Tuesday, 26 June 2018

Introvert sa sedam kora ili Zašto si ti tako tiha?


Napomena: Nisam studirala psihologiju i neću se truditi da se bavim temom introvertnosti sa naučne, već isključivo sa lične, iskustvene strane, niti je ovo pokušaj pravdanja. Cilj je da se oni koji pripadaju ovom tipu ličnosti prepoznaju i prihvate da je sve u redu sa njima, a oni koji imaju zablude o karakteru introvertnih osoba bolje razumeju i prihvate njihovu delikatnost.


Introvertnost kao trend

Da, sad ste odjednom svi introvertni, shvatili smo: volite dobru knjigu, šolju čaja, kamin i štrikane čarape, duge šetnje, #cloudwatching i tišinu. Ili: vaše ćebe i vi, samo tad ste u skladu sa svojim bićem. Svi vam smetaju i niko vas ne razume. Vama je sve koncept, koncept kupujete u radnji, koncept instalirate na svoj pametni telefon. Koncept nema samo svrhu da pruži komfor, koncept je i nemir, nelagoda, koncept je u umetnosti oduvek služio da provocira. Ovo što vi uzimate za svoj novi koncept i lifestyle, nešto je što nije nimalo lako i još manje cool kada je zaista neodvojivi deo ličnosti. Nema tu „pali-gasi“, to smo što smo, a lakše bi nam bilo da nismo. E, nećete nam i to eksploatisati u instagram svrhe! Ne znate kako je to kada biste se rado družili i bili društveno prihvaćeni, a za to nemate snage, pa zato odustajete, bežite i tražite mir. Kada biste nešto što stvarate pokazali ljudima, a istovremeno i ne bi. Kada bismo voleli da sva naša znanja, veštine, stavove i osećanja saznate, ali ne ide nam uvek od ruke da vam ih saopštimo, radije bismo da ih prepoznate.



Da li sam oduvek bila takva?


Kada sam bila sasvim mala, bila sam društveno i veselo dete, nikad otresito, ali volela sam, između ostalog, da zabavljam ljude u gradskom autobusu pevajući im i recitujući, na odmoru bih u hotelu bila glavna zvezda svojim nastupima (plesanjem i pevanjem na terasama, čak penjanjem na sto?!, imala sam svoje tačke, vodila sam svoje izmišljene emisije, pripisivali su mi afirmativne atribute koji bi se mogli povezati sa ekstrovertnim tipom ličnosti: „slobodna“,„zabavna“). U vrtiću sam među devojčicama bila omiljena, bukvalno su se otimale o moju pažnju, davala sam ideje, izmišljala igre. Nikad mi nije bilo dosadno, samu sebe sam zabavljala (jedinica odrastala sa samohranom majkom) ili  tražila sebi sličnu decu čija je glava puna priča. Može se reći da sam još tada bila probirljiva, jer sam tačno znala šta volim, a šta ne i ko mi se sviđa a ko ne (moram reći, nažalost, da je oduvek bilo manje onih ljudi koji mi se sviđaju). O, kada mi se neko ili nešto dopadalo! Od toga sam pravila kult, bilo je to posvećeno obožavanje (bila to osoba, hrana, muzika, knjiga, film, predmet, mesto). Čula su mi uvek bila pojačana i bila sam dobro povezana sama sa sobom. Još sa četiri godine naučila sam da čitam i dobro sam se osećala dok čitam, to sam bila ja. I pisala sam, stalno sam nešto piskarala i punila sveske, žulj od olovke nalegle na prst imam i dan-danas. Dečaci su mi bili uvek lagodnije društvo, jer mi je više odgovarao i humor i teme za razgovor i muzika koja je bila u njihovom fokusu (i ti moji dečaci su među drugim dečacima bili u manjini), a najviše iz razloga što nisu bili opterećeni kojekakvim glupostima (bez namere da ikog vređam). U osnovnoj školi sam glumila (i to po više uloga u jednoj predstavi), recitovala pred svima, pevala u horu.




U gimnaziji sam nastavila sa glumom, mada sam tad već osećala neku nelagodu i dovodila svoje mogućnosti u pitanje. Pevala sam po ceo dan sâma, a kad je trebalo pred nekim – to nije bio moj glas. Kada je trebalo pozvati nekoga telefonom, nije mi bilo komotno. Kada je trebalo pokucati i ući u učionicu u kojoj sedi neko drugo odeljenje  – hvatala me nervoza. Kad je trebalo ćaskati u društvu na kafama i glumiti odrasle, to nisam bila ja. Kad je trebalo ući negde gde je gomila ljudi, trebalo se psihički pripremiti i izbeći paranoju (na svirkama mi nije bilo frka, jer se stapaš s masom, anoniman si u gomili). Nisam volela čoporativna druženja, volela sam iskustvo jedan na jedan, potpunu posvećenost, kvalitet a ne kvantitet. Desile su se (i dešavale – trajno) razne traumatične stvari po moju psihu, sazrela sam rano i više nisam bila vesela, ni željna eksponiranja, samo bih se ugasila u društvu, melanholična i neprilagođena. Smatrala sam sebe običnom, a drugi su bili ili još običniji i nisam im pripadala, ili neobičniji, a njihova neobičnost mi je delovala isforsirano. Imala sam osećaj da stalno nešto propuštam. Momcima sam bila teška i nepristupačna, a kada bismo i proveli neko kratko vreme zajedno, mislim da sam im bila dosadna zbog moje stidljivosti, ćutljivosti i što sam se tako sporo otvarala, pa nisu ni izdržali duže da se bave dešifrovanjem komplikovanih šifara, nisu ni naslućivali šta se krije u mom unutrašnjem svetu, jer nisam pokazivala ni njegov stoti deo. Delovala sam kao tra-la-la, a u stvari sam bila baš oštećena. Ćutaću i nasmešiti se.

