Monday, 13 October 2014

Alisa u zemlji Gustava Klimta: Beč



Rozé je ostao da se hladi u frižideru jednog novosadskog stana dok su kušet kola već jurila prema Alpima. Kušet, katastrofa od odomaćene reči. 
’Ajde da kupimo neko pivo, sva sam se smanjila u ovom vozu”, Alisa je rekla gospodinu Kaninhenu (umesto Voulez-vous coucher avec moi). U zamenu za romantično pijuckanje vina u lažnoj spavaćoj sobi koja je klizila po šinama, popili su po dva mala Beogradska piva kupljena od konduktera za 200 dinara po komadu i ubrzo zaspali. Sve je bilo maleno: od nagnutih vrata do ljuljajućeg kreveta, nahtkasne, minijaturne lampe koja je osvetljavala tobože lakiranim drvetom presvučenu putujuću kamernu kabinu. Čak su i flaše piva bile malecke. Flašice za lutke. Za utehu i uspomenu, dobili su peškir i sapun izuzetno malog formata i dva para džinovskih papirnih papuča sa čijim su dizajnom i kvalitetom zbijali šalu i igrali se snimanja reklame “Hvala Železnicama Srbije”. Buđenje u Zagrebu u zoru. Alisu je baš uhvatila nostalgija kada je carinik njeno ime dojavio voki-tokijem ne bi li je proverio kao nekog sumnjivca. Značajno je pogledao i upitao: „Vi ste prvi put u Hrvatskoj?” Da, ako se ne računa ono kada sam u Supetru na Braču prvi put jela ostrige i kalamare na terasi sa koje se moglo u more skočiti (na rođendanu gazdaričine ćerke Lucije koju smo prvi put upoznali tog leta 1989.) Tada je moja porodica zaključila kako će od sad,  pa nadalje svako leto odlaziti samo tamo, kod tih finih ljudi, a kasnije se ispostavilo da baš ništa u životu, pa čak ni to gde ćeš letovati, ne možeš planirati i da se od svih mesta na svetu samo tamo ne može ići. Mogla sam mu raspredati o Bolu i svojim sećanjima na igru Pošla majka s kolodvora s malim Hrvaticama, ili kako sam s malim Bosancima i Italijanima pecala ribice na kuglice hleba, ili da sam u Splitu probušila čamac na naduvavanje natrpavši ga kamenjem, pa udarila u dreku, a u kampu kod Omiša krvnički vukla jednu devojčicu iz Mađarske za kosu i vijala je oko kamp prikolice, jer mi je nevaljalica uzela lutku, te da sam u Čiovu preplivala na drugu obalu i jahala magarca, u studentskim danima skoknula do Zagreba i prespavala kod nepoznatog dečka nakon svirke u Močvari, a lane mamurna sedela na tribinama Dubrovačkih ljetnjih igara i skoro zaspala umorna od šetnje po Stradunu. „Ne.”, odgovorila je kratko, umesto da mu sve to potanko ispriča.
Potom je došla Ljubljana, slatke reklame i reči kao što su kolinska i radenska, maleni glas na razglasu železničke stanice, pomalo tužan, pomalo začuđen, kao da  pita putnike, a ne da ih obaveštava. Na Alisi se videlo da je ushićena što su ona i gospodin Kaninhen isti kao i turisti iz celog sveta, čupavi izgubljeni bekpekeri. Gospodin Kaninhen je zapisao kratko u svoju beležnicu: Ljubljana: hladan tuš – voz do Beča: 65 evra, autobus ne postoji. U vozu sve na dugme. Nije kao kod nas.
Alisa je jela gnjecavi sendvič koji je brižljivo napravila u svom stanu prethodog dana. Kada bi u normalnim okolnostim pojela nešto što stoji 24 sata? Mladići na sedištu pored pričaju francuski slatko i golicavo, pročitaju po neku reč iz nemačkog rečnika, pa se smeju sopstvenom izgovoru. Reka Krka. U beležnici je još dodato: Idemo ka Celju i Mariboru gde presedamo za Vijenu. Alisa je uzbuđena. Nema leptiriće, već leteće veverice u stomaku. I pored znaka oslobođene cigarete na staklu kupea, kondukter joj je objasnio da je pušenje zabranjeno. Koliko ga je razumela, pušenje je u Austriji dozvoljeno. Alisa je stoga zauzela busiju i sedi sa neupaljenom cigaretom u ustima. Čim su izašli sa stanice Westbahnhof, Alisa i gospodin Kaninhen su ponovo porasli do svoje normalne veličine. Ubrzo su se, u onoj gužvi, opet smanjili. Tumarali su po studentskom gradu sa koferima i papirom u ruci. Na njemu je pisalo: Dr Adolf Schärf Heim, Lorenz Müler Gasse 1. Neki garavi čovek (deus ex machina) iskoči ispred njih i na srpskom upita: Šta vam treba?” i potom ih odvede do zgrade koja im je bila ispred nosa. Drugarica joj je mesecima ranije dala ključ od sobe u studentskom domu i sve podrobno objasnila, crtajući na karti iksiće kao gusar na mapi s blagom. Plan je bio da ako ih neko nešto pita, kažu na engleskom da su studenti na razmeni. Na recepciji nije bilo žive duše. Strah je bio uzaludan. Tačnije, recepcija nije ni postojala. Nikog nije bilo u čitavom domu, jer je bilo leto. Alisa i gospodin Kaninhen imali su svoju sobicu u Beču i niko ih nije pitao kuda idu i kada dolaze. Alisa je vodila dnevnik, a gospodin Kaninhen je beležio ponešto u notes. Uveče, posle obilaska grada, zamenili bi se svezaka i čitali saputnički doživljaj Beča. Alisin dnevnik bio je dečija sveska za školu sa kvadratićem za ime učenika, razred i naziv predmeta. Pisalo je: Zapisi princeze bečke Alise I.  Predmet: Beč oko nas. U tezama je pod datumom 10.06.2008. gospodin Kaninhen mogao da razazna:
 - Mocarti sviraju na ulici za 50 centi kao kada bi kod nas Tesle pravile struju pored puta za dva dinara u šeširu.
- „Beču grade ne beči se na me’”  i ne znajući da je to je etimološka figura kao i „dva bokata bokala” reči su koje je izrekao Vuk Karadžić prilikom svoje prve posete Beču. Mora da im je bio urnebesno smešan, prava varvarogenijalna atrakcija.
-  Jedini ko me je muvao u Beču bio je visok tek nešto više od metra. Cela turska porodica klacka se u zadnjem delu autobusa, sedimo tik ispred njih, dečak od možda tri godine me kucka po ramenu, okrećem se, namiguje mi i mangupski pita: „Wie geht`s?” Cela porodica se smeje. Gospodin Kaninhen  me pita da mu prevedem šta je klinac rekao. 
- Gospodin Kaninhen  je čas gledao na sat, čas računao zlatni presek, a ja sam krišom obrisala suze isped Klimtovog Poljupca. Jednom me je neko tako držao u naručju punom boja. E, gospođice, gospođice, na šta si spala! Da putuješ sa čovekom koji stalno negde žuri, ima bioritam Belog zeca, a bogami i takve seksualne apetite!  I danju trese nogom ispod stola. I noću to radi u krevetu. Nervozne noge rastu iz glave.

