Sunday, 21 September 2014

Čarobna ravnica


   Čarobna ravnica. Čekamo.   Ravna linija.
   Čistilište ili Limb. Čekamo da budemo popravljeni.
 

“I am Somebody! I am Somebody! I may be poor, But I am Somebody.
 I may be young, But I am Somebody. I may be on welfare, But I am Somebody. I may be unskilled, But I am Somebody, I am Somebody, Somebody, Somebody...“
Afro-American procession

(Ja sam Neko! Ja sam Neko! Možda sam siromah, Ali ja sam Neko. Možda sam mlad, Ali ja sam Neko. Možda primam pomoć, Ali ja sam Neko. Možda sam neuk, Ali ja sam Neko, ja sam Neko, Neko, Neko...“
afro-američka procesija)

     Ateizam. Soba nema četiri ugla. Najpre ima samo jedan kutak u kojem je tvoj krevet. Po podu postoje zamišljene granice, tvoje parče sveta: krevet i noćni stočić. U druge prostore ne zalaziš, jer je u njima pakao veći od tvog. Da ti ne prenesu svoju kugu. Popneš se na krevet kao na ostrvo i ne silaziš. Ima ćoškova sobe koje ne smeš čak ni da pogledaš kao deca mrak pod krevetom – to su prizori ljudske patnje koji ostanu urezani u sećanje zauvek – to su deca izgorela u požaru ili se ispekla na ključalu tekućinu. Oni i njihovi pratioci, propisano je da to uvek budu majke – oni su u paklu. Potom se soba menja, kako je sunce različito obasjava, kako prolaze dani. Prostor se preobražava u zavisnosti od bića koja ga dele – jedno napusti krevet, u njega se useli drugo i čitava soba odmah postane drugačija. Ako je biće manje oštećeno i nakazno, soba je lepša. Ako se ponekad nasmeši ili ima pidžamu jarke boje, soba je vedrija. Dolaze, ostavljaju stvari, budu izgrđeni zbog prevelikog kofera, saopšte im se pravila, idu u premedikaciju, odvode ih u operacionu salu, bude se i vraćaju u sobu, posle četiri sata dobijaju čaj, a potom i obrok, dolazi im poseta, a onda i lekarska vizita, gase se svetla, u zoru sestre pale svetlo (kao da su koljači stigli u selo) i grubo te izbacuju iz kreveta da bi ga potom isto tako grubo namestile – to je protok vremena na koji se oslanjaš. Ovde vladaju redovi, postoji hijerarhija: Bogovi, Anđeli, Čekači pročišćenja i obesni Đavolčići. Ovi poslednji su deca svedena na lutajuće duše, njima niko ne donosi voće, iovako ga nikad nisu jela. Lekari su Bogovi, a sestre Anđeli, ta dva reda potpuno su neumesna i odvojena od života i svega životnog. Belina njihovog mantila samo prođe kao prikaza hodnikom, brzinom svetlosti, proleti u tvom perifernom vidu, tako da nisi siguran da si zaista išta video. Čuo si samo zveckanje teškog nakita i osetio jak parfem žene koja bi mirisom da kaže: “Ja sam ovde i ovde ja vladam”. To je glavna sestra. Viši red Anđela. Kao obmana, kao crna mrlja, kao mutno klupko jedino koje se daje kada krajičkom oka vidiš miša kako je projurio kroz kuću i na tren posumnjaš da ti se možda učinilo, nekakvo svetačko i nedodirljivo prisustvo, siva eminencija. U stroju za njom, njeni mali klonovi u belim mantilićima, sa velikim karikama provučenim kroz ušne resice, “sestrice” na praksi, devojke verovatno mlađe od mene, prokuckaju hodnikom štiklama i tipkama na telefonima. One stalno govore: MAMA, MAMA, MAMA. To mi para uši. Na njihovim droljastim jezicima ta je reč izgubila svaki smisao. Lažna familijarnost. Zapravo zvuči još užasnije, jedini ko može tako da vas zove je vaše dete. “Mama, držite ga!” ,“Mama, jeste li mu izmerili temperaturu?” ili “Vidi šta hoće ona mamica!” Ove samo viču: sestro, sestro, a one druge: mama, mama. Mamama vise glave dok spavaju na stolicama, od njih se očekuje da se žrtvuju, šta će im krevet? Neće valjda da spavaju u ovakvim trenucima? Žrtve uvek klanjaju glavama. Muževi su u kladionicama i u fabrikama (u oba slučaja kuća uvek dobija, sve ostalo je privid), jedini muškarci ovde su lekari. Đavolčići su klinci ostavljeni u bolnici koje niko ne obilazi, postaju “bolnička deca” o kojoj brinu svi. Poput školskog psa sa kojim se svi igraju, maze ga i hrane, a koji kada padne mrak, ostane sam sa sobom i tužno zavija. Oni nemaju posete i njihove mame ne dolaze da ih drže za ruku. Noću urlaju u bolovima, a danju ulaze u sve sobe, preturaju po tuđim torbama, kližu se po hodniku, znak “opasnost, klizav pod” nose iznad glave kao transparent na demonstracijama. Sablasna škripa invalidskih kolica koja noću dopire iz hodnika zapravo je njihova paklena igra. Pacijenti koji su u veštačkom raju, samo su fizički ovde, njihova duša je u dubokoj anesteziji, to su tinejdžerke koje operišu uši iz hira i ovde su svojom voljom, zbog kompleksa što ne mogu da zavežu kosu u rep.