Silom prilika, bacila sam sebe u novinarstvo (i to dnevno-hroničarsko) sa tendencijom da izađem iz te ljušture, ali to nisam bila ja. Ja tumačim i analiziram književna dela i pozorišne predstave, ja prenosim atmosferu sa nekog mesta, događaja, ja upijam, procesuiram i onda delim sa drugima impresije, ali ja ne mogu da insistiram, da od nekoga izvlačim informacije, da divanim, da presipam iz šupljeg u prazno, da mlatim praznu slamu. Ne zanima me dan, zanima me istina, pravda, lepota, večnost. Sa starijima (deset-dvadeset godina) ne umem da razgovaram, sva se postidim, rekla bih im Vi, a oni me uveravaju da nema potrebe, jer je kontekst drugarski. Na fakultetu nisam dobro prolazila na usmenim ispitima, jer me je bilo sramota da pričam ono iza čega ne stojim, ili da govorim o banalnim stvarima samo da bi se pričalo, zamajavalo i da bi moje odgovaranje duže trajalo. Profesori nisu mogli da veruju da je ona koj je napisala tako temeljan i opširan rad na pismenom delu ispita i ova što pred njima izgovara kratke, nepovezane rečenice uopšte ista osoba.


Kad me žvaće Bla Bla Bla

I onda se u poslednje vreme desilo da ZAŽALIM ŠTO SAM UOPŠTE IZAŠLA IZ KUĆE, što sam išla među ljude. Sedim negde s ljudima i vrištim u sebi, jer traćim svoje vreme i osećam kako isisavaju život iz mene, radije bih bila negde drugde. I hvala internetu, naiđem na slične priče, sve češće se ljudi otvaraju na FB i priznaju svoju socijalnu nelagodu, anksioznost, probleme sa kojima se suočavaju introvertne osobe. To ne znači da smo nadrndani, ni da smo dosadni, niti da smo snobovi i previše fini, kao ni da smatramo druženje glupim, stvar je prirode. Stvar je energetska, mi nemamo toliko energije, socijalna interakcija koja traje duže od sat-dva potpuno nam isprazni baterije. Osetim ujed tog vampira i više kao da nemam krvi, a u moju krv je ušla ta zaraza, postajem razdražljiva, nestrpljiva, isceđena. Ne mislim da si rekao/la nešto glupo, nego mi je trenutno izlišno da komuniciramo. Kada razgovor nije o idejama, željama, maštanjima, već kad kroz razgovor moram da se trudim da budem zanimljiva, da se predstavim u nekom svetlu, razgovor radi razgovora koji postaje dokazivanje, odjednom ne dobijam ništa nego samo dajem, odjednom se nađem kao ispod reflektora,  tonem i reči više nemaju smisla, a bezoblični Bla Bla Bla me žvaće li žvaće. Imam jaku potrebu tad da se uvučem u neki balon, neprobojni mehur, jer me teror buke i jednih te istih priča sažvakao i ispljunuo. Iskradem se sa okupljanja bez pozdrava da bi sve prošlo bez zadržavanja, objašnjavanja. Posle toga moram „na punjač“ – da se osamim, dugo kupam, čitam, pišem, planiram, maštam. Ponekad mi treba nekoliko dana, najviše mi pomaže da hodam, da pešačim, tad se glava sredi, priroda je odgovarajuća terapija, upijanje gradskih slika u prolazu takođe.


U raskoraku sa društvom

Pogrešno smo shvaćeni: da se ne trudimo dovoljno, da smo hladni, razmaženi, uobraženi, da gledamo sve sa visine, da možda i nemamo šta da kažemo. Istina je da ne umemo da se reklamiramo, prezentujemo, prodamo. Za bilo koji posao današnjice nikako nije poželjno biti introvertan, moraš sve pokazati jasno, glasno i odmah. Na javnim nastupima smo ili skromni ili šturi, a ponekad čak i neprijatni,  jer se tad ne osećamo dobro u svojoj koži, ispadnemo često glupi i smušeni pošto su sve oči uprte u nas, a mi bismo da sročimo i izgovorimo tu savršenu misao tako da nema šta da joj se doda, ni oduzme i svesni neubedljivosti svog lažiranja hendlovanja situacije ispadamo jadni, tu mi niko i ništa ne može pomoći. Ćutaću i nasmešiti se.

ZAista RUKUj pažljivo i izDRŽI

Ali u sledećem mi možeš pomoći: kad ti pišem poruku, nemoj me zvati, dopisuj se sa mnom. Kad mi treba tišina – ostavi me na miru, nisam ljuta, samo sam ispražnjena. Sa decom je to teže, prinuđen si da komuniciraš sa drugim roditeljima i vaspitačicama hteo-ne hteo, a klinci po principu što na umu, to na drumu prekidaju svaki tvoj posao, tok misli, čitanje, gledanje filma, pa i tu tišinu. Znaju da ti ulaze u krevet, kampuju ispred WC-a, oni ne slute kakva si osoba pre njihovog dolaska na svet bio, misle da polažu sva prava na tebe i ne znaju za frazu „treba mi prostora“. Zato Tata ispadne faca svaki put kad ih pokupi za vikend i odveze na selo u nekom našem prećutnom dogovoru da Mama koja nije samo mama (već je i introvertna jedinica kojoj je potrebno da ostane sa samom sobom) treba da udahne malo vazduha („Čuvaj mamu da ti duže traje“). I dalje volim da odem na koncert sama, volim da putujem sama, tada sve intenzivinije doživljavam, ne rasipaju se utisci. Teško je voleti nekog sa pola glasa. Ćutaću i nasmešiti se.



