po stepenicama, ispija limenke piva i horski peva Marlijeve pesme.
Predvodi nas ulični svirač, Parižanin iz Afrike
na brdu ispred Bazilike Svetog srca s gitarom
Prenosi Jah mood istinski, Bob nema razloga da se okreće u grobu.
U kafani slikar, kaže da je naš. Neće da kaže tačno odakle, ali tvrdi da je naš.
Razumeli smo se, naš si.
Platani su čarobni, presađeni iz dugometražnog crtanog koji sam bez daha gledala kao dete: Evoksi u epizodi Čarobno drvo.
U Luvru je zagušljivo, studenti raširili štafelaje, tempere me guše
pozli mi od čitave istorije umetnosti čovečanstva kroz koju jurimo po spratovima.
Sve je to zavera.
Pisci, pesnici, slikari, krovovi Pariza, skupi kolači, deca što puštaju papirne brodiće po jezercetu u parku, muškarci i žene što leže po travi u Tiljerijama.
Svaki dan je piknik, svaki dan je praznik samo za nas.
Voziš se metroom pet minuta, izađeš na površinu, tek nađeš se u Latinskoj četvrti.
Voziš se pet minuta, izađeš na površinu, kad, kao posledica te tajne konspiracije,
naiđeš na kvart: crni Turci u grupama ispred kafana i kafedžinica s belim pločicama iz starih kupatila,
glasno se raspravljaju i puše (se). Voziš se opet pet minuta i eto te – neke druge kulise, u nekom potpuno drugom gradu.
Kao da si bio u stotinu gradova, a svi su dobro povezani (u toj zaveri) i dišu zajedno i svi pričaju istim jezikom. Jezikom umetnosti i sulude ljubavi.

oktobar, 2009.

No comments:

Post a Comment