петак, 20. октобар 2017.

Preporuka za čitanje: Proleće se na put sprema

Preporuka za čitanje
Bojan Krivokapić, Proleće se na put sprema, Redbox, 2017.


 
Proleće se na put sprema
„A man tells his stories so many times that he becomes the stories. They live on after him. And in that way he becomes immortal“ (Big fish, 2003). U prevodu: Čovek toliko puta priča svoje priče da i sâm postaje priča. Kada ga one nadžive, on postaje besmrtan.


Samo nemoj, sine, da pleteš/pišeš


          Izbegavajući da romanu kao književnoj vrsti dam (već previše pridatu) prednost ispred kratke priče i pesme i priklonim se tradiciji veličanja autora romana (autora – obično muškog, a romana –  koji kao da se jedini računa na raskopanom putu da postaneš pisac, dakle ako nemaš roman – nisi pisac), ipak bih naglasila da je prvi roman Bojana Krivokapića (koji se do sada okušao u kratkim pričama i poeziji) najvažnije njegovo delo. Kako za njega, tako i za nas u ovom trenutku društvene stvarnosti, jer RAZMRDAVA i RAZBUĐUJE čitaoca i između ostalog veliča skrajnute junake, gubitnike tranzicije, autsajdere, suvišna bića naših dana.
          Otvorio je (osim ljubavi i smrti, večnih preokupacija svih romanopisaca ikada) veoma značajne teme o kojima se malo govori i piše, a kamoli tako lucidno, sveže i provetreno. Sa teškim zadatkom da odvojim figuru pisca od pisca-prijatelja, čiji sam roman čitala još u rukopisu, a čijoj sam kratkoj prozi naklonjenija nego poeziji, moram odati priznanje njegovom istrajnom radu na romanu koji se itekako vidi i očituje kao celovitije i stilski ujednačenije delo, kao nadogradnja na Trči Lilit, zapinju demoninastavak jedne postjugoslovenske angažovane crnohumorne razigrane poetike
          Ma koliko se privatno i u intervjuima ograđivao od studija komparativne književnosti, sve pročitane knjige su se (nesvesno) nataložile - pisanje se dovodi u vezu sa pletenjem, pletenje kao preokupacija je sramota za jednog dečaka, pletenje nije vredno truda, a babe-gorštaci koje pletu (usput pripovedajući, začaravajući nas pričama i duvajući nam duvanski dim u lice) drže nit života poput grčkih boginja usuda (Μοίραι grč. Mojre), te kao Klota, Laheza i Atropa određuju rođenje, započinju nit, predu pripovest života i na kraju ga kidaju. Nit i tkanje dovodi se u vezu sa stvaranjem (pauk pravi mrežu od sebe samog, prerezati nit dovršene tkanine nalik je na prekidanje pupčane vrpce novorođenčeta), te plesti znači 1) stvarati nove oblike, 2) predestinirati, 3) spajati različite stvarnosti, jer je nit veza između različitih psiholoških i kosmičkih nivoa. U pojedinim kulturama - presti, tkati je za ženu isto što i orati za muškarca - učestvovati u stvaranju.



          Kao u nekakvom obrnutom Čarobnjaku iz Oza, strujeći kroz vazduh, iz idiličnog kolorita odjednom se pada u sivilo i vojvođansko blato, a dani puni boje jesu osamdesete, čiji se kraj najavljuje sa današnje vremenske distance kao kobno znamenje. Pripovedač je proklet svojim znanjem šta se dalje dogodilo (e, da mu je bar ono dečakovo blaženo neznanje!) Neznanje našeg junaka prati od detinjstva – o pravim odnosima unutar porodice, neznanje o bolesti(ma), neznanje o ratu koji se dešava na nekoliko desetina kilometara od nas, a naposletku i neznanje o ludilu i pisanju.
          U najvećoj meri eksperimentišući sa postmodernističkim praksama, modernističku tradiciju prethodnika nastavlja spajanjem mita i naturalizma, kao i time što od mita pravi ironijski otklon: vreme iz priča, mitsko vreme u duvanskom dimu, nalivanje nektarom - sokom od višanja (koji je, pretovaren šećerom, opet potencijalni uzrok bolesti), kršenje tabua i kazne, mitološki crnogorski krš i mitološka blatna vojvodina + život ispod minimuma dostojanstva, staračko životarenje, bolesna tela, naga tela. Fragmentarno, jer smo za ovih naših života iskusili lomove i rezove, život se samo čini linearnim, ali to nije. Kada se osvrnemo ostaju samo fragmenti. Morbidno, neočekivano – započeti opis ili ideju pred našim očima dezintegriše, od opisa finog peska on dođe do granuloma, Gregor gleda Marsej, a otišao bi iz ovih stopa na Drvenik ( jer je „život negde drugde“). Proleće se na put sprema je i svojevrsna (pseudo)autobiografija i  (pseudo)putopis, čine ga i kontemplacije s putovanja - rezidencijalnih boravaka/ privremenog honorarnog rada (veoma autentične i atipične). Zapisi o Skadru se zaista izdvajaju i predstavljaju pravo zadovoljstvo u tekstu.
Alfred Agache, Les Parques, 1885.

