субота, 18. фебруар 2017.

Delimično zaklonjen pogled

"Moja čežnja za morem samo je hipertrofija čežnje za izgubljenim detinjstvom."
...
I vidi se da je ovde nekad bilo more, ostadoše neke prazne školjke i spečeni mali rakovi da se puće u prazno. Sve je to grebanje po površini. Ne kopaj preduboko, može biti opasno. Teško je izgubiti more nekoliko puta: najpre Pra-more, zatim Panonsko, a potom i Jadransko, pa onda skupo plaćati da do njega dođeš i da se u njemu kupaš. Uz vikendicu sam dobila i krošnjasti tunel gratis, kao iz dečijih knjiga, put ka onoj strani. Ići kroz njega bos kao kroz hram ispleten rukom prirode-arhitekte, gde su se grane spojile za naše čisto zadovoljstvo, šetati zelenom avenijom, alejom velikana. Biti u njemu pećinska žena u sigurnom zaklonu i dete koje protrčava kao ponovo rođeno, tunel u drugi svet. Proći kroz špalir počasne straže, biti krunisan, proglašen vitezom, moja zelena svečanost.



Došla sam u stan, donela sam miris šume i reke u torbi. Reši se suvišne pošte, u tome će ti proći pola dana. Palim-gasim mašine, ubacujem i vadim nešto iz njih. Pritišćem gumbove, što bi rekli susjedi. I tako ceo dan. Sredila sam svoj život kao da će svakoga časa doći gosti, a ja ću im ponosno otvoriti vrata širom i reći: „Pogledajte kako mi živimo!“ Sutra idem na pregled, a prekosutra na groblje. Fosili se razbacuju, a živi ne mogu da dišu. Osluškujem sa terase talase, dremam, šušti more, trube brodovi. Trgnem se, automobili šibaju ulicama, gume prevrću vazduh, hvataju zeleni talas uz disharmoniju sirena. Tad u mene uđe demonštrand, kad me vuče plaža. Tad me hvata štrandemonijum. Tad širim zastavu sa bosim stopalom. Za nudizam stopala uvek i svuda! 

Jednom me je poklopio talas. Jednom me je poklopio, nikom nisam rekla. Ne znam koliko sam dugo bila dole, nekoliko sekundi, dva minuta ili mnogo duže. Ležala sam na dnu i gledala gore u plavo. Čestice su se slegle po dnu kao šljokice u dečijim olovkama. Kad ih protreseš, nalik na novogodišnje kugle, tečnost se zamuti i mnoštvo zasvetluca, ali kada ti se ruka dovoljno umiri, konfete se spuste i slavlje polegne po dnu. Nije bilo mutno, sve se videlo potpuno jasno, videla sam tišinu i zrnca belog peska nataložene u dubini u kojoj sam ležala kao u grobu. I ja sam se slegla, a onda me je nešto diglo i izbacilo. Ima dana kad bih se vratila tamo sama, ima dana kad bih s drugima ležala na tom tihom, peščanom dnu držeći se za ruke. 

Prekoputa žive ljudi bez zavese. Kavez siromaštva: čekaš da ti nešto bace i nema izlaza. Ko je ubio i ko je rodio noćas neće spavati. Dvoglava senka ide prema zidu i unatrag, otac uspavljuje bebu u rukama. Roditelji se pojave tek toliko da postave neko retorsko pitanje i gurnu deci zalogaj u usta. Neka objasne zašto na svim peškirima piše HOTEL i šta bi to trebalo da znači. Prevrtljiva insomnija te tera da se sto prvi put okreneš na jednu stranu i pomisliš: „Konačno sam se udobno smestila, učaurila“, ali te nemogućnost da se uključiš u program sna odbaci na drugu stranu.
***
Umetnost je diviti se prirodi tako da izdvojiš pojedinačno iz opšteg, da odabereš samo deo, inače je sve zajedno preveliko i preširoko, jedna zagušujuća i kič papazjanija, lažna panorama odštampana na tapetama, ali kada nađeš u svemu tome minimalizam, priroda može biti lepa (kada odabereš svoje drvo suptilno okićeno malim zlatnim listovima kao praznik ili svoju plažu kao mesto detinjstva ili drvored kao uživanje u repeticiji ili kamenčiće koji čine jedan zen poredak). Dekonstrukcija uživanja ukida uživanje i zato se zaustavi. Bose noge neka prođu kroz pesak i okupaj se. Oseti desnu ruku i opusti je... Oseti svoju desnu šaku i opusti je. Ne mrdaj je, ne bacakaj je, osvetli je iznutra energijom, vizualizuj, zamisli kako je opuštaš. Oseti levu ruku i lakat i rame i opusti ih. Sada si na mestu svog detinjstva koje ti prija i na kojem se osećaš sigurno i zaštićeno.
Elen Sheidlin, Child of Sea
 https://www.instagram.com/p/sAeZFavR5F/


Ležim na travi ispod svog omiljenog drveta Catalpa speciosa (cigaraš, srp.) sa kojeg vise duge skakavac-zelene mahune nalik na mačeve ili tanke muštikle. Drvo je to odlično za penjače-početnike i drvo koje u izobilju nudi oružje za borbu sa samim sobom. Trava je meka, miris je svež, dan je na izmaku. Sunce se probija do mene kroz gusto lišće i viseće trake nalik na tvrde, izdužene i mršave zelene banane, ali me ne prži, već mi prija, greje me i blago je prema mom licu. Trake vise i njišu se kao na vratima seoske letnje kuhinje.