Na sledećoj stranici bio je i ovakav prozni zapis:
Lažna čajanka u tajnom vrtu
U blizini doma nalazi se ogromna bašta izdeljena na manje parcele. U svakom kvadratu je po jedna kućica. To su bašte stanara iz susedne zgrade. Tu gaje cveće, salatu, paradajz… O, bilo bi lepo imati svoje parče zemlje u ovom gradu! Uvek kada bismo danju prošli pored ograde, buljili bismo kroz nju. Noću je to bila naša tajna bašta – preskakali bismo ogradu i ulazili u tuđe bašte samo da bi se ljubili, posle smo sedeli na plastičnim stolicama između petunija i hrizantema praveći se da smo muž i žena koji se nedeljom odmaraju uz roštilj i novine. Grilamo, što bi rekli “naši” tamo. Sedeli bismo i bezbrižno ćaskali. Ponekad bismo u rancu poneli kućnu haljinu i lažne brkove, pa bismo se slikali u idili prisvojenog letnjikovca.
12. 06.2008. Ručali smo u Nordsee-u kao i svaki dan. Kada su nas ugledali na ulazu, odmah s vrata su nas pozvali da dođemo iza pulta, tu su nam svečano uručili pravog-pravcatog oktopoda, pojavio se i vlasnik lanca restorana da bi se fotografisao sa nama i sa poklon-oktopodom. Slikali smo se i rukovali sa svim pipcima redom, a pošto smo izračunali da bi nam trebalo osam dana da ga pojedemo (ako bismo svakog dana jeli po jedan pipak), a ostajemo još samo pet dana, rešili smo da ga pustimo u Dunav. Dunav je bio kao i svaki Dunav. Večan, tečan i mutan.