Žena pa još stara


          Naš dečak ne čita stripove, ne gleda crtane filmove, ne interesuje ga sport, nema junake muške, velike i jake, njegovi pravi junaci su babe. Isprva se čini da su babe samo medijum, da nas uvode u storiju o Gregorovom bolešljivom porodičnom stablu dok motaju duvan, puše (kao kakvi šamani) i pričaju priče. Treba li i u 2017. ukazivati na to kakvi stereotipi o ženama perpetuiraju (glupa, lakomislena, mnogo priča...), te kakav je položaj žena kroz istoriju i kako žena i dalje egzistira u današnjem društvu bez podjednakih prava (manje plaćena, razbaštinjena, potčinjena, trpi nasilje, svedena na telo, bez prava glasa i izbora o mnogim pitanjima)? A stara žena - sve je to samo na kvadrat, dakle margina margine društva. I can't believe I still have to protest this shit, što bi se kazalo. U poređenju sa fatalnom i/ili nesrećnom mladom ženom, u književnosti babama nije pridavan veći značaj (osim dakako ako nije veštica ili zelenašica). Bojan Krivokapić je ponovo, dakle, dao da progovore glasovi koji su stavljeni "na mute“, opet su u fokusu identiteti i pozicije moći, bezdomnost i ONI KOJI NISU USPELI. Muškarci u ovoj knjizi su uglavnom nesposobni, a odrasli ili nam sve što je važno prećutkuju ili nam pune glavu.
          Babe čine prestup u tragičkom smislu i zbog njega bivaju kažnjene – odstupanje od norme (po sredi je maltene antička hamartia – tragična krivica, kobna greška). Ako se babe u ovom romanu mogu prebrojati (ja sam ih pronašla 20), smrti uzmiču svakoj kalkulaciji.
          Gregor je individualac, ali ima mnogo ljubavi naročito za slabe, nevoljene, nevidljive. Raskrinkava patrijarhat, izbegava sve uvreženo, sve je to prozreo i prezreo (čime pomalo upada u kliše – odvratnost prema gradu, Vojvodini, deci). Njegov antibaby  stav je posve legitiman: deca, slabo verbalna, ne pripovedaju, budući da su tabula rasa, nemaju uzbudljivih iskustava koja bi se mogla pretočiti u priču, a Gregora privlače isključivo priče nastale iz bogatih i gorkih empirija, osim toga Gregor daje ljubav onima kojima je najviše potrebna - onima koje gotovo niko ne voli, a decu, jelte, vole svi. Zamerka bi se eventualno mogla staviti na to što junak upada "u pozu", te što se pisac ne može suzdržati od izražavanja sopstvenih ukusa i netrpeljivosti. 
          Pisac ima društvenu odgovornost, mora iskoristiti svoj uticaj, biti angažovan, ne sme biti "tup za rođenu stvar" – svoju borbu za pravdu treba da iskazuje glasno, da stavlja svoju trubu u uho klasno nesvesnih, ali u samom tekstu potrebno je svoju pobunu dozirati, ne gušiti tekst, potrebna je sinteza, a ne analiza. Da: dokumentarno, da: esejističko, ali ne: skliznuti u kolumnu (usred pripovedanja zapažati pojave, iznositi ukus i sud), da: otvarati teme, da: ispisivati probleme i podele u društvu kakvo je naše (kakva su naša), ali stavove više iznositi na promocijama, panelima, konferencijama, na društvenim mrežema, u intervjuima, a manje u samom tekstu.