Oseti desnu nogu i opusti je, oseti kako se mišići u butini rastaču... Tople ruke te masiraju školjkama koje su oduvek stajale na tebi, uzimaju ih sa površine tvojeg tela i uz miris maslinovog ulja osetiš kako klize po tvojoj koži, najpre pomalo grubo, a potom glatko i uigrano. U slanoj sobi, jer rudari nisu kašljali u rudniku soli, u slanoj sobi. U slanoj sobi jedan tretman vredi kao tri dana na moru, u slanoj sobi. Školjke su tvoje sestre, uzimaju toplotu od tebe i vraćaju ti je nazad. Zagrevaju se i oklopi im postaju meki i poznati, kao da im je jedina svrha oduvek bila samo da tebi ugode. I to je prvi svemir u čoveku, mali korak za svemir, ali veliki za tebe. Svemir se uselio u tebe, plavet. U glavi se pripremaš za sneg.
Drvo je to odlično za penjače početnike


Voziti se vozom, to je nešto posebno, stanovati i kretati se istovremeno, mirovati a pomerati se kroz prostor i vreme. Jednog dana kada sam sišla sa vagona, popela se na brdo i prošla kroz svoj krošnjasti tunel, shvatila sam da mi je neka džinovska kugla zaklonila pogled na reku – niko ti ne garantuje kakav ćeš pogled imati, kažu: to su kupili neki Rusi. To je nekakav rezervoar. Svemirski jebeni brod. Faberžeovo fucking jaje. Šta će da izbacuju u vodu, šta će njome da dovoze?
Ribe su zaspale očiju mutnih od slatke vode dok je neko prigušivao sunce. Nisu ni sanjale da ćemo sutradan reći: skuvaj ih tako krvave. Mogle su otplivati preko, do druge obale, bez pasoša pod škrgom, a mi, mi smo disali na škrge, a u pasošu smo imali krvave otiske prstiju i nisu nam dali preko.
Zadenula sam dedin pištolj za pojas i zaputila se poljskom stazom do reke, do čamca, da izvidim ko to zaklanja…

Odlomak iz rukopisa Demonštrand

Jeftine bočice

Jeftine bočice

Sanjaš kako se sklanjaš od kiše u zagušljivi prolaz i na nabacanom štandu kupuješ bočicu plave tečnosti. Čovek kojem se vide samo tamne dlakave ruke promumla: 800 dinara – skupo, nevoljno vadiš pare iz pohabanog novčanika namenjene za hranu. Na bočici piše Light blue. Kada se probudiš, hodaš ulicom, počne da pada kiša, skloniš se u prolaz, u njemu je zagušljivo. Čovek vadi štos para iz džepa izlizanih farmerica i broji, ne podižeš pogled, gledaš ga u ruke. Koliko Vam je ovaj? Pokazuješ na plavu bočicu na natrpanom štandu, prihavataš igru. 800 dinara. Skupo, izgovoriš. Platiš i strpaš ga u torbu. Kad izađeš napolje suneš malo na nadlakticu. Na bočici ne piše ništa. Miriše na plavo i tamo si.
www.alice-little.com


Dečak onog istog imena i one iste kose, stariji od mene desetak godina vratio mi se u drugom obliku i drugom vremenu. Bilo je to negde u Dalmaciji, sećam se, maše mi rukom, zove me k sebi, ali odvode me. Ja imam oko pet, on oko petnaest, moralo bi tako biti. Zove me na svoj peškir ili u šetnju, ne sećam se. Sećam se pokreta ruke, mahanja, gesta. K nama, pokret je značio: dođi k nama. Odvode me, a oči su mi pune suza.
Možda je on, a možda i nije. Pokupila sam ga samo zbog imena, to veče nije mogao da uradi ništa, impotentan od previše jeftinih bočica. On je u to vreme gledao tutorijale kako izmasirati samoga sebe, recepte za jednu osobu i šta obići kada putuješ sam.
***
Ko ti je on? Niko ili Neko? Pijem s njim vikendom. Pokušavamo oblake da smestimo u sebe, da ih uvučemo, da menjaju oblik prema našoj zapremini. Kad u običnom prostoru koji delimo sa ostalim ljudima napravimo naš nevidljivi mikroprostor u kojem vlada drugačija klima i dugačije protiče vreme. Kad su ljudi bezoblična masa što puši i žamori. Sloj anonimne gomile, sloj magle pa mi. Volim tu zavesu od magle da se njom obmotam, da u nju zaronim. Pojavljivao se uvek iz mraka, uvek iza leđa i šaputao na uho neobične reči. Prinosio mi vatru. Uvek ta njegova ruka i upaljač iz mraka. Trebale su mu jake stimulacije. Nisam imala snage za jake stimulacije.


