Sunday, 21 September 2014

Plavi čvor

Dete (iz) dokolice ili Plavi čvor

„Jeste li doručkovale?“ vikao bi horovođa na nas jer smo pevale u pola glasa. E, tako sam pisala. Kao da nisam doručkovala. Kao da nisam pustila glas. Usitnila rukopis, teško se dajem. Nekad bi nas zvao ćurkama i kokoškama. Nisam doručkovala. Nisam pustila glas. Ako ti je život skladniji od snova, tad ne možeš dobro pisati. Književnost je netabuizirani prostor, nesvesno se izliva kao u psovki, bez restrikcija. Samo tu kao kod kuće. Nemarno je biti pisac sa slušalicama na ušima kao što je nemarno prelaziti preko pruge sa slušalicama na ušima kada je maglovit dan. Nešto uzima dobre ljude i dobre ideje i premešta na neko nepoznato mesto. Bog? Bolji svet? Sve naše genijalnosti što dođu u pijanstvu. Poetika dobrih ljudi. U to verujem.
„Ti pišeš?“ vršnjaci bi me pitali kao da kažu: „Ti još praviš herbarijume?“ Da, ti si to oduvek radila. Pisala sastave najbolje od svih. Za njih se može studirati ili srpski ili matematika. Ja sam pisac, teško je prevaliti preko usta. Pišem. Piskaram. Kačim, lepim i čuvam nešto što me čini srećnom. Nečim što moj prostor čini čarobnim i mojim. Ponekad, kao dizajner enterijera koji ne uređuje sopstvenu sobu, zadovoljavam tuđ ukus. Kada namestim svoj (literarni) prostor po svom ukusu retko kome se dopadne. Da, lepim to mrtvo cveće dok vi živite život.
Književnost je za mene uvek osveta. Osveta onih koji ne mogu da se brane na javi. Osveta protiv zlobe i gluposti. Osveta u ime nemoćnih, preslabih za realnost. Najhumanija osveta koja postoji. Inteligentno dete dokolice. Poročno i divno. Ono koje omamljeno ide kroz život, ono nepraktično, nepriznatog talenta. Ono koje neće naslediti ništa, ali koje će svetu ostaviti sve.
Želim da pišem kao umetničko klizanje, kao što gimnastičarka lako vrti svilenu traku u spiralu oko svog tela kao cvet i kao talase i kao vatru, želim da pišem kao da imam tri crnkinje iza sebe kao prateće vokale koji se njišu, a ne otimaju mi tačku. Želim da pišem bez razmišljanja kao što se krv prospe na ulicama zbog ideje o slobodi.
John Player Special ili JPS, grafeme koje su u mom sećanju ostale neodvojivi deo njegove ličnosti. Miris neupaljenih cigareta fašistički složenih u finu ovalnu crnu kutiju sa poklopcem one iste boje i sjaja, docnije će se ispostaviti, kao i mermerne ploče njegovog nadgrobnog spomenika, bio je kao da se đavo ušunjao u apoteku. S se uvija oko J i P kao vijugava zmija sa medicinskog simbola i donosi lekovitost ili smrt. I melanholiju. Pušenje izaziva melanholiju, mogli bi upozoriti na kutiji. Prošao je kroz moj život kao slikar što i sebe iz štosa sakrije maskiranog u nekom kutu platna, tajanstveni čovek u mekintoš mantilu uhvaćen usput u nekom od kadrova na ulicama Dablina, Odisej iz hvalospeva što prođe kroz život Telemaha, duh Hamletovog oca kroz sinovljevu svakodnevicu punu reči bez mnogo delanja. Imala sam ga na fotografijama i u pričama drugih, ali to nije bio ni stoti deo njega. Ljubio je sve u usta i pevao pesmu o malim papalinama. Iskakao je iz svih mogućih budžaka i cmakao prijatelje na prepad. Najčešće je to radio po svom omiljenom gradu. Kad sam se zadesila u Dubrovniku osećala sam njegovo ushićenje. Uz meso je jeo voće (ribizle, maline, višnje). U Francuskoj je, u jednom restoranu, probao medveđu šapu. Sećam se lampice sa sličicom upaljača u autu i njega, sa leđa, kako pali cigaretu dok vozi. I njegovih gustih malih belih zuba, trouglastih očnjaka i onih polukružnih bora smejalica kod slepooočnica. Ili to znam sa fotografija? I crvenih hodnika pozorišta u koje me je vodio, crvenog mermera što sam ugradila u sve zgrade u snovima. Rembo, Kiš, Dilan, Morison, sve je to (sada). Za mene je bio Bajaga (tada). Bila sam tada ludo zaljubljena u Bajagu. I u Vladu Divljana. Imala sam oko tri godine. Nije votka rakija, mada noćas udara, učio me da pevam i da se istovremeno kuckam po glavi. Bio je za mene moj lični Branko Kockica. Voleo je paradajz sečen na kolutove, a ne na kriške. Znam čak i takve banalnosti, a nismo imali nijedan smislen razovor u životu. Sećam se da su se za njim vijorili peševi njegovog crnog kišnog mantila. O, kakve mu je samo mama pravila palmice kad je bio dečak, živeo je pod njima nasmejan. Žene su ga obožavale. Voleo je kad se ljudi kucaju čašama i ponavljao: „Živeli! Živeli!