Često ću odgovor na tvoju naglas izgovorenu misao završavati u svojoj glavi. Odgovoriću ti kad dođem kući, u sebi. Često sebe sabotiramo, jer nije sve onako kako smo projektovali u svojoj kuli od slonovače. Naš prostor ne trpi intrudere, naše vrednosti koje imaju isključivo sentimentalnu kilažu ne možete razvlačiti okolo, slušajte nas kad govorimo, jer ne govorimo često, kada tražimo da se posvetite samo nama, moramo vam biti posebni tamo i tada, samo mi. Zanima nas isključivo suština, a ne forma. Zanima nas zašto, a ne to se tako radi oduvek. Nema ničeg radi reda, nema brbljanja bez potrebe, grebanja po površini. Umesto da s lakoćom zaspimo, mi analiziramo. Viber grupa je za nas teška kazna (dolaze u obzir samo kratke informacije – nikakva razglabanja, pseudonauka i pošalice), kvazipsihologiju, površnost, bavljenje meteorološkim prilikama i drugim ljudima teško podnosimo. Volite nas bez mnogo reči, ali budimo konkretni, jer ništa se ne podrazumeva. U većem nepoznatom društvu nas ne prozivajte i ne skrećite pažnju na nas, fino nam je i da budemo posmatrači, šaptači, posrednici, inspiratori. Mi smo divna publika. Ako postanemo živahni i glasni, ne čudite se, dođe nam katkad i to. Ponekad su socijalne mreže naš kanal, jer smo tu na neki način zaštićeni, pa imamo prave izlive (preterujemo sa kačenjem postova, delimo sa svetom ono što na ulici nikada ne bismo).

Podržavam teoriju o čoveku kao biću koje se igra (homo ludens) tj. da svi naši lomovi nastaju kada prestanemo da se spontano igramo (tu ne ubrajam društvene igre s pravilima koje takođe ne volim). Sve je pošlo naopačke u tom trenutku kada su prestali svi da nam budu drugari, da plešemo bez stida i da ne samo imamo vremena nego i da uopšte umemo da se zaigramo satima, tog trena kada smo ukalupljeni i kad nam je usađeno da je igra bezveze i da igra više nije za nas tad smo se pocepali. Kao što sam negde pročitala: "Jednog dana smo izašli napolje da se igramo, a niko od nas nije znao da nam je to bio poslednji put". Imam jedno snažno sećanje na neke od naših poslednjih zajedničkih spontanih igara koje mi sada izgledaju kao inicijacije. Sećam se kako smo opsednuti našim pohodima u limanske podrume prolazili kroz mrkli mrak, bez baterijske lampe, ne videći prst pred okom (jednom smo toliko dugo išli po mraku da smo već morali da tešimo i hrabrimo jedni druge dok nismo konačno izašli na drugi kraj dugačke zgrade, a jednom se naše istraživanje podruma završilo nekim vratima - otvorimo mi vrata kad unutra videoklub!) Izašli smo iz tih podruma i postali odrasli.

Elem, kad vidite da ne ide, da je nategnuto: ostavite nas sa Mesecom, sa vodom, sa psom, sa knjigom i ćebetom da se siti naćutimo. Upućeni smo na samouslužne kase, kućnu dostavu, online shopping, samo nekoliko odabranih dragih ljudi i samo ono što je vredno truda. Nemojte nam postavljati čuveno pitanje: „Zašto si ti tako tiha?“ jer ni mi vas ekstroverte ne pitamo: “A što ste vi tako glasni i kad ćete začepiti?“ Nemojte nas isključivati, mi bismo da budemo pozvani, a po potrebi ćemo se sami isključiti. Kada se oko nas baš potrudite i zadobijete naše poverenje, pobedili ste, otvorili ste školjku i došli do bisera, čestitam, prešli ste na drugi nivo. Prosečan korisnik interneta ne čita tekstove, već skenira pogledom, samo 16% njih čita svaku reč. Vi spadate u tih 16%, a ostali nas ne zanimaju.



Saturday, 2 June 2018

Priča Andree Popov Miletić u najužem izboru konkursa Radio Beograda 1



Priča Andree Popov Miletić odabrana je u najuži krug konkursa emisije "Dobro jutro, deco" Radio Beograda 1 od ukupno 250 priča za decu koje su pristigle na konkurs. Priča će biti emitovana tokom jula meseca, a čitaće je mali i veliki glumci. Naslov priče je Golden Koliflauer iz Svemiris šume i to je autorkina prva priča namenjena deci.





http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/27/radio-beograd-1/3154500/familiologija.htm






Tuesday, 10 April 2018

Nastup na Sajmu knjiga

Nastup na sajmu knjiga

Rejmonu Kenou

1.

Program nikako da počne zbog pesničkog festivala koji se odvija na istoj bini na kojoj treba da učestvujem u javnom čitanju i razgovoru. Ređaju se pesnici raznih polova, rasa, nacija, uzrasta. Jedan pisac ih tad premesti na drugi štand, jer smo kasnili s programom već pola sata.
Pred sam nastup, dok sam se preslišavala o čemu ću govoriti, jedan pesnik oportunistički nastrojen poče da nam dosađuje svojim predlozima. Sedišta u publici bila su poluprazna, zauzeta samo onima koji su se tu slučajno zatekli. Zvuci harmonike, udarci tabana o binu i grleno pevanje paralelno sa našim čitanjem ipak su bili glasniji bez obzira na mikrofone kojima smo ozvučeni.
Jedna gospođa koja nije odavde, ljubiteljka kolača i torti iz prošlih vremena, te starinskog nameštaja, upita nas za zastakljenu poslastičarnicu i mi je uputismo u jednu koja odgovara takvom opisu recepata i dizajna enterijera. Te iste večeri, poslala sam redakciji lokalne televizije molbu da isprave grešku prilikom izgovora mog prezimena, ali već je bilo kasno.





Subjektivni osećaj

Na bini su se smenjivali osrednji pesnici odlučnog glasa i drhtavih ruku, čitajući stihove sa papira, izgovarajući ih napamet ili sa telefona, na raznim jezicima i dijalektima, čak i uz pratnju gitare, bez ikakve namere da prestanu, iako su već dobrih pola sata upali u naš termin. Jedan stariji kolega ih ljubazno uputi da nastave svoje čitanje na drugom mestu. Za rukav nas je vukao pripiti pesnik, terao da se slikamo sa knjigom nekog njegovog prijatelja i vodao nas od štanda do štanda kao na stočnom sajmu. Videvši da od nas nema nikakve vajde, okomi se na novu žrtvu. U publiku su seli jedna baba i jedan deda, ali ne zbog nas, nego ne bi li zauzeli mesto za nastup svojih unuka koji sledi nakon našeg. Dok smo govorili u mikrofon nadjačavalo nas je iritantno podvriskivanje folkloraša koji su bez kraja i konca kao pomahnitali igrali uz ruske pesme na bini pored. Dok sam čitala svoje redove pokušavajući da zvučim i izgledam istovemeno prijatno i ozbiljno, jedna se devojka tik pored bine presvuče u nošnju tako da je nekoliko sekundi ostala samo u donjem vešu što izgleda niko osim mene nije primetio. Za kraj nam priđe jedna žena i taman kada smo mislili da će nam uputiti kakav kompliment, ona upita kako da dođe do poslastičarnice opremljene rustičnim nameštajem. I to nije sve: u prilogu na televiziji pogrešno su izgovorili moje prezime tako što su bezvučno P zamenili njegovim zvučnim parnjakom.