15.06.2008. Nedeljom se sve tvorevine božanske i ljudske odmaraju, pa tako ne radi ni jedna radnja osim one u kojoj se moli bogu i one u kojoj se peva opera. Ne treba nam hleb naš nasušni, niti  hleba i igara, nego hleb kao takav i hleb po sebi. U sobi u domu nam je ostalo kolačića u kutiji, pa kad nema hleba, ješćemo kolača.
Alisa je kod gospodina Kaninhena našla i ovakve redove: Alisa, budući da je bila sumatraista, u jednoj od šetnji se osetila kao drvo na Beogradskom keju u Novom Sadu, pa preko puta nije bio Donau Insel, već Petrovaradinska tvrđava, baš ona gde je Marija Terezija imala svoje odaje i svoj bestijarij. Malo zatim, nakon toga što se Alisa osetila kao drvo, nastao je međubotanički incident: u busu je Alisu ispsovala neka baba koja je imala lice kao krompir i snažno je gurnula da bi prošla. Rekla joj je da je auslender i mrmljala nešto sebi u krtolu, psujući strašno te nepristojne auslendere. Alisa je bila uvređena, jer nije bila taj grozni auslender, već je po ubeđenju bila zakleti turista. Kad je baba-krompiruša izašla, Alisa joj razgovetno otvarajući usta kroz prozorsko staklo dobaci: Du bist nazi! Gospođa-krompir se dvaput skuvala od besa, tako da je deda morao pridržavati i odvraćati joj pogled da se ne bi pretvorila u pire. Htela je još da joj kaže da je samo glupi koren, a da korenje nije najvažnije na svetu i da bi, kad bi malo bolje pogledala iznad zemlje, videla da ima raznih lepih cvetova koji su bolji od njenog korenja.

Sanjala sam kako se vijamo po zgradi Gasometera između razjapljenih tela iz kojih ispadaju organi. Tog smo dana otišli do tamo metroom U3 u pravcu Simmering i vratili se ne pogledavši izložbu Bodies Revealed. Srpski indeks ni u Austriji ne pruža neke naročite beneficije, a kultura je skupa. Umesto toga bili smo u Hundertwasserhausu, čitao je gospodin Kaninhen.
Gospodin Kaninhen je o istom tome zapisao: Hundertwasserhaus: Neravni pod. Krivudavo pod nogama. Podseća na detinjstvo. Kao mali, gospodin Kaninhen je krišom uzimao bakine naočare. Dobio bi batina jer navodno: a) dira bakine stvari b) kvari vid, a zapravo, jer je ispoljavao buduću: a) nastranost i iščašenost b) sklonost ka narkomaniji i begu od stvarnosti – zabavljalo ga je da čas propada, čas diže nogu da zakorači na brežuljak od tepiha i smejao se do suza, jer brežuljka nije ni bilo.
U beležnici gospodina Kaninhena još je stajalo:
U Šenbrunu su Alisi smetali svi ti izbezumljeni ljudi koji su tumarali po onih četrdeset soba sa voice guide-om na uvetu, premotavali i zverali u to što im mašina kaže. Zato je potplatila čuvara da kad svi odu može da se šepuri ispod kristalnih lustera i gleda kroz njih kao kroz kaleidoskop. Sedela je na svilenim otomanima, ispobavala kraljevski nakit, ogledala se i izigravala da sedi s Habzburgovcima na neformalnom ručku. Čavrljala bi sa nevidljivim domaćinima: “Još čaja, molim” ili “Štefan, budu tako ljubazan dodati mi hleb.”
Gospodin Kaninhen je iz Beča dalje otišao svojim poslom, a Alisa se u Novi Sad sama vratila onim “gastarbajterskim” busom za 50 evra. Autobus je bio nadrealan, bila je to ničija zemlja na točkovima. Putovao je u Jugoslaviju i ljudi u njemu bili su srećni što idu u tu zemlju. Nazivali su se Jugovićima. U tom busu gledala se Lepa Brena u filmu Hajde da se volimo. Putnici, ljubitelji te nepostojeće zemlje, glasno su se smejali, pevali su kao đaci na ekskurziji i bučno komentarisali. Zdušno su navijali za Brenu kad je na primer vozila gliser i avion, ili skakala padobranom iz helikoptera. Posle granice svi su poskakali na noge i zaigrali, neka starija žena udarala je u kantu kao u talambas, a devojčica mešala kukovima. Prema Alisi su svi bili prijateljski raspoloženi, srdačno joj kupujući pivo i nudeći je cigarama. Kuriozitet je zapravo bio u tome što je jedini Jugović u tom busu bila upravo ona, jer je od svih njih jedina posle rođenja ostala da živi u toj zemlji u koju su se zaputili.

jun 2008.

2 comments: