Sunday, 21 September 2014

Lutkari, trbuhozborci, komšije, sumnjivci



Nemajka
Bio je ponedeljak. Ustala je u 6.30 h, kad i ja, mislim. Verovatno se istuširala toplom, pa hladnom vodom. I dok se kafa još hladila, namazala je anticelulit na guzove i butine, pretpostavljam. Potom pere ruke, ćapka antirid oko kapaka i dobro ga utrljava u one strašne linije oko usta, pa napravi facu kao riba. Pred ogledalom radi te riblje vežbe bez glasa: „Aaa-ooo, a-o-a-o“, proba da se smeje, a da se ne stvore te odvratne brazde, „eeee.“ To je malo neprirodno. „A-e-a-e, trenira. Oblači se i uz kafu pije antistres, antikilogram i antibol i izlazi iz stana da ga ne gleda. Dovikne: „Dolazim onim kasnijim busom, večeras je književno veče, moraću da džedžim do kraja, a oni pijani kad zasednu... pa dok posklanjam stolice...“ „Šta kažeš?“ „Kažem, doći ću onim posle osam...“„Jebem ti mamu u pičku, da ti jebem mamu u pičku“, čuo se muški glas kako mrmlja kad je zalupila vratima. Sve to nisam htela da čujem, ali zidovi su bili tanki. I da nisam htela da je zamislim, uz njen blagi glas stvarala mi se mentalna slika sredovečne žene sa lošom frizurom i umornim pogledom, ali sa minđušama neobičnog oblika i indijskom maramom, reliktima neke bolje i interesantnije mladosti osobe koja je mnogo htela, a završila, ni sama ne zna kako, tu gde je sada. Htela – ne htela, imala sam bučne sustanare. Zapravo, samo on je bio bučan. Mahinalno sam pokrivala uši rukama i stomak bi mi se grčio, a onda bih se setila da ne viče na mene, već na Malog. Kreten! Ponekad sam joj se divila kako ga podnosi tako nadrkanog. Zato i nije bila tu. Nemajka. Najsurovija reč koju su ljudi ikad smislili. Antimama. Nemama. Amama. Pseudomama. Kvazimama. Mamoid. Odsustvo glasa veće nego prisustvo. Samohrana majka. Samohrana nemajka. Evo ga ponovo Kreten psuje što mu je zagoreo ručak. Evo ga opet se dere na dete. Kuhinja je bila njegov teren, tu je pravio Malom obroke, pušio, slušao muziku. I sina bih retko čula, sigurno je bio tih na majku.

Kreten
Nikad ih nisam videla, ali čuli su se svakog dana iza zida. Doduše, videla sam ga jednom u prodavnici. Mislim da je to bio on. Kad je na kasi izgovorio: „I dve kutije besta“, štrecnula sam se. Taj glas! Ujutru kao da mi je stajao iznad glave, a uveče dok sam tonula u san, razdrmao bi me taj smeh, toliko je bio blizu, kao da je u sobi. A ja mislila da je muževniji, kad ono mali, mršavi ćelavac sa tankim, pipavim prstima za motanje gandže! Svako veče bi oko 9 u njihov stan upale američke formacije i ostale tamo satima, sve dok je veseli domaćin mogao da gleda i imao snage u prstima: „Yes sir, I can do it, sir. Trš-trš-trš-baaam! I’m on the top of it. Destroy! Duf-duf-duf! Trš-trš-trš...“ Kad bih mu lupila pesnicom tri puta u zid, utihnuo bi. Nekad mislim da je znao da ga slušam, pa je pokušavao da bude opušten, odvaljivao fazone, pričao o muzici. Uzeo bi tada neki poseban, isfoliran ton. Nisam verovala da to postoji, ali kresali su se samo na godišnjicu braka i to u kuhinji, na stolu baš do zida. Jedva sam se suzdržala da se glasno ne nasmejem: „Evo ti ova pegla ženo, srećna ti godišnjica braka!“, iznenadio je dubokim glasom, pa su se dohvatili. Bila je tiha, a on je odvratno stenjao. Kad je bio sam, slušao je Metaliku na terasi, dosta bi popušio, pa bi sutradan postao emotivan, žalio se na platu i državu, ili se kao po običaju drao na sina. Nije uvek bio odvratan. Rekao je Malom da će ga voditi na Metaliku u Beograd, a imao je i dobar smisao za humor, Mali se na njegove fore nekad od srca cepao. Tad sam mislila: Smej se dok možeš, posle ćeš najebati. Ona se skoro nikad nije smejala. Koliko sam razumela, radila je u biblioteci, u prigradskoj zoni, a on je bio lutkar. Lutkarsko pozorište je propadalo, pa je morao da nađe posao sa strane. Skontala sam da paralelno prodaje nešto. Vežbao je nasamo kako će obaviti telefonski poziv ne bi li delovao što ljubaznije. Dobar dan! Doobar dan. Dobar daan. Zamalo mi izlete: „Ej, sad je bilo dobro!“ ili „Super si zvučao!“