U belim kvadratima se budimo, u žutim večeramo, u crnim tonemo u san. Biću tvoj vikend, rekla sam mu kada se pojavio na vratima. Od tada ne izlazimo iz stana kao Adam i Eva, na 24hKitchen kanalu kuva li se kuva, a mi naručujemo hranu kao njujorški plavci u zasedi. Kao puževi nosimo svoje kuće na leđima, iz školjki viču očevi i majke. Budi bolji. Bravo. Ili: stidi se. Nikada nećeš osvojiti zlato, ako tako nastaviš. Sve medalje su iste, samo druge boje. Samo da se ne izližemo, ne uspavamo, ne prepričamo, ne prećutimo. Razmaženi prethodnim iskustvom. 
***
Smatrala sa u to vreme da ne postoji erotika, već samo autoerotika, da je saznanje nemoguće i da se inteligentni ljudi povremeno moraju otupljivati, omamljivati, napraviti u sebi nekakav drugačiji hemijski balans od postojećeg, jer tako kako je ne valja i neizdrživo je. Izlazak mi se tada završavao sa „zašto svi ne mogu biti kao ja“ ili sa „zašto ja ne mogu biti kao svi“. Evoluirali smo, sa piva iz plastične dvolitre, prešli smo na vina srednjeg, nekad čak i boljeg kvaliteta. Niz grla nam klize modre frankinje, misterija, euforija, a drvena tamjanika pomalo zapne u čeljustima kao duh iz bureta, grlo da okadi. Cigarete trošimo kao poštapalice. Skinuću naočare i pustiću sebe na tebe. Jednom ću pustiti sve svoje pse na tebe. Smotaj nešto. Kad smo strejt, polako ispuštamo otrove. Vreme je počelo da se premotava i da brblja pravo teksaški da brblja kao da me prodaje na aukciji da brblja da nudi više da se gura da brblja da preskače i da me prodaje da diže ruke.
***
Sanjala sam džak pun lešnika, pored je bila krckalica. Mi je nismo videli, mislili smo da je ni nemamo, pa ih nismo lomili. Stajali su u tom džaku netaknuti bogtepita koliko.

Sanjala sam lasicu u stanu, ide ispod tepiha, a mi se pravimo da je ne vidimo, ode ispod podmetača za čaše, viri ispod komode, a mi se pravimo blesavi, pokrivamo je, guramo je pod sto, puštamo je da se migolji.

Sanjala sam da me je sarkastični kuvar i putopisac pojeo, fino od ruke, a potom i celu. Užitak je bio nekako francuski.

Danas je supa, u supu se i pretvaramo. Juha, soup, minestra, die Suppe... Umnožavamo se u hiljadama stanova, pa se opet delimo na proste činioce. I supe se umnožavaju. Ke(mp)bela supa! Vorholova beskrajna supa, crvena doduše, lekovito zadovoljstvo u konzervi svakog dana do kraja života. Supa je okean u kom smo nekad bili, zato je tako halapljivo i srčemo, gutamo i tražimo utehu u njoj. Primordijalni čorbuljak. Preslan i pun algi. Drevni okean.

www.pinterest.com


Znam, hoćete stvarne činjenice, ali da budu neobične. Jeli smo otomansku kuhinju. Nosila sam veštačke suze u torbi. Kad više ničega nije ostalo u kasno popodne, jeli smo sirovo povrće kao kromanjonci, ništa nam nije upalo u vatru ni slučajno. Još sam bila zaglavljena negde između utorka i četvrtka. Uvek sam zaglavljena između utorka i četvrtka, uostalom. Varenje i san. Nekad je tako tropski, nekad tako pustinjski, nekad je samo brisanje prašine, nekad su tužne na telu vododerine. Sanjala sam kako krotim besne pse na prašnjavom putu, kako im dirigujem kao da plešem. Sanjala sam da govorim francuski, a nikad ga nisam učila. Sanjala sam kako sedim na rivi i slušam morske orgulje koje sviraju Posejdon i Eol. Iskustvo je bilo sakralno, ni previsoko ni preduboko, već potaman. Talasi su udarali u rupice u stenama i pravili muziku.

Dok sam ga pratila do stanice, gluvonema komšinica mahala je sa velikom osmehom i skupivši tri prsta na usta kao da hvali ukusno jelo, cmoknula je i ponavljala: moa, moa.

Fragment iz rukopisa Demonštrand

Paviljon



Paviljon

ili Kako sam rukopis bacila na planini, a isplivao je u reci

Jesen. Pronašla sam jednu sedu na glavi, brzo sam je iščupala i oprala kosu. Hadski magnetizam nam stvara bore i podočnjake. Na prelazu u novo godišnje doba zbacujemo staro krzno, kad je sve isto ludim. U jesen opada kosa i stare navike. Lažem, one ne opadaju, ali u jesen mi više smetaju. I volim i ne volim kad se linjam. Prskam u nos sol-de-mare, da saspem u telo kapi morske soli kad već ne mogu da u nju umočim celo svoje telo. Kad ne mogu biti klizava usoljena sardela, mala hostija koja pluta po plavoj svetoj vodi, pliva i izmiče belim čeljustima hotela. U glavi se pripremam za sneg.