Novinarski kliše

Lepo vreme izmamilo je pesnike od 7 do 77 koji su krasili sajamsku binu čitanjem svojih stihova, nastupima smelim i stidljivim, svako prema svojim afinitetima i u skladu sa sopstvenom poetikom i iskustvom. Naš priznati književnik učesnicima najznačajnijeg pesničkog festivala u nas dao je zeleno svetlo da nastave slavlje pisane reči na nešto intimnijem i opskurnijem mestu.
Uvaženi poeta, ljubitelj čašice i naš brat po peru, sugerisao nam je da učestvujemo u promovisanju jedne izvrsne publikacije tako što ćemo se svi zajedno fotografisati držeći u ruci novo pesničko čedo njegovog eminentnog kolege. Poeta, od ranije poznat kao inicijator manifestacije na kojoj je političar I.M. dobio nagradu za životno delo i ovenčan lovorovim vencima zbog izuzetnog doprinosa poeziji, bio je istrajan u svom projektu. Pošto su karte za ovaj program planule i tražilo se mesto više, naši stariji sugrađani počeli su na vreme da zauzimaju prve redove. Da je na Sajmu knjiga bilo za svakoga ponešto svedoči i podatak da se istovremeno odvijao pravi praznik muzike i svetkovina dobre knjige, spoj tradicionalnog i savremenog, kako za ljubitelje igre i pesme tako i za konzumente pisane reči. Dok su stihovi tekli, a pesme dobijale krila, jedna folklorna umetnica iz bratske nam Rusije zatečena je u negližeu  (foto) (video). Na sajam su pohrlili i iz drugih gradova, pa smo im kao pravi domaćini dali savet u vidu gastronomske ponude našeg grada koja bi zadovoljila i najveće sladokusce. Šlag na torti svakako je bio i televizijski prilog u udarnom terminu. Ljudski je grešiti, možemo samo da zaključimo nakon što se našim kolegama iz informativne redakcije potkrao lapsus prilikom izveštaja sa sajma, a koji se tiče naše mlade i neafirmisane spisateljice.

Ukratko

Na sajmu je bilo kašnjenja, susreta sa navalentnim pesnikom, jedno spašavanje situacije, čitanje teksta isprekidano programom folklornog ansambla, neočekivanog skidanja i razgovora o poslasticama i ulicama koje do njih vode. Nešto kasnije desila se i jedna novinarska greška.

Tok svesti

Čudno da čak i binu možemo zvati našom. I da imamo različito vreme. Prema zadriglom pesniku osetim organsko, fizičko gađenje. Skloni mi se ljigavi. Šta ova golišava radi, nije ti ovo bekstejdž kravo, vidiš da  ovde čitamo. Ne mogu da se derem iz petnih žila, hoćete li sjahati  više sa te bine majku vam seljačku. To što se nadjačavamo sa folklorašima, naši tekstovi koji se gube u vrisci i đipanju, to ti je prava slika svega, književnosti i života. Najbolje da okončam ovu agoniju i zaustavim onu ženu: “Mogu li i ja s Vama na kolače? Taman da Vam pokažem put.”

Poetično

Nagriženo, načeto vreme ustupi nam privilegiju scene, kad tamo ljudska bezobzirnost, pesnička i plesačka drskost i sopstvena korist pod reflektorima zaigra. Debelokožac masnih papira i besmrtnosti željan u vrtlog nas uvuče a zatim hijenskom logikom na novu bespomoćnost skoči. Praznina, beščovečnost stolica, starost koja zauzima mesto. Vazduh lakim notama prelomljen bio je pregust za suptilne frekvencije. Zabava sede na misli dok ih ne uguši. Nenadani čin ogoljavanja naglasi apsurdni položaj pisca, a potreba nepca zadovoljenje zatraži i noge odvede u prošlost i nigdinu. Metamorfoza slova bila je izvršena na račun jedne glavobolje.




San

U utrobi broda mi smo bili slepi putnici, dok su oni s skupim kartama vadili iz usta plastelin i razvlačili ga. Jedan tužni klovn, koji mi je otpočetka bio nešto sumnjiv, namah se pretvori u bodljikavu mramornu ribu koja samo što se ne raspukne i ja u prolazu svaki put izbegavah da me dodirnu njene bodlje. Blic aparata tad nam svima uze dušu. Opkoli nas utom jedno pleme koje poče da stavlja crvene ruževe žustrim koncentričnim pokretima i ja počeh da vičem, ali bez glasa. Nastavila sam da se gubim zagušljivim prolazima, ali to nisam bila ja već neka nacifrana bogatašica sa sunčanim naočarima i kaputom boje peska koja je žurila čas na sahranu čas na bal. Noge su mi bile kao od testa. Iz itisona nešto ih je vuklo da ne mogu ni napred ni nazad, a glad je bila sve snažnija. Odjavna špica, slova na ekranu topila su se, a glas se usporavao i postajao sve dublji: bo bo bo bo bo...