Farsični način ispisivanja svog tela u vremenu


          Bolest je, što bi rekao Rolan Bart, farsični način ispisivanja svog tela u vremenu. Dečakova bolest, kao da je samo inicijacija, preležana bolest kao da je ulazak u bolesno društvo i sposobnost da se u njemu živi. Bolest napada, vreba sa svake stranice, potencijalna smrt. Krivokapić manje-više svakog lika u romanu naslika uz poneku opasku, a onda ga pusti da polako gnjili ili ga odmah ukopa. Istorija traumā– ličnih, porodičnih, traumā kolonizovanog naroda, izneverenih očekivanja, trauma roditelja  rastrzanih između porodice i zarade, umetnika – prekarnog radnika, duboko traumatizovanog društva u kojem se starci uveče obuku pa se izmigolje iz svojih stanova i čeprkaju po kontejneru da bi se vratili sa kakvim-takvim plenom. Istorija je to raznih naših rascepa i raslojavanja.
          Bojan nastavlja i u ovom delu svoje tipično jezičko poigravanje – u čemu je uspešan i dosledan, a uz upotrebu raznih narečja bivše Jugoslavije koje je i u prethodnim knjigama koristio, primetno je da su likovi autentično obojeni crnogorskim govorom, kojeg ima više nego u ranijim delima.
          Gregor je svako i niko, nije bio umetnik kao dete, on upija priče, on je slušalac pun strahopoštovanja. Za dobru priču on bi se odrekao i principa (npr. zanemaruje svoj vegetarijanski režim ishrane da ne bi uvredio babu koja ga ugošćava i koja mu pripoveda). Slikajući dečaka (odraslog u s uma sišavšeg pisca) oblikovanog ratom, godinama inflacije i svekolike bede, putovanjima, čitanjima, pričama starica koje žive uprkos i u inat životu, Proleće se na put sprema svakako spada i u žanr Bildungsromana. Iako pisci vole da istaknu svoje talente, sklonosti, čulne doživljaje, da prikažu kako su bili nadasve neobični još kao deca, drugačiji od ostalih, kako su nesvesno veoma snažno percipirali umetnost, odnosno da iz njihovih hirova, rituala i izleta mašte shvatimo kako su oni oduvek bili umetnici in essentia, Gregor ne, on je samo bio fasciniran pričama i osetljiv na babe i životinje. Kao u knjizi Sloboština Barbie Maše Kolanović – pripovedač ima taj otklon, tu šalu na svoj račun, to priznanje – pripadao sam kič miljeu, obožavao sam kič.

Kolonizacija Vojvodine 1945.



          Imenovane i neimenovane, utkane su u ovaj roman mnoge knjige. Između ostalih, Proljeća Ivana Galeba (V.Desnica) i Put do subote (Daša Drndić), proljeća i put tako su se spojili u naslov romana, bezbrižnosti je odzvonilo, kako u Sabirnom centru tako i ovde: "sve je isto u mom kraju/ samo mene više nema". Kao da se ismeva i večna tema školskih sastava "Proleće u mom kraju", parodija idile, boleština na svakom koraku, crni talas kroz koji s vremena na vreme protrešti turbofolk.




Sveti Petar u šumi




Nedavno sam, posle pročitanog nečijeg statusa na FB, razmišljala o sledećem: dokle ćemo književno eksploatisati svoje bolesne, umiruće i mrtve bližnje i njihove priče, da li to znači da sopstvenih nemamo i da li je to uopšte fer, da li je to etički, dokle ćemo u knjige umetati "naše stare" i njihove pripovesti, mrtve majke, očeve i druge pretke, mrtve drage itd. A šta nam drugo preostaje? Nešto daleko, sa čime nemamo dodirnih tačaka, fikcija fikcije, simulakrum. Samo naučna i epska fantastika, rekla bih, a i tu nećemo moći u potpunosti pobeći od sebe, onoga što oko sebe vidimo i čujemo  i što smo oduvek gledali i slušali. Sve (dobro) napisano je na ovaj ili onaj način proživljeno (kroz život ili čitanje/pisanje), sve su to (uspešno) umetnički preoblikovane biografije i autobiografije, ili „autobiografije o drugima“ (Mihiz). Dakle, ko još ima dvojbe oko ovog pitanja: vidi citat iz filma Big fish sa početka teksta.