Rukopis koji sam danima pisala na vikendici naposletku sam bacila nedaleko od odmarališta Letenka, na Fruškoj gori (GPS koordinate: 45.135588, 19.678291), gde je nekada nadomak paviljona bio tunel, podzemna radionica za majstora, tačnije automehaničarska rupa nalik na grob.

U paviljonima kao da se neko mrda, kao da gori svetlo, kao da u njima ima života, ali to je samo odsjaj ulične svetiljke koja se ogleda u prozoru. Zaključano je, a mi smo ostali napolju da se snalazimo. Prekriven hrskavim lišćem, amfiteatar je pun duhova koji uredno očešljani pevaju pesmice i čitaju sastave, plešu smerno, vire iza drveća i kikoću se, vuku nas za noge kao za korenje, mašu nam šalom od svile. Biralo se još prve večeri tajno, a poslednje večeri javno, misleći da se voli kao i uvek u takvim okolnostima izmeštanja iz regularnog života, iz potrebe da se bira najbolje od ponuđenog u tom novom kolektivu (možda sasvim prosečno i neprimetno u sopstvenom i ovdašnjem). I u tim paviljonima i u toj zajedničkoj trpezariji i u amfiteatru i u šumi niko nije bio mračan i malodušan, niko nije bio sarkastičan, naivno se verovalo u zajedništvo i jednakost, a u tim godinama to izgleda da nikome nije teško padalo. Cerekalo se pod zajedničkim tuševima, no curice se nisu fotografisale telefonima, i to ne samo zato što još nisu ni bili izmišljeni. Posle su tu naselili izbeglice. Doveli su ih sve onako đuture, kao da su ih nabacali. Kosa im je bila opala na pečate.
U glavi se pripremam za sneg



Sve je to kockasta ruina, jedna do druge, svaka nalik na prethodnu, ali mi se učini da slika stoji na zidu unutar jednog od paviljona, slika i lampa, umetnost i život, ljudske tvorevine dolce et utile, što u velikoj meri menja percepciju mesta, osvetljava ga, greje ga i produžava mu vek na neki sasvim novi način. Buđavo lišće i buđavi rukopisi. Umetničko delo kao leš, zemlja u kojoj sam rođena kao leš, zagađeni, propali paviljon, rukopis kao mrtvo telo. Lit kao koren reči literatura i reči otpadak (litter, eng. smeće), pisanje kao izbacivanje/sakupljanje smeća. Strahovi u mraku: ne od životinja već od ljudi koji se šunjaju kao zveri, od njihovih loših namera (čovek ima više loših namera od životinje čija jedina loša namera može biti da te pojede). U mraku su nam sve ulice one u kojima ćemo biti opljačkani, silovani, ubijeni. Šuma je tek preispitivanje. Vratim se po onaj rukopis, bilo mi je žao bačenih sati. Neko naiđe. Skočim u majstorski grob. Belih papira više ne beše. U žbunu nešto šušnu. 

Fragment iz rukopisa Demonštrand

субота, 04. јун 2016.

Zagrljaj u blatu

Zagrljaj u blatu
(prikaz predstave Pijani pozorišta Atelje 212, Beograd)


Izvođenje: 31. maj 2016. na Sterijinom pozorju, SNP, Novi Sad; dramski tekst: Ivan Aleksandrovič Viripajev; režija: Boris Liješević

"Zombirani", teški sebi samima, teturaju se, ali reklo bi se, čine to s nekakvim ciljem, rešeni da nekuda odu, ali nikuda ne stižu, otupljeni i nadasve razdragani, a zapravo duboko očajni. Pijani, svi pijani, rekao bi čovek najpre da baljezgaju, ali ne, ne pričaju oni prazne priče, naprotiv, oni ne čavrljaju, oni na naše iznenađenje, izazvani svakim novim susretom gotovo neprirodno pokreću i previše duboke, teške teme, tzv. životna pitanja. Bili oni razuzdani momci iz vegetarijanskog restorana, prostitutka koja voli odlaske u bioskop ili pijana devojka koja se valja po hauptbahnhofu donose zaključke u rangu jednog Dostojevskog, Tolstoja ili Bulgakova i to u profanom, svedenom prostoru grada jedne pijane noći.

Natopljeni esencijom, puni gorkog taloga iskustva koje je dovelo do filozofskih postulata, pod teretom gromada od metafizičkih, etičkih i religioznih pitanja koja tište, gle čuda, čitavo čovečanstvo, oni deluju kao nekakva sjebana družina čiji se članovi međusobno tek očešu u prolazu i ne znajući koliko toga dele, gde pritom svako ponaosob progovara o sopstvenoj sjebanosti, mojoj i tvojoj sjebanosti. Ma koliko izlizano i izrabljeno, ali dati sve, vratiti sve, dati sebe, vratiti kredit života do kraja, reći ko si, ko si zapravo, biti čist, gle čuda, najteže je na svetu.