Predskazanje

Kad uđeš na sajam videćeš jednu zauzetu binu, tu ćeš čekati, ali uzalud. Dok ih jedan pisac ne otera, pesnici će čitati jedan za drugim. Naleteće na tebe jedan naporni pesnik, tako da nećeš moći izbeći fotografisanje s njim i knjigom koju nôsa unaokolo. Tvoje čitanje će zaglušiti zvuci koje proizvodi folklorna trupa, a jedna članica ansambla će se čak preobući naočigled učesnika i publike. Nepoznata žena će ti se obratiti da pita za put do poslastičarnice i po svemu sudeći završiće u Vremeplovu. Ugledaćeš te iste večeri svoje ime i prezime na TV-u, ali potpuno pogrešno napisane.

Žagor

-Ima ih još sedam, pa onda vi.
-Vidi koliko njih još čeka da čita.
- Poteraću ja njih tamo iza.
- Prvo ćemo pričati o stvaralačkom procesu, pa čitaš onaj deo, pa o njemu popričamo. OK? Onda ide ona, pa uopšte o iskustvima sa rezidencija...
-‘Ajde samo da se sa mojim prijateljem slikate, hoće nešto da vam pokloni.
-Da sačekam da oni završe? Mislim, ništa se nećemo čuti.
- Neće oni nikad završiti, samo ti počinji.
-Bože, koji je ovo skandal! Ko ovo organizuje da stavi u isto vreme...
- Izađete sad na ovaj glavni bulevar što ide od železničke do mosta i to vam je preko puta stadiona. Videćete lepu baštu, a poslastičarnica je onako sva u staklu. Imate li gugl mape?
- Publici se predstavila i naša mlada književnica Andrea Bobov Miletić koja je...

Otmeno

U čas pre nego što će grofica popiti čaj, uđoh laka koraka u jednu velelepnu dvoranu svu od mermera i s kristalnim svodom.  Jedan predusretljivi gospodin ponudi mi svoje društvo, a taj je vrli kavaljer blagoglagoljiv i iznimnih manira bio. Nekakva mladež ugodne vanjštine koju je muza pohodila delila je sa svetom svoje zlatne misli. Moja malenkost koju prigodnu reč prozbori, uz umilne zvuke što su dopirali sa samog Parnasa. Rumene devojke skakutale su kao ždrebice tako da su im svilene vlati poigravale u ritmu, a kolo se plelo kao začarano. Jedna od njih, presvuče svilenu košulju tako da joj odsjaj bele puti bljesnu. Strankinju odvedoh na najfiniju zaher tortu, a služavka me najavi permutirajući glasove u imenu moje loze.



Nije-nego

To nije bila ni štala, ni škola, već sajam. To nisu bili ni mehaničari, ni dodole, već pesnici. Nije me vukao ni za nogu, ni za kosu, već za ruku. Nije hteo ni da se šeta, ni da se šali, već da se slika. Nismo hteli ni da putujemo, ni da zujimo, već da se čujemo. Nije pitala ni za govornicu, ni za kafileriju, već za poslastičarnicu. Nije to bio ni kviz, ni čitulje, već vesti. Nisu izgovorili ni Gogov, ni Dodov, ni Džodžov, nego Bobov.

Personifikacija

Zubi mezimca političara iskeziše se dvosmisleno i njegova namera me odvuče u jazbinu nabreklu od knjiga, a potom me pusti, pa se baci na novi plen. Dok su se moje cipele dale u zbeg, a za njima se plazili krajevi mog ogrtača, stihovi se preseliše u nedirnuti kutak šćućuren od znatiželjnih očiju. Veliki kavez otvori svoja vrata za zaglušujuću riku. Mikrofon pucketanjem poče da se bori za prevlast, ali noge trupkanjem i glasovi zemljotresom obrušiše se na naša tanana grla. Rečenice počeše da se vijore, ali se jedna guzica izvolela prikazati i skrenuti pažnju na sebe. Creva se oglasiše, mozak shvati poruku pa naredi ustima da upitaju za kolače koji su strpljivo čekali da budu nađeni i udomljeni. Ime se odmetnu i ogluši o istinu, pa se pogrešno prikaza svetu.

Rima

Jednog dana na sajmištu, posvetili se pesništvu. Čekali smo svoj red, al’ nastade pravi nered. Pesnik jedan lukav vuče nas za rukav. Tutnuo nam knjižicu da napravi sličicu. Oro poče da se vije, ali ni to dosta nije. Može li to malo kraće, kad sevnuše jedne gaće. Mapu širi, grakće, hoće na kolače. Ne znamo joj sortu, a pita za tortu. Ime ne pogodi i svašta se dogodi.

Izveštaj

U sajamskoj hali u popodnevnim časovima na bini je nastao opšti krljanac usled čega je usledilo kašnjenje programa. Na toj manifestaciji trebalo je da nastupi grupa pisaca. Pesnici koji su se naizmenično predstavljali publici udaljeni su sa lica mesta, narečeni pisci su se popeli na binu da bi stolice ispred gorepomenute bine zauzela lica starije životne dobi koja su ovaj program pratila uzgred, da im prođe vreme do nastupa njihovoh potomaka. Nešto ranije, poeta upitnih intencija, ljubitelj lika i dela izvesnog političara, veoma se dobro snašao i u najkraćem mogućem roku iskoristio pisce za promociju kako svoje tako i poezije svoga prijatelja. Tokom čitanja mogla se čuti etno muzika najverovatnije sa područja Rusije, a prikazane su i koreografije (više komada), gaće (komada  jedan) i brushalter (komada jedan). Postavljeno je i jedno pitanje koje se ticalo kulinarstva. Tog istog datuma u vestima u 23h jedno prezime izgovoreno je i napisano pogrešno dovodeći gledaoce u zabludu.

Prošlost, pripovedno

Izlažaše na binu, behu za nastup voljni. Ugledni pisac ih suptilno rastera, pa se raziđoše. Pred mene iskoči korpulentni razdrljeni pesnik. On nemade stida, nego nam se poturaše. Dok čitasmo, narodne nas pesme i igre prekidaše. Iz odeće radne u paradnu butine se nehajno skidoše. Neznanka me upita kamo do minjona, šampita i krancli, pa se dotle otklacka. Voditeljka preko jezika krivo ime prevali.