Limfni dani u Purgatoriju. Deizam.

„Odmah se glasovi tamo na pragu samome čuju
Silno se cviljenje čuje, jer plaču dušice dece“ (Eneida VI, 426-429)

    Tamo gde se bori za život nema života. Pacijentima koji su u paklu bez pogovora je najgore. Ali onima koji lelujaju po hodnicima čistilišta u neznanju i išćekivanju bez saznanja o svom stanju, njima ne govore ništa o budućnosti. Tu i ja spadam. Čekamo hoćemo li biti popravljeni. Čekamo da nam pročiste trulež, otklone neispravnost. Pisaću ti i o deci. Znaš kako se uvek lepe za mene. Popodne im čitam da ubijemo vreme, ili im podelim bojanke i dok crtaju razgovaramo. Stekla sam utisak da su svi do jednog dobre duše koje nisu mogle u svojim životima imati baš bogznakakve grehe. Božija deca. Ponekad pomislim da bi Mu trebalo oduzeti starateljstvo, jer nije baš dobar u tome. Možda to nije Njegov sport, razumeš šta hoću da kažem? Možda to nije stvar u kojoj je najbolji, možda gomilu drugih stvari radi bolje od toga, ali mi to ne vidimo. Ima i onih koji decu naprave slučajno, pa se baš ne snalaze. Po svemu sudeći ne snalazi se dobro ni tih šest-sedam milijardi neželjene dece u svetu, osim možda nekoliko biznismena i političara, a i to je pitanje koliko su zaista srećni. Sve se vrti oko produžavanja života. Kad bar oni moćni svoj život ne bi produžavali na račun toga da ga drugima skraćuju. Popodne ovde je kao nedelja napolju. Nedelja u jesen. Nedelja, ali bez ukusnog nedeljnog ručka. Popodne je doba dana kada nema obroka, pregleda, previjanja i vizita. Od podneva do leganja u krevet, ovde bi se moglo odigrati nekoliko dobrih partija rizika ili monopola, samo kad bismo ih imali. Imam samo svoju glavu, svesku i olovku. Idila i nesreća.