Ljubav kao jedina istina i svrha, biser u govnima, zagrljaj u blatu, kao buđenje, kao ranjivost i ludost (jer „niko nikome ništa ne duguje“), iskrenost (prema sebi pre svega) kao jedini put ka slobodi, biti ismejan i nazvan ludim, ali biti živ, samo tada se osećati živim, pa makar i u naručju potpunog stranca. Taj destilat za lakše podnošenje svoje uloge u kapitalizmu i patrijarhatu, taj serum istine, taj ventil za nagomilane frustracije, taj alkoholni filter dozvoljava da se kroz njega tako lako propuste reči, da se istoče iz usta, da se razliju pred drugima. Prepoznavanja se tada dese, epifanije usred blata i laži, to je ono staromodno reći nekome „volim te“ bez kočnica, valjati se u blatu s osmehom, živeti bar na tren.
Preuzeto sa: www.pozorje.org.rs


Da, sva lica u predstavi su sve vreme pijana, trajanje dramske radnje je jedna pijana noć. Zadatak nije nimalo lak. Naprotiv, mora da je vraški teško glumiti pijanstvo bez ijednog treznog trenutka, a pritom ne skliznuti u tipično ili preterano, ali glumcima predvođenim rediteljem Liješevićem je (svim odreda) pošlo za rukom da izgrade svoj markantni pijani lik, čime su ostvarili cilj bez ijednog momenta urušavanja pozorišne čarolije i stvaranja ijednog trena gledalačke sumnje. Jelena Đokić (Laura) je izuzetno uspelo odigrala jedno stilizovano žensko pijanstvo (među nama, takve gestove u pijanstvu  pravi i autorka ovog teksta, to je stanje koje se ogleda u kako-je-to-lepo oduševljavanju, te potrazi za ljubavlju), dok je Nenad Ćirić (Karl), na primer, izveo jednu zadrtu, bahatu i razdrljenu alkoholisanost. Takođe je odlično to što je Dara Džokić uradila sa likom žene (Lore) koja samo hoće da ode kući (iako i sâma pijana, ona brine o svom pijanom saputniku, polazi od racionalnog pozivaući hitnu pomoć da bi završila zazivajući Gospoda), uverljiva je i žena koja zapliće jezikom i čiji govor ide do apsurda nerazgovetnosti (Branka Šelić kao Linda), a da je Svetozar Cvetković maestralan u ulozi čoveka punog nade ne treba ni trošiti reči. U tragikomičnom, za komično je najviše zadužen Branislav Trifunović (kao Matijas). Monolog koji je izveo Bojan Žirović jedan je od najupečatljivijih u predstavi, a lik Lorensa kojeg tumači svakako ima najviše duha („dajte mi vaše ruke, staviću vas na vaše noge“ ili npr. teza da je melanholija samo onanija, protivi se konstantnom hranjenju i negovanju patnje, pita se hoćemo li postati slavni kao Fon Trir veličajući komplekse), presvlači se i besni pokušavajući da telo smesti u premalo odelo, prenemaganje kažnjava tortom u lice. Otkrovenja doživljava i direktor filmskog festivala, folirant Mark (tumači ga Nebojša Ilić) spasavajući pre svega druge, ali se i sam ogoljava jer nema šta da izgubi.

Radnja je smeštena u Nemačkoj, što se vidi iz scenografije i imena lica kao što su Maks, Lorens, Karl, Marta, Gustav, ali mogla bi s dešavati bilo gde, a pijani bi se mogli zvati bilo kako. Lica nose breme svekolike ruske književnosti, lica su to samo likom izašla iz života, a govorom iz literature, no opet sve je tako životno da boli.

Kritika je to "evropskog proseravanja" i gubitka istinskog kontakta u savremenom društvu, kritika je naše generacije koja ništa ne oseća, koja prenadraženih i prezasićenih čula čuva sebe od povrede i svi su kao slobodni (od čega?). Foliranti su to, loši ljudi koji varaju i lažu, prodaju sebe i druge, bankari i menadžeri koji navodno osećaju „šapat gospoda u svom srcu“. Jer, bez laži je teško živeti, preteško, nepodnošljivo.

Jedina zamerka je količina zadržanih bespotrebnih delova dramskog teksta (onih koji ništa „ne rade“), dakle jedini neshvatljivi potez jeste da se tekst očuva u tolikoj meri, što rezultuje razvodnjavanjem. Beskrajnim ponavljanjem pojedinih jakih mesta emocije publike padaju i blede, a misli lutaju, tekst se rasplinjava a sa njim i sentiment, slaba mesta isplivavaju i izazivaju nelagodu. Klišei guše dobra mesta kao i nagomilane bespotrebne i nefunkcionalne psovke. No, moglo bi se reći i: izjave ljubavi su kliše, priče o istini i laži ili grehu i pokajanju su kliše, pa im se obrni-okreni ipak valja iznova vraćati da bi život imao kakav-takav smisao.

