Sunday, 21 September 2014

Nek’ se zove Saša ili Arhiva sitnih neprijatnosti


Hej, nemoj to da radiš! Takva je igra! Pošla majka s kolodvora, traži jednu ćeerku... Kako će se zvaati?... Nek’ se zove Meliha. Mi ne damo Melihu. Pošla majka s kolodvora traži jednu ćerku... Kako će se zvaaati? ... Nek’ se zove Tina... Mi ne damo Tinu... Nemoj to da radiš! Takva je igra! Pošla majka s kolodvora, traži jednu ćerku... Kako će se zvaaati? ... Nek’ se zove Maja. Mi ne damo Maaaju... Pošla majka s kolodvora, traži jednu ćerku... Jao! Kako će se zvaaati? ... Nek’ se zove Saaaša...  Evo vama Saaaša...


     Posle svakog stiha, kad je trebalo dići nogu, devojčice bi me šutnule u koleno, došla sam kući s masnicama. „Lepa koreografija“, rekla je mama. To je bilo na moru. Tamo je i pramen kose sočan i slan. Kad oguliš krasticu, ispod je koža roze boje. Možda je kod dečaka plavo? „Jesi se igrala sa onim malim Hrvaticama i Bosankama?“ „Ako misliš na one velike devojčice one se uopšte ne zovu tako, nego Meliha, Mediha, Tina i Maja i sve su lepe“. Kako su one pocrnele, a ja sam uvek bleda! Tina je rekla: „Hajde da igramo lovice“, a igrali smo vije. Maja iz Beograda ima veliku sestru sa kratkom kosom i puno minđuša na uvetu, ona se sa momkom vozi na motoru i ljube se u usta kao na filmu. Lupio joj je žvaku i pitao da pođu, objasnila mi je Maja. Nismo mogli zauvek da ostanemo na moru. Opet u vrtić, treba ustati rano i kada pada kiša, a krevet je topao i ponekad, rano ujutru, mogu da poželim san kakav god hoću i on dođe. I kod kuće imamo igračke, a ipak treba da idem tamo. Ne znam zašto. Svakog jutra razvlačimo krpice kajmaka preko limenih šolja s mlekom, dečaci nas gađaju kuglicama hleba, a onaj što vadi sline iz nosa uvek bi da pleše sa mnom. Zovem se Saša. To je muško ime! Nije! E baš jeste! Nije! Jedan moj brat se zove Saša! Lutke su pričale i Natašina je mojoj lutki rekla: „Baš si ružna“. Nataša mi je opet pošarala crtež. Mama je pitala: „Jesi li sugurna da hoćeš da se ispišeš iz zabavišta?“ Potvrdno sam klimnula glavom. „Moraš naučiti da se suočiš s njom, u životu ćeš naići na još mnogo Natašā“. Nisam joj verovala da postoje zli Natašini klonovi koji zagorčavaju život. Igrala sam se s Dunjom, rekla sam Dunjinoj lutki: „Baš si ružna“. „Zašto tako govoriš?“ , drhtala joj je donja usna i tu, ispod, skupljala se pljuvačka, celo lice se spremalo za plač. „Zašto si to rekla, Saša?“ , pljuvačka joj se teglila u ustima kao dva konca. „Nisam ja, to je...“ Baka je pila u slast sirup što ostane posle nas dece. I sve slatke kašice i mleveni keks. Nije volela kad joj pocrne prsti od cepanja višanja i krckanja oraha, „to mi je od oraja“ rekla bi i sakrila ruke iza leđa. Bake imaju najveće uši i najveće gaće na svetu. Nije htela da me zove imenom, nije joj se sviđalo. Kratko je i bezvezno, čula sam je kad je rekla mami. „Lepše bi bilo Milica ili Jelica. Ako baš mora moderno, onda bar Katarina ili Teodora, gospodski, a ne ovo... to ni nije ime“. Ako bi slučajno viknula: „Sašaaa“ brzo bi se napravila da je to lutkin glas i dodala: „Saaašaaaaaa, lutka te viče“. „Sašice, moraš mi reći kad ti se piški“, uzalud me podsećala mama. Na rođendanu sam pila sok kao nikad u životu. Već je bilo kasno. Bilo je leto. Mogao je neko prosuti sok. Seka Ana mi je dala svoje gaćice iz fioke i da mi ne bi bilo glupo rekla je: „Uzmi, meni su male“.
      Deka je u bolnici, javio je telefon. Mama je jako plakala. Tamo nije kao kod kuće. To je jedan ružan i siromašan hotel. U krevetu pored leži još jedan deka. Čiji je to deka? Gde je njegova Saša? Dao mi je kajsiju. „Jesi rekla hvala?“ Dok sam izlazila iz bolnice držala sam mamu za ruku, kajsija je pala na pod i kotrljala se niz hodnik. „Čekaj, ispala mi je kajsija što mi je dao onaj deka“. „Nemoj, tu je prljavo“. „Ali dobila sam je od onog deke“. „Ostavi to sad, idemo kući, pa ćemo jesti voće“ – povukla me je kao kad vlasnici pasa s gađenjem prosikću: „fuj to!“ i zategnu uzicu. Ako me sutra pita je l’ bila lepa kajsija, moraću da slažem. Sledećeg dana krevet je bio prazan. Valjda su ga pustili. Ukus kajsije će već nekako stići do mene, a hvala do deke. 