Zvezdanim stazama stigla je i jagoda iz Bangladeša. Agnosticizam

“Kako ću sutra u školu?” jadikuje devojčica sa maskom i prorezima za oči. “Ne brini, opravdaće ti neko. Imaš li nekoga?” “Moj tata će danas doći, rekao je da će doći”. Niko nije došao. Niko neće doći. “Hoćeš malo pice?” “Ne znam šta je to”. “Uzmi, lepo je. A šta ti je bilo?” Tako su joj umotali facu da izgleda kao stvorenje iz Zvezdanih staza. “Izgorela sam već jedanput kad sam bila beba, znaš, mama je imala na živce, pa kad se tata vratio iz prodavnice, a brat, sestra i ja se topimo. Sad sam se opet ispekla kad sam mami kuvala kafu”. I sve se to dešava tu, u naselju Bangladeš iza košarkaškog terena koji se može videti sa mog prozora. Ruke i noge su joj u smežuranim ožiljcima, ovog puta operišu samo obraze. Bar će imati lepo lice. Trebaće joj. “A što te sestre teraju da nosiš kapu?” Pozvala me šakom da se nagnem: “Našli su mi vaške”, prošaputala je u poverenju. Rembo. Bištenja. Zvuk nokta o nokat kao kad uključiš hemijsku olovku. Pisanje kao bištenje. Strpljivi prsti mogli bi ovom detetu izvući bisere iz glave. Kao i svakog dana govorila je: “Danas će doći tata” i potpuno sâma se spakovala i obukla, a kad je sve složila prstima brižljive odrasle osobe, sela je na krevet i čekala tatu. Bilo je nečeg dirljivog u tome. Nečeg melanijastog. Melanin. Crni pigment kože. Metonimija za njen narod. Oznaka za nju kao označenu. Mezanin, međuprostor. To gde smo sad. Mezalijansa, naše prijateljstvo. Spremačica je jedina koja se šali s njom. Niko drugi ne sme ni da je pogleda. “Eheeej, Melany”, viče pušačkim glasom i ludira se s metlom burleskno. U komodici čuva jagode. Tata ih je specijalno kupio za ovu priliku. Sve najlepše je ponela u bolnicu, svetlucave majice drečavih boja sa cirkonima. Kao barbika iz kineske prodavnice, šangajska princeza. Kraljica Bangladeša. Nemaju para da dođu da je vide. Nemaju za jebenu autobusku kartu. Sestra joj zabode iglu i ode, ona plače, dodam joj bubrežnjak da povraća, sklupča se u kut kreveta i plače. To je neki sud koji ima oblik bubrega. “Odakle ti jagode?” “Tata je kupio kad smo ovde dolazili”. Ubeđena da će ići kući, danas je, kao životinjica, pogrickala sve jagode iz ormarića. Možda su već imale ukus penicilina. Sestre kažu da je ON jako plakao kad su se pozdravljali. Nisam GA nikad videla. Da li je zaista plakao i da li će ikada ponovo doći, ne znamo i nećemo saznati. Voće u kolačima je protraćeno voće.

Postojanje u kartonu. Nihilizam
Jedna mala je tražila da joj pevam pesmu iz dečije kartonske knjižice. Kaže, niko joj to nikad nije pevao. Zvala sam je “devojčica iz brošure”, onako za sebe, dok nije rekla svoje ime. Pitala me da li znam tu pesmu, njoj to niko nije pevao. “Kad si srećan lupi tada dlan o dlan!” Smejala se od srca kada je došao deo: “Kad si srećan ti ponovi ovo sve!” “Ajde opet”, molila je, tapšala, pucketala prstima, lupala nogama o pod i sve po redu, “ajde opet”. Rekla je zovi me Seb, možeš me zvati Seb. “Lepo mi je što ovde mogu da se kupam, mi nemamo kupatilo”. Kako tipično. “Šta se tebi desilo?” “Mama i tata su pustili da mi se noga zagnoji”. Neki vid gangrene. “Ali ja sam kriva zato što sam dirala prljavim rukama, pa mi se inficiralo”. Te skotove bi trebalo pustiti da se zagnoje. “A tebi šta je bilo?” “Polomila sam ruku. Bavim se nekim ekstremnim sportom… ma, nije važno. I ja sam sama kriva”. Ne, ti uopšte ne znaš šta je to ekstremno i šta znači snalaziti se po gradu, treba ja da ti objasnim kako je kad izazivaš sudbinu, preskačeš prepreke i slomiš se jer te fiktivno neko juri, sve čega se ja igram, a ti živiš. I to u prisustvu ove, tuđom krivicom, spržene i falične dece. Ide svakog dana u svratište da nešto pojede. “Imam tamo drugare”. To su samo volonteri. “Kad odem u Dom, tamo će mi bar biti lepo, ima da me usvoji neko bogat, pa ću da uživam”. Ma kao u bajci, možda te pronađe neki dobrostojeći princ. “Baba mi je iscepala knjige da ne mogu da idem u školu, kad isprosimo sve damo babi”. Matora veštica. “Pa šta radi s tim parama?” “Otkud znam? Kupi nam da jedemo, valjda”. Drago mi je što sam te upoznala, Sebata. Sebata ide u prvi razred, u školu za odrasle. Ima trinaest godina. Obećaj mi da nećeš više bežati iz škole, pa ću ti ispričati priču: U kartonskoj knjižici bila jedna kućica, u kartonskoj kućici prava devojčica…