Kao spušteni odnegde u ovaj svet oni provode noć na Zemlji, kao pred apokalipsu, oni omamljeni progovaraju kao medijumi. Propovedaju (ponavljaju: smrti nema, sve je laž, treba osluškivati šapat Gospoda, treba dati sebe do kraja itd.), konstantno propovedaju, ali i sumnjaju jer tlo im se izmiče pod nogama. Funkcionišu kao spasitelji jedni drugima, jedni druge simboličnim a ipak humanim gestovima, čak ritualima, razrešuju greha, jer „teško nam je i ovo ljudsko telo, a kamoli telo Gospoda“. Zabludeli traže put, tek pitanje je da li ga od pijanstva gube iz vida ili ga posrćući lakše pronalaze kroz priznavanje istine. No, taj put je humanost i istina, a njegova krajnja tačka je ljubav, koja se, gle čuda, dostiže nadom.


Andrea Popov Miletić

субота, 30. април 2016.

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме (2.део)

Значај града и литературе у прози Слободана Тишме  (II део)


Пишта Петровић као новосадски Леополд Блум
„Ја сам момак врло жив, рад сам бити невидљив“[1].
„Транспарентност је највећа загонетка“. [2]
 „Када не дремам, тј. када не пискарам, сваки дан базам по Ђурвидеку као Блум што је базао по Даблину. Увек сам волео улицу. Али наравно, Ђурвидек није Даблин.“[3]
Као што се, кажу, на основу Џојсовог писања може реконструисати некадашњи Даблин, могла би се исцртати карта Тишминог старог Новог Сада, тлоцрт Ујвидека, узимањем за предложак сабрана прозна дела обједињена у књизи Квадрати троуглови. Ишчитавањем интервјуа уврштених у Велике мисли малог Тишме, који слојем звучања (ритмом реченице, поетичношћу израза), стилски (превазилазећи наметнути формални оквир), и слојем значења (да ли ће нам истина покварити уживање?) представљају посебан жанр који би се дао подробније анализирати и који употпуњује Тишмину поетику, сагледава се могућност да ова књига добије функцију приручника и својеврсног кључа за одгонетање Тишминих приповедака и романа. Између осталог, у Тишминим одговорима на питања новинара декодира се и паралела са делом ирског барда односно дало би се говорити о Одисеји као хипотексту, Уликсу као претексту и метатексту Квадрати троуглови. Пишта Петровић је као и Леополд Блум уметник живљења, невидљив, Свако и Нико, труди се да сваки тренутак претвори у у-житак (у-живање). Уметност надилази полност, он међу ногама има само упражњено место, он је као и Џојсов Блум жена-мушкарац, себе је почео да доживљава као „жену жене“, он је контратенор, утањени глас. Тврди да уметник мора бити лишен пола: „Нема полова, ја сам жена жене, сви мушкарци су жене а жене су само жене“. Океан је мајка, вечно женско (Талесов архé, а код Џојса„драга мати“, сећа на слуз, болест и мајку), и Пишта бесконачно пада у велико плаво О и клања се Океану, испија плави тоник („Поздрављам те, стари ледени Океане!“) Унутрашњост аута је слана и  мирише на океан и  холандски дуван (дозива сећања на мајку која је пушила малу лулу). Јунак (нејунак) има два уточишта – једно је дом у сопственом дому (посебна соба), а друго је изван дома; једно је престижно, а друго бедно. Лутање градом, његово кадрирање и илуминирање, изненадна откровења која погађају Пишту Петровића на улици, паркингу, сметлишту, у аутомобилу или шумици налик су на откривање праве природе ствари Стивену Дедалусу, исијавање оностраног. „Чињеница је да је град, нарочито после искуства модернистичког романа, парадоксално извориште литерарних дискурса: сматра се непоетичним, али се често показује како је најпоетичнији од свега“[4]. За придавање важности граду у књижевности и поетизовање иначе непоетичног конструкта урбаног, свакако је, између осталих, заслужан и Џејмс Џојс. Шта је друго сакрализација наизглед обичних предмета и појава (из извесног „нижег“ регистра) до Џојсова епифанија. Тишма нас баца у лавиринт постмодернистичке варијабилности идентитета и токова приче где једини глас који нас води одзвања аутопоетиком и аутоиронијом, који води интроспективни разговор сâм са собом.
Тишмин приповедач П. П. је одбацио оца, није газда, није домаћин у свом дому, радије би се склупчао као фетус у тамнољубичастој шкољки одбаченог аута на паркингу – она је тело, оклоп, јаје, његов нови дом. Унередио се јер су му гости (Пенелопини просци?) запосели стан ма их седам – постоји и седми човек у стану, мистериозни седми брат, писац).  „Имати подстанаре“ у пренесеном значењу, у народу, иначе се денотира и као „бити луд“ (чути гласове у глави).  