     Ivana mi je pokazala srednji prst. Nisam znala šta to znači. To je neka uvreda koju je naučila od onih roditelja što je puštaju da ide musava i vaškava. Pusta i bezobrazna, rekla bi baka. „Šutni je u cevanicu, sačekaj je posle škole“, svi su me huškali. Učiteljica je napisala na dnu pismenog: „Ne moraš uvek da predaš rad prva“. Rekla je pred svima: „Tačke su ti kao topovska đulad“. Svi su se smejali. To je ona učiteljica što je prvog dana rekla: „Neka podignu ruku svi kojima su roditelji razvedeni“. Je l’ baš mora? Ako je učiteljica tako rekla, onda mora. „Ko nema jednog roditelja? Ko je Mađar? Slovak? Rusina nema?“ Uf, dobro je, bar to nisam. To je, izgleda, nešto najgore. Ta pitanja su mi bila nekako nepristojna za jednu učiteljicu. Čim je zvonilo, izleteli smo napolje. Devojčice su navijale za mene, jer sam bila skroz odlična i imala lepe olovke i gumice. Dečacima je bilo svejedno, samo kad se neko pošibao. Gurala me je dugim prljavim rukama. Stisnula sam zube i pokazala bes jači od fizičke nadmoći, zgrabila sam je za kosu i srušila u prašinu. Sva moja snaga se skupila u jednu tačku prkosa. Bes i radost što sam je svalila dole su se mešali i dobila sam neku novu snagu da nastavim da je udaram sve jače i jače, dok nas na kraju nisu razdvojili prašnjave i raščupane. Ona je plakala, a ja sam bila junak dana. Posle toga sam često išla kod nje kući da joj pomažem pred kontrolni. Gledala me je s divljenjem i svako malo bi me uhvatila za ruku. Njena čupava mama koja je izgledala kao da je celu noć pevala u kafani na Ibarskoj magistrali bi tad prošla noseći korpu punu veša i još dvoje slinave dece oko sebe i rekla nazalnim glasom: „Drži je, drži, da malo njene dobrote i vrednoće pređe i na tebe!“ Jednom sam se igrala sa Tijanom i Tijaninim bratom. Tijana je pred njim rekla: Saši rastu sise! Spustila sam pogled. Miki Maus je imao dve čvoruge iznad oka.
***
     Dečaci su brojali do trideset jako pritiskajući dlanovima pulsne tačke na vratu i padali u san od nekoliko sekundi. „Hoću i ja da probam“. „Stisni jako i broj do trideset“. Odjednom me je neka obamrlost i usnulost obuzela od stomaka preko grla do glave, koja kao da je bila puna neke vesele krvi, neko gotovo orgazmičko treperenje, a tu na vratu i u rukama bilo je titravo, ugodno i utrnulo. Bio je to vaskularni zahvat koji je nekom od dečaka pokazao stariji brat. Zvali smo to „ono“. Hajde da radimo „ono“ dok nastavnica ne dođe. Obično smo to radili krišom, u grupi od troje-četvoro, dok bi ostali čuvali stražu ili bismo otišli u WC. Bilo je to neko naše tajanstveno drogiranje.
***
     Svi su otišli s klupice na tajni znak. Kako neugodno, sad će da me poljubi, jer to tako treba. Da me zažvali. Bolje da blebećem nešto. Evo ga, evo ga, približava se. „Jesi gledao Titanik? A je l’ vi ovde idete u diskoteku?“ Ujjj! Kao žilava jagoda umočena u kalodont. Vrti, vrti do besvesti. Sad na drugu stranu. Možda da pogledam. Uf, bolje da žmurim. Kao vanzemaljac da mi je baš, baš blizu. Sad je već malo bolje. Ili sam se navikla. Kao odrasli što se naviknu na kafu. Mirišljavi i sveži mentol orbit-colgate kiss. Šta sad radi? Sisa mi jezik? Čoveče, to je već previše, ovo mi je prvi poljubac! A onaj mali na bajsu je napravio već treći krug da izvidi dokle smo stigli. Je l’ on sad moj dečko? Pa, da, pitao je preko druga da ovaj pita moju drugaricu hoću li da se smuvam s njim. Zato smo ovde, na klupici i žvalimo se.
***
     „Hoćemo li mi da gubimo tu nevinost?“ „Ja neću da gubim ništa“. „Ma daj, Saša, pa što si onda došla?“ „Ne znam... sviđaš mi se“. „Došla si da me pališ i sad ćeš da odeš?“ Zabacivala sam kosu i ljubila ga kao u holivudskom filmu usput pazeći da ispadnem dobra riba, nisam uživala ni dve sekunde. Njegov je parfem tako iritirao, bio je tako slatkasto pogrešan. Ok, ali samo do pola. Nisam se stidela da se skinem, nisam to htela da uradim sa nekim ko stavlja takav bezvezni parfem. Ako mu je taj miris okej, onda mu moj miris i ja ne možemo biti okej. Ne mogu ni da idem kući, slagala sam da večeras spavam kod drugarice.
***