“ Oni i jesu, samo se njemu nije ostvarilo. Napustio je svet u kom se ljudi kucaju čašama, kažu imao je tada Isusove godine. Svi naši očevi su glumci. Svakoga dana se pretvaraju da im je dobro, da ih ništa ne boli, da je sve u redu. Moj se za to školovao, vežbao svakog dana, dobijao ocene i kritike. Hteo je da mi da ime Kordelija. Jednom sam našla njegovu narandžastu fasciklu. U njoj je bio tekst drame Otac.
Beli ten, dugi beli vrat, beli venčići na noktima, bela šolja za kafu, bele semenke koje su joj uvek bile u rukama i burma od slonove kosti gradili su moju majku kao kulu od slonovače. Obala slonovače. Bjelokost. Ajvori. Ivoar. Nek se nose u pičku materinu!” rekla bi, onako za sebe, sa fotelje. U vreme kad su se pravili embargo kolači (2 čaše brašna, 1 čaša šećera, 1 kašika kakao praha, 2 kašičice cimeta, 2 kašičice vanil šećera, 2 kašičice praška za pecivo, 3 kašike pekmeza, pola čaše ulja i 1 čaša hladne vode) i kad je platu umesto u novcu dobijala u polutkama krmače, a u frižideru tužno čamio jedan margarin i poluisceđeni majonez, jednog dana su osvanula i dva nova delkatesa: na policu je stavila konzervicu na kojoj je pisalo mussels in sauce, a u vrata teglicu sa crvenim kavijarom. To je bila njena borba. Ima li išta užasnije od jeftinih poslastica? Ima, da ne jedeš nikakve poslastice. Osim tih otužnih embargo kolača, pravila je i sirotinjsku picu (njen naziv) i nekakvu crno-belu pletenicu sa ukusom brašna i vode iz dečije igre, kad mama u rerni ispeče rukotvorine što su deca zamesila. Jedan deo je bio beo, a u drugi bi mama (ah, te majke) dodala malo kakao praha (onog gorkog, razume se) ne bi li ga obojila i onda bi sve uplela u pletenicu i ispekla. Uvek se borila protiv nepravde. Jednom je džeparoš šutnuo u stomak kad smo izašle iz autobusa (pred detetom tj. predamnom!), jer je upozorila opljačkanu ženu i digla galamu. Vodila me na demonstracije, kad oni mogu da manipulišu decom možemo i mi, kazala je. Stajala sam tamo i držala transparent: “Napred studenti, osnovci su sa vama!” Osećala sam da radimo nešto važno. Sanjala sam da plivam u govnima i da me vijaju oni zlotvori.” Koji zlotvori? Pa Mira i Sloba. Uveče smo lupale u šerpe i lonce. Moja mama nije kuvala, čitala mi je knjige. Onda mi je pokazivala život. Život je imitirao umetnost – u vreme kad mi je čitala o belim medvedima koji u ruskom zoo vrtu dobijaju kondenzovano mleko, donela bi mi jednu tubicu da probam dok slušam priču. Bilo je slatko. Mleko iz tubice. Kad bi čovek pljunuo kraj nas na ulici, ona bi zamišljeno rekla: “Ne bih volela da jednom nađeš tavog momka” ili kad bismo naišle na decu kako vise sa grana nekog drveta i kidaju ih, prišla bi im i miroljubivo objasnila: To ga jako boli. Da li bi ti voleo da te neko tako čupa?” Prva sam dobila u razredu, menjala sam uloške i nastavljala da se igram s barbikama, bila je pomalo setna zbog toga. Nismo jedna pred drugom imale stida. Pokucala bi na vrata dok bih sedela na šolji, a ja bih povukla uzicu sa bade-mantila koji je visio na vratima i rekla glasom čarobnjaka iz Oza: „Uđi, vrata će se sama otvoriti”. Uvek sam zamišljala da ću, kao kod Selindžera, pušiti dok se kupam u kadi, a ona sedeti pored i strpljivo me slušati na čemu trenutno radim i kako filozofiram o životu. Nismo to dočekale, ni ona ni ja. Dok me kupala u kadi posle tatine smrti, sećam se, pitala sam je: Mama, a, kada ćeš ti umreti?” Još neću., ubedila me. Bila sam tako sigurna, to je bilo nemoguće. Držala me za ruku u krevetu do moje devete godine. Njoj je to trebalo više nego meni. Kad iskoči misao, pa bi najradije pritisnuo: Remind me later.