Intencionalno, Krivokapić ponovo izmiče svakom kategorisanju i jasnom definisanju, prenebregava konvencije, pa stoga podvaljuje i tematski i stilski i jezički, meša, provocira, izlaže kosture iz ormara, u istom rukopisu ispisuje muke crnogorskih kolonista i queer slike (homoerotika, iako u književnosti prisutna od antičkih vremena, jeste a  big deal za nas ovde i sada, s tim da u prvoj i za sada jedinoj kritici ove knjige koju je napisao Teofil Pančić o njoj nema ni slova), tako da ga ti i takvi što vole da razvrstavaju i jasno definišu ne mogu uhvatiti ni za glavu, ni za rep. Iritira, muti vodu, pljuje u glavni tok, pljuje i u alternativne tokove koji su se zapravo priklonili glavnom i zbog kojih sistem koji počiva na fašizmu, patrijarhatu, kapitalizmu i diskriminaciji nije uništen. Autentičan je ovo glas generacije rođene 80-ih ( s kojom se opet ne identifikuje). Atipičan – 90% njegove generacije niti je čulo za pojmove kojima se on bavi, a ako i jesu - nisu se u njih udubljivali (iz oblasti jugoslovenske pop kulture, estrade i kinematografije, senzibilisanja zajednice za probleme marginalizovanih grupa, politike, feminizma, antifašizma, kulture sećanja). 

Izuzetno posećena promocija ove knjige u Novom Sadu (Bulevar books, 19.10.2017.) koja je protekla uz mnogo humora, prepoznavanja, čak jednog snažnog osećaja zajedništva, ali i dirljivih momenata (posle koje smo se osećali kao posle dobre svirke) zaista daje nadu da književnost menja stvari, da nismo sami, iako se često u svojim stavovima osećamo usamljeno, a u ovom društvu izigrano i obespravljeno.


субота, 18. фебруар 2017.

Delimično zaklonjen pogled

"Moja čežnja za morem samo je hipertrofija čežnje za izgubljenim detinjstvom."
...
I vidi se da je ovde nekad bilo more, ostadoše neke prazne školjke i spečeni mali rakovi da se puće u prazno. Sve je to grebanje po površini. Ne kopaj preduboko, može biti opasno. Teško je izgubiti more nekoliko puta: najpre Pra-more, zatim Panonsko, a potom i Jadransko, pa onda skupo plaćati da do njega dođeš i da se u njemu kupaš. Uz vikendicu sam dobila i krošnjasti tunel gratis, kao iz dečijih knjiga, put ka onoj strani. Ići kroz njega bos kao kroz hram ispleten rukom prirode-arhitekte, gde su se grane spojile za naše čisto zadovoljstvo, šetati zelenom avenijom, alejom velikana. Biti u njemu pećinska žena u sigurnom zaklonu i dete koje protrčava kao ponovo rođeno, tunel u drugi svet. Proći kroz špalir počasne straže, biti krunisan, proglašen vitezom, moja zelena svečanost.



Došla sam u stan, donela sam miris šume i reke u torbi. Reši se suvišne pošte, u tome će ti proći pola dana. Palim-gasim mašine, ubacujem i vadim nešto iz njih. Pritišćem gumbove, što bi rekli susjedi. I tako ceo dan. Sredila sam svoj život kao da će svakoga časa doći gosti, a ja ću im ponosno otvoriti vrata širom i reći: „Pogledajte kako mi živimo!“ Sutra idem na pregled, a prekosutra na groblje. Fosili se razbacuju, a živi ne mogu da dišu. Osluškujem sa terase talase, dremam, šušti more, trube brodovi. Trgnem se, automobili šibaju ulicama, gume prevrću vazduh, hvataju zeleni talas uz disharmoniju sirena. Tad u mene uđe demonštrand, kad me vuče plaža. Tad me hvata štrandemonijum. Tad širim zastavu sa bosim stopalom. Za nudizam stopala uvek i svuda! 