     „Krava muzara, novosadska mlekara!“, uvek je vikao Pera kad god bih prošla. Uvek je bio prvi na krosu. Ja sam se samo pravila da trčim. Danas sam bila u supermarketu. Kad sam poređala namirnice, dobacim dečku u bojama prodavnice jedno „izvolite“ i dodam mu praznu korpu. O, to si ti. (Slažeš korpe). Ej, ćao. (Novosadska mlekaaara). Uzeo je korpu s nekim poluosmehom. I dalje glupo izgleda. Eto gde si završio. Dala sam ti korpu. Trči kros po prodavnici. A ja se i dalje pravim da trčim. Ponekad bih na sebi sprovela vaskularni zahvat, ali da se više ne probudim. I ponekad mi dođe da se sa nekim pobijem u prašini da bih sačuvala dostojanstvo. I oni sa bezveznim mirisima, i oni što se tajno drogiraju, hoće da me ljube, jer misle da tako treba. Ne pijem više sokove po rođendanima, i dalje pomažem onima što mi pokazuju srednji prst, a Natašini klonovi mi još uvek šaraju crteže, ali se ne ispisujem. I oni što vade sline iz nosa još uvek bi da plešu sa mnom. Kad se neko grubo igra, ne igram se sa njim. Grube koreografije pune vesti, od njih mi ne stradaju kolena, već glava. S onima što neće da se igraju s drugačijima – odbijam da se igram. Čuvam se onih što im je jedino čime mogu da se pohvale – odakle su. A kajsije sa bolničkog poda više ne propuštam. 

Objavljeno u knjizi Bezazlene crtice

No comments:

Post a Comment