Monday, 19 March 2018

Ja sam svakog dana sve više nemirna

Priča "Ja sam svakog dana sve više nemirna" u zborniku Biber 02


Drugi Biber konkurs za kratku priču na temu pomirenja je završen. Žiri u sastavu Tatjana Gromača, Kim Mehmeti i Faruk Šehić je doneo odluku o nagradama i napravio izbor priča koje će biti objavljene u višejezičnoj zbirci.

Nagrađene su sledeće kratke priče:
Treća nagrada: Семејството на чичко Аки (Obitelj strica Akija), Anuške Cvetkovske iz Skoplja,
Druga nagrada: Čiko Zav, Dženete Rovčanin iz Sarajeva i
Prva nagrada: Jedu ljudi i bez nogu, Milice Vučković iz Beograda.


U zbirci će biti objavljene, pored nagrađenih, još 22 priče sledećih autorki i autora: Adam Pakai, Afrim Demiri, Ana Knežević, Andrea Popov Miletić, Anela Ilijaš, Blagica Ðorđievska, Danilo Lučić, Dragić Cvjetinović, Edis Galushi, Jasna Radulović, Jovana Matevska, Lejla Kalamujić, Marjeta Gjoka, Mehmet Elezi, Milan Vorkapić, Nemanja Raičević, Sanja Mihajlović-Kostadinovska, Sanja Radulović, Srđan Gagić, Tanja Javorina, Verče Karafiloska i Verime Zimberi-Beluli.
Priča Ja sam svakog dana sve više nemirna se može pročitati na:
http://biber.nenasilje.org/biber0215apm/?lang=bs

Priča je prevedena na makedonski jezik:
http://biber.nenasilje.org/biber0215apm_mk/?lang=mk

Na sledećem linku priča se može pročitati i na albanskom jeziku:
http://biber.nenasilje.org/biber0215apm_sq/?lang=sq

Tuesday, 16 January 2018

Leptir od olova

Leptir od olova


Poslali su me na letnji kamp za mlade biologe. Tog leta je sve to još bilo sveže. Još uvek sam imala ispade – istrčala bih iz spavaone, sela na klupu i grcala u suzama. Svi su se složili da treba ja da idem. Prećutno su sva deca bila saglasna sa time da je baš meni to najpotrebnije, mada nikako nisam spadala u najbolje u razredu iz biologije. Imala sam peticu, ali nisu me previše zanimale ni biljke, ni bube, ni planktoni. No, svi su znali zašto šalju baš mene i niko se nije bunio.



        Operi te ruke, dirala si novine. Olovo je otrovno – znala je da kaže.

 Listanje novina skraćuje život, svaki put kad ih čitaš, pomalo umreš, ne zbog olova.

Na likovnoj radionici dobili smo po dva lista novina. Novine su bile od pre mesec dana. Pobledela sam, pa pocrvenela, ali sam ćutala da facilitatorki ne bih otežavala život.

Ne pravi scenu. Nad našim mrtvima krečimo zidove, ljuštimo krompir, mešamo vodene boje, puštamo da na njih kaplje višak, našim mrtvima umotavamo čaše za selidbu, oblažemo kante za smeće, gužvamo ih i njima potpaljujemo vatru. Ne pravi scenu. Mogla si dobiti sport ili spoljnu politiku, lepotu i zdravlje, osmosmerku, ali ispalo je tako. Vic dana, vic kosmosa. Takvo deljenje.

 Dobila sam stranice na kojima svaka reč košta, reči za ovaj svet pod izgovorom da su za onaj, božiji junk mail.


Umočila sam novine u lepak, savila ih i od mame napravila leptira.


Friday, 20 October 2017

Preporuka za čitanje: Proleće se na put sprema

Preporuka za čitanje
Bojan Krivokapić, Proleće se na put sprema, Redbox, 2017.


 
Proleće se na put sprema
„A man tells his stories so many times that he becomes the stories. They live on after him. And in that way he becomes immortal“ (Big fish, 2003). U prevodu: Čovek toliko puta priča svoje priče da i sâm postaje priča. Kada ga one nadžive, on postaje besmrtan.


Samo nemoj, sine, da pleteš/pišeš


          Izbegavajući da romanu kao književnoj vrsti dam (već previše pridatu) prednost ispred kratke priče i pesme i priklonim se tradiciji veličanja autora romana (autora – obično muškog, a romana –  koji kao da se jedini računa na raskopanom putu da postaneš pisac, dakle ako nemaš roman – nisi pisac), ipak bih naglasila da je prvi roman Bojana Krivokapića (koji se do sada okušao u kratkim pričama i poeziji) najvažnije njegovo delo. Kako za njega, tako i za nas u ovom trenutku društvene stvarnosti, jer RAZMRDAVA i RAZBUĐUJE čitaoca i između ostalog veliča skrajnute junake, gubitnike tranzicije, autsajdere, suvišna bića naših dana.
          Otvorio je (osim ljubavi i smrti, večnih preokupacija svih romanopisaca ikada) veoma značajne teme o kojima se malo govori i piše, a kamoli tako lucidno, sveže i provetreno. Sa teškim zadatkom da odvojim figuru pisca od pisca-prijatelja, čiji sam roman čitala još u rukopisu, a čijoj sam kratkoj prozi naklonjenija nego poeziji, moram odati priznanje njegovom istrajnom radu na romanu koji se itekako vidi i očituje kao celovitije i stilski ujednačenije delo, kao nadogradnja na Trči Lilit, zapinju demoninastavak jedne postjugoslovenske angažovane crnohumorne razigrane poetike
          Ma koliko se privatno i u intervjuima ograđivao od studija komparativne književnosti, sve pročitane knjige su se (nesvesno) nataložile - pisanje se dovodi u vezu sa pletenjem, pletenje kao preokupacija je sramota za jednog dečaka, pletenje nije vredno truda, a babe-gorštaci koje pletu (usput pripovedajući, začaravajući nas pričama i duvajući nam duvanski dim u lice) drže nit života poput grčkih boginja usuda (Μοίραι grč. Mojre), te kao Klota, Laheza i Atropa određuju rođenje, započinju nit, predu pripovest života i na kraju ga kidaju. Nit i tkanje dovodi se u vezu sa stvaranjem (pauk pravi mrežu od sebe samog, prerezati nit dovršene tkanine nalik je na prekidanje pupčane vrpce novorođenčeta), te plesti znači 1) stvarati nove oblike, 2) predestinirati, 3) spajati različite stvarnosti, jer je nit veza između različitih psiholoških i kosmičkih nivoa. U pojedinim kulturama - presti, tkati je za ženu isto što i orati za muškarca - učestvovati u stvaranju.