Mali
„Kako opet treba petsto dinara za školu, pa jesmo prošli mesec nešto plaćali? Samo traže! Odakle mi? Odakle mi? Jel’ čuješ šta te pitam?“, mislila sam da će mu eksplodirati glava. Mali je samo ćutao. Kreten bi se posle smirio i zadovoljno podrigivao na terasi dok bi tukao meso.
Samo jednom sam jasno čula Malog. Naglas je rešavao zadatke: „Sinu je devet godina, a ocu je trijes’ pet, kada će otac biti tri puta stariji od sina? Jebem ti mamu u pičku, da ti jebem... Četiri čoveka su čekala autobus četiri sata, koliko je svaki čovek čekao autobus? Za lonac s poklopcem plaćeno je hiljadu dvesta dinara, ako je lonac skuplji od poklopca za hiljadu dinara, koliko košta poklopac? Mmm...“ Mali je podrignuo kao svinja.

Sreda
Popodne se čulo: „Aaaaa jebo mamu, opet je zagorelo!“ Kad je Mali došao iz škole i ovo: „Jebalo te narandžasto da te jebalo! Pa jel’ baš mora narandžasto?“ Znao je da popizdi i zbog najgluplje sitnice: „Miroslave, uzeo si moj peškir, kretenu jedan!“ Inače, bio je prepun pedagoških metoda: „Miroslave, šta sam ti rekao? Ne izlazi iz sobe dok ne naučiš to napamet! Ne ide tako jebem te, sad ću ubiti boga u tebi“, grmelo je, „sa čim se rimuju mečke?“, kao i „Možeš li jednom da poslušaš bez pogovora? Ti nisi dete, ti si debil!“

Nedelja
Na stepeništu sam srela gospodina Cicmila sa trećeg sprata. Rekao je dobar dan sebi u bradu i odmahnuo glavom u stranu kao da izjavljuje saučešće. „A šta ćete komšinice!“ zabrinuto je podigao, pa spustio obrve u nekakvoj konspiraciji i namignuo u stilu zajedno smo u ovome. Videvši da ga bledo gledam, prošaputao je „Odveli su ga“. „Koga?“ pitala sam. Pokazao je očima gore, na plafon. Videvši da prazno zurim, tiho je kazao: „Pa onog gore, do vas. Onog lutkara“ i napravio grimasu očima i ustima istovremeno, u prevodu da te bog sačuva. „Možete misliti da je čovek živeo sam, a prijavljivali su svađe i tuče. Sinoć je neko prijavio da se čula strašna vriska i neki tup udarac, kao da je tresnula fotelja o pod. Jeste li Vi nešto čuli?“ „Iskreno, kod njih se često nešto dešava, ali sinoć sam bila u gradu, pa ne znam...“ „Pa to pokušavam da Vam kažem, ne kod njih, nego kod njega. Ne postoje oni.“ „Kako?“ „Kad je došla milicija, morali su da razvale vrata, jer on nije otvarao i onda su ga našli sklupčanog na podu. Ispuštao je neki dečiji piskavi glas, tresao se i jecao kao dete. Čas je urlao kao životinja, čas smirenim, gotovo ženskim glasom odgovarao: „Nemoj ti da vičeš na mene, seljačino jedna“ . Ubrzo je došla i hitna pomoć, pa su mu dali nešto za smirenje. „Ali ja sam čula glasove... i svađe i... mali se kikotao... čula sam i ženu i dete, to je nemoguće, nešto ste pobrkali. Trebalo je Malog da vodi na Metaliku...“ „Ima nas raznih“. „Ne razumem šta hoćete da kažete...“ „Da je on živeo sâm. Sad su ga odveli, pre jedno tri sata. Bože, bože, svakakvog sveta ima. Možete zamisliti da je to sve bio on!“

Objavljeno u knjizi Bezazlene crtice/ Andrea Popov Miletić
 - Kragujevac : Studentski kulturni centar, 2013 (Biblioteka Prvenac; kolo 12)

No comments:

Post a Comment