Осим поседовања Блумових одлика, налик је и на младог Дедалуса – увек је сам, игра се речима, конструише теорије о уметности, у  пубертету се ретко купа, уздржава се од јела, има „слабашно тело препуштено прљавштини“, бави се алхемијом,  обожава езотерију, мистицизам и симболизам, пролази кроз фазу када се у јавности понаша као лудак и када о себи говори у женском роду – све су то етапе сазревања уметника, експерименти, потрага за Идејом. Побројане референце чине ово дело (између осталог) revival-ом  романа о уметнику, који се не може грубо раздвојити ни од романа васпитања. Панонско море је окопнило, Уједињено краљевство се распало, у шкољки аута остало је соли, потребно је пронаћи бисер, пронаћи идеју. Јунак то чини кроз самоизгнанство (наћи дом у дому и изван дома), он је клошар префињених навика и истанчаних чула. Уметник из Бернардијеве собе је рођен као дете војног лекара и припаднице хипи покрета (потребне су му и дисциплина и слобода, а лековитост му је функција). Он је уметник par excellеnce, док је за друге оно у чему сања(ри) неугледна олупина, за њега је чаробна шпиља. Ујвидек је смештен у митолошко време (у тзв. митолошки хронотоп где се стапају време и простор), свеприсутан је лајтмотив (океана) и иронија, што су према Мелетинском три одлике митолошког романа наведене у његовој Поетици мита. Присуство мита је снажно, богови су живи, управљају нашим животима (нпр. деда Нереј), док је Амор мртав дечко, а три Грације вежбају пуцање из пиштоља. Долази се и до дефиниције шта је уметничко дело – оно превазилази пол, лепо је и тера на мишљење. Кроз дату прозу перпетуира питање ко је отац, шта је отац и уопште упитан је однос отац – син (и Стивен Дедалус о теми очинства у Уликсу развија сопствену теорију), релативизује се важност ко је коме родитељ, а ко чије дете, ко је чији творац, а шта чије дело. Говори се о релативности ауторства, о непризнавању својине, о неоправданости национализације уметности. Изводи се закључак да значај треба придавати делу, а не аутору - свако је дете без родитеља, они никад нису ни постојали, нису важни.  Под упитником је и утицај предмета на њихове власнике, доведена је у питање употребна вредност, сопство, сурогат, намера уметности, таштина. Одисеј плови бродом, Блум је пешак, а Пишта возач, али једнако лутају усамљени, чезну за правим местом. Опасне су те позиције моћи кад се мисли о себи као о Крунисаној глави (и разговара сам са собом као краљ са лудом), кад се поставља питање столовати или не столовати. Ако столица функционише као престо, а она није у Пиштином поседу, какав је он то владар?
Пишта оставља крај олупине Бернардијеву собу – два артефакта нашла су се један крај другог (а опет један је сакат, а други лажан, изгубили су своју функцију: један је служио за кретање, други за седење; аутомобил и намештај као опредмећење фундаменталних инструмената људског живљења). Намештај није тапациран, нема меблирања, на њему се седи право, не дрема се – у питању је намештај на којем се мисли. Љубав према аутићима је инфантилна, ауто је тело, кућа на точковима. Релативизоване су интерполације соба- ауто, становање – вожња, душа-тело, пасивно – активно, унутра – споља, удобно – неудобно,  лепо – ружно, црвено-зелено, јин-јанг, женско-мушко, лице – наличје, етика – естетика, срећа – несрећа, луксуз – беда, аполонијско-дионизијско, ерос-танатос... Олупина је за Тишминог Пишту Нежност, све више је убеђен да је власница била жена. Фројдовски и јунговски симболи транспоновани су и у епизоди када Пишта поред контејнера налази и стара врата од стана са очевим презименом, поставља их унутра (у женски принцип) као да спава на очевом гробу. Олупина званично постаје његов дом и поставља се питање шта значи носити очево презиме са собом, јавља се проблематика бездомности. Долази до спајања мушког и женског, он као дете спава унутра, но опет је уљез, јер нема право на шкољку, она није његова својина. Олупина је његово вечно и бесконачно јаје из којег се поново рађа и у које се враћа, женски принцип који слави у читавој трилогији.
Бернардо Бернарди, 1966. www.anticdesign.com
Ујвидечки Одисеј прилично је закржљао у смислу телесности и херојства. Приређује гозбе сам себи, а његови подухвати флуидни су и неухватљиви (само њему познати). Блум једе свињске изнутрице, док је Пишта вегетеријанац, а на крају Бернардијеве собе кроз шуму га прати црно прасе. Блум се празни физиолошки, а Пишта ритуално (чишћење, иницијација). Напукло огледало јавља се као мотив у Уликсу, а у Квадратима троугловима налазимо га у виду огледала са крилима која се отварају и приређују приповедачу игру присуства и одсуства. Док Блум о сексу фантазира, а све је више немоћан (супруга га вара), за Тишминог приповедача (из сва три дела која су предмет наше анализе) секс је табу (гади га се, уметник не расипа своју снагу на њега, испуњава се искључиво интелектуално, чоколада представља не само чулну замену, већ ужитак над ужицима). Приповедачев полни нагон се види једино у роману Quattro stagioni, у ониричној епизоди са Јагодом из кројачког салона, када потиснуте фантазије куљају достижући ниво порнографије. Пишта Петровић никад није био мушко у патријархалном, „балканском“ смислу. Не једе месо, не пије алкохол, либидо као и да нема, додуше одлази на фудбалске утакмице, али и у томе види нешто више – у лету лопте он се диви Зеноновој апорији, није господар – код куће је “млакоња”, живи код родитеља, аутић га не слуша, као ни пси док на главу не стави круну од папира. Уместо са верним псом (сетимо се Одисејевог Аргоса), он покушава да успостави везу са луталицама. Са Schmitz (иначе марка камиона!) која је виша и снажнија, а први пут се појављује у роману Quattro stagioniдопушта себи само грљење, додиривање површина, енергетску размену.  