          Kao u nekakvom obrnutom Čarobnjaku iz Oza, strujeći kroz vazduh, iz idiličnog kolorita odjednom se pada u sivilo i vojvođansko blato, a dani puni boje jesu osamdesete, čiji se kraj najavljuje sa današnje vremenske distance kao kobno znamenje. Pripovedač je proklet svojim znanjem šta se dalje dogodilo (e, da mu je bar ono dečakovo blaženo neznanje!) Neznanje našeg junaka prati od detinjstva – o pravim odnosima unutar porodice, neznanje o bolesti(ma), neznanje o ratu koji se dešava na nekoliko desetina kilometara od nas, a naposletku i neznanje o ludilu i pisanju.
          U najvećoj meri eksperimentišući sa postmodernističkim praksama, modernističku tradiciju prethodnika nastavlja spajanjem mita i naturalizma, kao i time što od mita pravi ironijski otklon: vreme iz priča, mitsko vreme u duvanskom dimu, nalivanje nektarom - sokom od višanja (koji je, pretovaren šećerom, opet potencijalni uzrok bolesti), kršenje tabua i kazne, mitološki crnogorski krš i mitološka blatna vojvodina + život ispod minimuma dostojanstva, staračko životarenje, bolesna tela, naga tela. Fragmentarno, jer smo za ovih naših života iskusili lomove i rezove, život se samo čini linearnim, ali to nije. Kada se osvrnemo ostaju samo fragmenti. Morbidno, neočekivano – započeti opis ili ideju pred našim očima dezintegriše, od opisa finog peska on dođe do granuloma, Gregor gleda Marsej, a otišao bi iz ovih stopa na Drvenik ( jer je „život negde drugde“). Proleće se na put sprema je i svojevrsna (pseudo)autobiografija i  (pseudo)putopis, čine ga i kontemplacije s putovanja - rezidencijalnih boravaka/ privremenog honorarnog rada (veoma autentične i atipične). Zapisi o Skadru se zaista izdvajaju i predstavljaju pravo zadovoljstvo u tekstu.
Alfred Agache, Les Parques, 1885.

Žena pa još stara


          Naš dečak ne čita stripove, ne gleda crtane filmove, ne interesuje ga sport, nema junake muške, velike i jake, njegovi pravi junaci su babe. Isprva se čini da su babe samo medijum, da nas uvode u storiju o Gregorovom bolešljivom porodičnom stablu dok motaju duvan, puše (kao kakvi šamani) i pričaju priče. Treba li i u 2017. ukazivati na to kakvi stereotipi o ženama perpetuiraju (glupa, lakomislena, mnogo priča...), te kakav je položaj žena kroz istoriju i kako žena i dalje egzistira u današnjem društvu bez podjednakih prava (manje plaćena, razbaštinjena, potčinjena, trpi nasilje, svedena na telo, bez prava glasa i izbora o mnogim pitanjima)? A stara žena - sve je to samo na kvadrat, dakle margina margine društva. I can't believe I still have to protest this shit, što bi se kazalo. U poređenju sa fatalnom i/ili nesrećnom mladom ženom, u književnosti babama nije pridavan veći značaj (osim dakako ako nije veštica ili zelenašica). Bojan Krivokapić je ponovo, dakle, dao da progovore glasovi koji su stavljeni "na mute“, opet su u fokusu identiteti i pozicije moći, bezdomnost i ONI KOJI NISU USPELI. Muškarci u ovoj knjizi su uglavnom nesposobni, a odrasli ili nam sve što je važno prećutkuju ili nam pune glavu.
          Babe čine prestup u tragičkom smislu i zbog njega bivaju kažnjene – odstupanje od norme (po sredi je maltene antička hamartia – tragična krivica, kobna greška). Ako se babe u ovom romanu mogu prebrojati (ja sam ih pronašla 20), smrti uzmiču svakoj kalkulaciji.
          Gregor je individualac, ali ima mnogo ljubavi naročito za slabe, nevoljene, nevidljive. Raskrinkava patrijarhat, izbegava sve uvreženo, sve je to prozreo i prezreo (čime pomalo upada u kliše – odvratnost prema gradu, Vojvodini, deci). Njegov antibaby  stav je posve legitiman: deca, slabo verbalna, ne pripovedaju, budući da su tabula rasa, nemaju uzbudljivih iskustava koja bi se mogla pretočiti u priču, a Gregora privlače isključivo priče nastale iz bogatih i gorkih empirija, osim toga Gregor daje ljubav onima kojima je najviše potrebna - onima koje gotovo niko ne voli, a decu, jelte, vole svi. Zamerka bi se eventualno mogla staviti na to što junak upada "u pozu", te što se pisac ne može suzdržati od izražavanja sopstvenih ukusa i netrpeljivosti. 
          Pisac ima društvenu odgovornost, mora iskoristiti svoj uticaj, biti angažovan, ne sme biti "tup za rođenu stvar" – svoju borbu za pravdu treba da iskazuje glasno, da stavlja svoju trubu u uho klasno nesvesnih, ali u samom tekstu potrebno je svoju pobunu dozirati, ne gušiti tekst, potrebna je sinteza, a ne analiza. Da: dokumentarno, da: esejističko, ali ne: skliznuti u kolumnu (usred pripovedanja zapažati pojave, iznositi ukus i sud), da: otvarati teme, da: ispisivati probleme i podele u društvu kakvo je naše (kakva su naša), ali stavove više iznositi na promocijama, panelima, konferencijama, na društvenim mrežema, u intervjuima, a manje u samom tekstu.