-          Znaš, nekad mi izgleda kao da je on otputovao. A tebi?
Naišla bi na ćutnju.
-          Meni ne – rekla bih surovo. Reč se izvitoperila od težine kao vešalica pod težinom preteškog kaputa.
Sedela je u fotelji i grickala bundevine semenke, sedela je tamo nepotkupljiva. Onda je nastupio period kad je se nisam mogla ni setiti, nijednog njenog ručka, ni čitanja, ni razgovora, ni izraza lica, ni njenog svakodnevnog izgleda u toj fotelji, jer nisam pamtila, nisam mislila da je važno, da je vredno pamćenja, sve bih to obuhvatila da sam znala da jeste, i te komentare iz fotelje i način na koji gricka semenke i njen pogled iz davno prošlih vekova. Bila je kao silueta, kao napabirčeni bagaž sećanja iz perifernog vida, pogubljeni uzgredni delići, a ja sam se mučila da ih složim. Pa makar jela otvorenih usta i balavila po jastuku i ostavljala uključenu ringlu i optuživala me da trošim previše deterdženta i da hoću u grob da je oteram, dala bih sve da sam to dočekala i da me opet drži za ruku dok pokušavam da zaspim.
Da li je neobjavljeno blago i dalje blago? Neispisani rukopis, razdevičeni tekst. Sve me to umara. Ne želim da ga izvodim, da ga okamenim svojim glasom. Svi ste pismeni. Intervencija nad tekstom zavisi od trenutnog raspoloženja. Ponekad se pokaješ kao da si sâm sebi odsekao nakaradne šiške. Ponekad ima previše sala, nezgrapan je i težak samom sebi. Tekst se kvasi, tekst se buđavi. Tekst hoće da se pari, da opšti sa mnom. Nekad bežim daleko, samo da ga ne gledam, ne smem da ga otvorim. Neću da ga uništim, hoću da ode ili da se promeni. Rukopisi ne gore, oni samo idu u Recycle Bin.
Nazad, ne u matericu da se sklupčaš, jer tamo si opet sam. Nazad, u onaj krevetić, u ono naručje, u one male stanove u kojima smo bili srećni, u kojima nismo imali ništa, ali smo se mnogo voleli. Sad imamo velike stanove u kojima se mimoilazimo i trpimo.
Život se sastoji od trenutaka čija lepota ne mora nužno voditi ka trajnoj sreći, otkriću nekakve poente i produžiti se ka dubljem smislu, već samo momentalnom uživanju, pukom ispunjenju želje, zadovoljenju strasti ili slučajnoj prijatnosti. Ritam, kontinuum, arabesku života ne razumem, već samo trenutke.
Jednog toplog popodneva dok sam sedela u stanu i pokušavala da se rashladim, pored glave mi je prozujalo nešto malo, crno. Izgledalo je kao ptica. Uletela je i suludo se sudarala o prozorsko staklo. Bila je brza kao mali avion i nije bila crna, videlo bi se kad se na trenutak zaustavi, kad uspori lepet krila. Čak je kljunom zvonila u moje viseće zvončiće koje je jednom davno neko doneo iz Kine. Ne, nisam uživala u toj poseti. Izbezumila sam se. Zgrabila sam iz plakara neki duks, stavila kapuljaču na glavu i otrčala u drugu sobu, a potom u kupatilo. Odande sam zvala cimerku telefonom da dođe da je izbaci i samo sam mislila: nemoj se zaglaviti iza kreveta ili ormara i crći, samo to nemoj. To nije bila ptica, to je bio Neko. Mislim da znam i ko.
Sećam se najranijeg trena svog osvešćenja: ja kod bake u kupatilu, imam četiri godine, perem ruke, sećam se mlaza i belih pločica. Do tad su bili fragmenti: igračka što cvili, plastični gutljaj, neki stid, neke noge, male roze gumene sandale viđene odgore, neka svađa rukama i glasovima, tata sa leđa, crveni mermer, mamina ruka, plišani obraz, a od tog klika sam postala svesna, probuđena.
Čvor, ogromni čvor, plavičast, na kanapu debelom kao obgrljene ruke, gore, u zvoniku, na tavanu, kao na tavanu crkve, ali nema ni zvona, ni crkve, to je samo tavan i samo kanap i samo čvor. Nemogućnost u noktima celo telo prožima, plavi čvor sve se više steže. Sanjala sam taj jedan te isti san noćima kao dete.



No comments:

Post a Comment