Није сигуран да уистину постоји та жена са маскама, та мала црна девојка (и он је некад био мали црни дечко). Асоцијативни ток нас чак одводи дотле да „Шмиц“ звучно подсећа и на име алтернативне рок групе „Смитс“ из 80-их година која је представљала оваплоћење новог сензибилитета сувишних људи, аутсајдера. „Driving in your car/I never never want to go home/Because I haven’t got one anymore (...)  And if a ten ton truck kills the both of us/To Die by your side/Well the pleasure, the privilege is mine“ Smyths, There is A Light That Never Goes Out[5]
Знам те романе док си песма био
„Пред драгстором сам стајао сам/ И увече и целу ноћ сам/ Пијан сам био/ Иако нисам пио ништа/ И ништа се догађало није/ И нико није дошао/ Али беше то дан над данима“(Млад и радостан , Ла Страда)
„Метрополис је скровиште сањара/ лавиринт којим лута дух који је тело/ градом круже облици и сенке/ над градовима лебде дани и снови (...) у метрополису постајем дивљак/ постајем врач и луда./ Метро у ком цвета цвет/ под мрким сунцем меланхолије/ мој живот је далеко од мене/ моја жеђ је тако далеко“(Метрополис, Ла Страда)
Напредовањем кроз трилогију може се пратити зрење идеје, од крокија до романа: у Урвидеку је аутор скицирао идеју која ће употпуњење добити у Бернардијевој соби – постојање/непостојање у граду-литератури - уметности. Као што мотиви маестралних стихова песама Тишминих бендова Луна и Ла Страда доживљавају свој даљи (коначни?) развој у Бернардијевој соби: „Столица чека, седи на њу/Столица нека овога јутра/ Јер ја сам сâм, јер ти си сâм...“ (Дошла су тако нека времена), „Вода свуд је око мене/ Вода сна бескрајна/ Таласи носили су ме по огромном пустом мору“ (Плави тоник), „Океан пун је речи, пун је мачева/ Океан је тих и тужан иза сутона“ (Океан). Шта више, могао би се извести закључак да у својој прози (у роману Quattro stagioni, рекло би се, у највећој мери) аутор обједињује те две поетике које је одувек неговао: с једне стране готик и мрачну, а са друге етерично-прозрачну, црни и плави талас, страву и радост. Цветање идеје види се и из поређења песничког дневника Blues diary („псеудодневник псеудописца у псеудовремену“) са каснијом прозом: „Данас сам био у Шумици“ (ОРАНЖПЛАШ), „Боје које прелазе једна у другу/Црвенoплава мрља/Нечија изгубљена плава капица“ (Плавакут), „Навући маску (животињску)/ Крваву маску покривену лишћем/Али зар иовако не играм некакву улогу/ (Неко или Нико)“ (KОНТРАЛТО), „Празнине која је непојмљива/Празнина није оно што ја замишљам“ (БЕРЛИОР), „Живота ће увек преостати/ Макар у немогуће малим количинама/ Пристизаће бесконачно се делећи/ У све мањим и мањим божићним пакетићима“ (ЛИЛАХАРМ), „Анегдота о давању милостиње/У виду фалсификованих новчаница“ (БЕЛОТАК)[6].
Cosmic egg, www.artslant.com
Тишмином опусом влада поетика града али и благотворно дејство шуме, зеленило као једина шанса да се преживи. Све је једна дуга шетња, лутање и сакупљање знакова, бука улице, музика града. Искуство града и искуство природе потребно је апстраховати док не постану Ништа, баш као и искуство музике и литературе. Седети на обали, бити преплављен, бити испод крошње. Упити у себе оркестар града, али и шумски мир, појмити да смо и у једном и у другом само пролазници, тихи гласови, умножени и нема нас нигде.


Рад је објављен у часопису Свеске - Књижевност, уметност, култура, бр. 116, јун 2015., Мали Немо, Панчево


[1] Џојс Џејмс, Уликс, прев. Зоран Пауновић, Геопоетика, Београд, 2004, стр. 18.

[2]Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 284.

[3] Слободан Тишма, Велике мисли малог Тишме, интервјуи 1994-2014, (Зрењанин: Градска народна библиотека Зрењанин, 2014), стр. 294.

[4] Гвозден, Владимир, Новосадски роман и урбана нелагода (седам напомена и једна “опомена”) http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/temat-Vladimir-Gvozden.pdf
[5] [„Возећи се твојим колима/Ја никад никад нећу пожелети да одем кући/Јер ни немам је више (...) И ако нас обоје убије камион од десет тона/Умрети крај тебе/О уживања, задовољство је моје“] Смитс, Постоји светло које се никада не гаси