Farsični način ispisivanja svog tela u vremenu


          Bolest je, što bi rekao Rolan Bart, farsični način ispisivanja svog tela u vremenu. Dečakova bolest, kao da je samo inicijacija, preležana bolest kao da je ulazak u bolesno društvo i sposobnost da se u njemu živi. Bolest napada, vreba sa svake stranice, potencijalna smrt. Krivokapić manje-više svakog lika u romanu naslika uz poneku opasku, a onda ga pusti da polako gnjili ili ga odmah ukopa. Istorija traumā– ličnih, porodičnih, traumā kolonizovanog naroda, izneverenih očekivanja, trauma roditelja  rastrzanih između porodice i zarade, umetnika – prekarnog radnika, duboko traumatizovanog društva u kojem se starci uveče obuku pa se izmigolje iz svojih stanova i čeprkaju po kontejneru da bi se vratili sa kakvim-takvim plenom. Istorija je to raznih naših rascepa i raslojavanja.
          Bojan nastavlja i u ovom delu svoje tipično jezičko poigravanje – u čemu je uspešan i dosledan, a uz upotrebu raznih narečja bivše Jugoslavije koje je i u prethodnim knjigama koristio, primetno je da su likovi autentično obojeni crnogorskim govorom, kojeg ima više nego u ranijim delima.
          Gregor je svako i niko, nije bio umetnik kao dete, on upija priče, on je slušalac pun strahopoštovanja. Za dobru priču on bi se odrekao i principa (npr. zanemaruje svoj vegetarijanski režim ishrane da ne bi uvredio babu koja ga ugošćava i koja mu pripoveda). Slikajući dečaka (odraslog u s uma sišavšeg pisca) oblikovanog ratom, godinama inflacije i svekolike bede, putovanjima, čitanjima, pričama starica koje žive uprkos i u inat životu, Proleće se na put sprema svakako spada i u žanr Bildungsromana. Iako pisci vole da istaknu svoje talente, sklonosti, čulne doživljaje, da prikažu kako su bili nadasve neobični još kao deca, drugačiji od ostalih, kako su nesvesno veoma snažno percipirali umetnost, odnosno da iz njihovih hirova, rituala i izleta mašte shvatimo kako su oni oduvek bili umetnici in essentia, Gregor ne, on je samo bio fasciniran pričama i osetljiv na babe i životinje. Kao u knjizi Sloboština Barbie Maše Kolanović – pripovedač ima taj otklon, tu šalu na svoj račun, to priznanje – pripadao sam kič miljeu, obožavao sam kič.

Kolonizacija Vojvodine 1945.



          Imenovane i neimenovane, utkane su u ovaj roman mnoge knjige. Između ostalih, Proljeća Ivana Galeba (V.Desnica) i Put do subote (Daša Drndić), proljeća i put tako su se spojili u naslov romana, bezbrižnosti je odzvonilo, kako u Sabirnom centru tako i ovde: "sve je isto u mom kraju/ samo mene više nema". Kao da se ismeva i večna tema školskih sastava "Proleće u mom kraju", parodija idile, boleština na svakom koraku, crni talas kroz koji s vremena na vreme protrešti turbofolk.




Sveti Petar u šumi




Nedavno sam, posle pročitanog nečijeg statusa na FB, razmišljala o sledećem: dokle ćemo književno eksploatisati svoje bolesne, umiruće i mrtve bližnje i njihove priče, da li to znači da sopstvenih nemamo i da li je to uopšte fer, da li je to etički, dokle ćemo u knjige umetati "naše stare" i njihove pripovesti, mrtve majke, očeve i druge pretke, mrtve drage itd. A šta nam drugo preostaje? Nešto daleko, sa čime nemamo dodirnih tačaka, fikcija fikcije, simulakrum. Samo naučna i epska fantastika, rekla bih, a i tu nećemo moći u potpunosti pobeći od sebe, onoga što oko sebe vidimo i čujemo  i što smo oduvek gledali i slušali. Sve (dobro) napisano je na ovaj ili onaj način proživljeno (kroz život ili čitanje/pisanje), sve su to (uspešno) umetnički preoblikovane biografije i autobiografije, ili „autobiografije o drugima“ (Mihiz). Dakle, ko još ima dvojbe oko ovog pitanja: vidi citat iz filma Big fish sa početka teksta.

Intencionalno, Krivokapić ponovo izmiče svakom kategorisanju i jasnom definisanju, prenebregava konvencije, pa stoga podvaljuje i tematski i stilski i jezički, meša, provocira, izlaže kosture iz ormara, u istom rukopisu ispisuje muke crnogorskih kolonista i queer slike (homoerotika, iako u književnosti prisutna od antičkih vremena, jeste a  big deal za nas ovde i sada, s tim da u prvoj i za sada jedinoj kritici ove knjige koju je napisao Teofil Pančić o njoj nema ni slova), tako da ga ti i takvi što vole da razvrstavaju i jasno definišu ne mogu uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Iritira, muti vodu, pljuje u glavni tok, pljuje i u alternativne tokove koji su se zapravo priklonili glavnom i zbog kojih sistem koji počiva na fašizmu, patrijarhatu, kapitalizmu i diskriminaciji nije uništen. Autentičan je ovo glas generacije rođene 80-ih ( s kojom se opet ne identifikuje). Atipičan – 90% njegove generacije niti je čulo za pojmove kojima se on bavi, a ako i jesu - nisu se u njih udubljivali (iz oblasti jugoslovenske pop kulture, estrade i kinematografije, senzibilisanja zajednice za probleme marginalizovanih grupa, politike, feminizma, antifašizma, kulture sećanja). 

Izuzetno posećena promocija ove knjige u Novom Sadu (Bulevar books, 19.10.2017.) koja je protekla uz mnogo humora, prepoznavanja, čak jednog snažnog osećaja zajedništva, ali i dirljivih momenata (posle koje smo se osećali kao posle dobre svirke) zaista daje nadu da književnost menja stvari, da nismo sami, iako se često u svojim stavovima osećamo usamljeno, a u ovom društvu izigrano i obespravljeno.