Memento mori! Prvo su mi fotografisali ruku, bilo je tako romantično! I to je nisu slikali živu, već onakvu kakva će biti zauvek, kad bude mrtva, kao takva i po sebi. Skoro kao kod Crnjanskog ili Mana, fotografija iznutra. A onda su izlili njenu skulpturu, pravili su je od gipsa. Posle je ruka radila vežbe. Sedeti tamo bilo je nadrealno, toj terapiji nije ravan ni festival kratkih eksperimentalnih istočnjačkih filmova – kadrovi u kojima u pet minuta svi ludački viču, prave nenormalne face i to sve pod nekim prigušenim svetlom, a onda nakon blago rečeno apsurdnog razgovora počnu da igraju. Nije da sam posećivala takve festivale. Tako smo svi sedeli pod crvenim lampama, tresla nas je struja, kvasili su sunđere, pravili grimase, neki su jaukali, nekima su virile igle iz leđa i glave, ali su i dalje pričali te nebulozne priče. Fizioterapeut je stalno zbijao šale o struji i smrti. Ćaskajući sa devojkom kojoj je virila igla iz slepoočnice samo sam čekala kad će da poskaču i zaigraju. Lekar je napisao: Contusio reg subiti l.dex. Fissura capitis radii susp. Lekari, ah, lekari kad dođeš na svet dupetom, a ne glavom zovu to „karlična prezentacija“. Suptilno su mi objasnili kako će od moje kože navući da pokriju prazna mesta, kao da sve to već nisam videla na Diskaveriju, pa su me slali kod neke jadnice što je naizust naučila udžbenik iz psihologije, ona je valjda proverila jesam li labilna i ohrabrila me tako što mi je pokazala fotku operacione sale. Bilo je neprirodno kako je posmatrala svaki moj gest, trebalo bi da porazgovara sa nekim stručnim o svojim problemima. A moglo je biti i gore, da su me smestili tamo gde leže neki smrdljivi starci, gde bi mi neki zadrigli istetovirani čovek u poverenju govorio kako se boji igle i pušačkim glasom vikao onog smežuranog s drugog kraja sobe: „Ej, jesi ti s Detelinare? ’Ajd da izduvanimo jednu na terasi dok sestra ne dođe. Ej, mala, o’š i ti s nama?“ I tamo gde hiljade pacijenata govori svojim posetiocima: „Danas smo jeli kupus“. I tamo gde neka ženturača preko veze operiše usta da ne bi morala više da ih pući, jer joj se već ukočila vilica. Pa da tamo predamnom na svoja nova usta, koja su nalik na nabubreli ujed pčele, maže sjaj (sastav: karminska kiselina testirana na životinjama) ne bi li izgledala kao se najela prasetine. Da sam slomila ruku mesec dana kasnije, bila bih tamo, a ne u Dečijoj bolnici. Dečija bolnica, sintagma koja potvrđuje moj ateizam. Deizam. Agnosticizam. Nihilizam. Dečija bolnica. Za mesec dana punim osamnaest. Nadam se. Čekam. A napolju drveće pokazuje svoju nadmoć. Drveće s krošnjama kakve postoje samo u krugu bolnice. Lekovito, banjsko, sanatorijumsko drveće sa zelenim lišćem. Boje kakva postoji samo u bolničkom parku. Lekovito i zastrašujuće.

Objavljeno u knjizi Bezazlene crtice/ Andrea Popov Miletić.
- Kragujevac : Studentski kulturni centar, 2013 ( Biblioteka Prvenac; kolo 12)


No comments:

Post a Comment