Jednom me je poklopio talas. Jednom me je poklopio, nikom nisam rekla. Ne znam koliko sam dugo bila dole, nekoliko sekundi, dva minuta ili mnogo duže. Ležala sam na dnu i gledala gore u plavo. Čestice su se slegle po dnu kao šljokice u dečijim olovkama. Kad ih protreseš, nalik na novogodišnje kugle, tečnost se zamuti i mnoštvo zasvetluca, ali kada ti se ruka dovoljno umiri, konfete se spuste i slavlje polegne po dnu. Nije bilo mutno, sve se videlo potpuno jasno, videla sam tišinu i zrnca belog peska nataložene u dubini u kojoj sam ležala kao u grobu. I ja sam se slegla, a onda me je nešto diglo i izbacilo. Ima dana kad bih se vratila tamo sama, ima dana kad bih s drugima ležala na tom tihom, peščanom dnu držeći se za ruke. 

Prekoputa žive ljudi bez zavese. Kavez siromaštva: čekaš da ti nešto bace i nema izlaza. Ko je ubio i ko je rodio noćas neće spavati. Dvoglava senka ide prema zidu i unatrag, otac uspavljuje bebu u rukama. Roditelji se pojave tek toliko da postave neko retorsko pitanje i gurnu deci zalogaj u usta. Neka objasne zašto na svim peškirima piše HOTEL i šta bi to trebalo da znači. Prevrtljiva insomnija te tera da se sto prvi put okreneš na jednu stranu i pomisliš: „Konačno sam se udobno smestila, učaurila“, ali te nemogućnost da se uključiš u program sna odbaci na drugu stranu.
***
Umetnost je diviti se prirodi tako da izdvojiš pojedinačno iz opšteg, da odabereš samo deo, inače je sve zajedno preveliko i preširoko, jedna zagušujuća i kič papazjanija, lažna panorama odštampana na tapetama, ali kada nađeš u svemu tome minimalizam, priroda može biti lepa (kada odabereš svoje drvo suptilno okićeno malim zlatnim listovima kao praznik ili svoju plažu kao mesto detinjstva ili drvored kao uživanje u repeticiji ili kamenčiće koji čine jedan zen poredak). Dekonstrukcija uživanja ukida uživanje i zato se zaustavi. Bose noge neka prođu kroz pesak i okupaj se. Oseti desnu ruku i opusti je... Oseti svoju desnu šaku i opusti je. Ne mrdaj je, ne bacakaj je, osvetli je iznutra energijom, vizualizuj, zamisli kako je opuštaš. Oseti levu ruku i lakat i rame i opusti ih. Sada si na mestu svog detinjstva koje ti prija i na kojem se osećaš sigurno i zaštićeno.
Elen Sheidlin, Child of Sea
 https://www.instagram.com/p/sAeZFavR5F/


Ležim na travi ispod svog omiljenog drveta Catalpa speciosa (cigaraš, srp.) sa kojeg vise duge skakavac-zelene mahune nalik na mačeve ili tanke muštikle. Drvo je to odlično za penjače-početnike i drvo koje u izobilju nudi oružje za borbu sa samim sobom. Trava je meka, miris je svež, dan je na izmaku. Sunce se probija do mene kroz gusto lišće i viseće trake nalik na tvrde, izdužene i mršave zelene banane, ali me ne prži, već mi prija, greje me i blago je prema mom licu. Trake vise i njišu se kao na vratima seoske letnje kuhinje.

Oseti desnu nogu i opusti je, oseti kako se mišići u butini rastaču... Tople ruke te masiraju školjkama koje su oduvek stajale na tebi, uzimaju ih sa površine tvojeg tela i uz miris maslinovog ulja osetiš kako klize po tvojoj koži, najpre pomalo grubo, a potom glatko i uigrano. U slanoj sobi, jer rudari nisu kašljali u rudniku soli, u slanoj sobi. U slanoj sobi jedan tretman vredi kao tri dana na moru, u slanoj sobi. Školjke su tvoje sestre, uzimaju toplotu od tebe i vraćaju ti je nazad. Zagrevaju se i oklopi im postaju meki i poznati, kao da im je jedina svrha oduvek bila samo da tebi ugode. I to je prvi svemir u čoveku, mali korak za svemir, ali veliki za tebe. Svemir se uselio u tebe, plavet. U glavi se pripremaš za sneg.
Drvo je to odlično za penjače početnike


Voziti se vozom, to je nešto posebno, stanovati i kretati se istovremeno, mirovati a pomerati se kroz prostor i vreme. Jednog dana kada sam sišla sa vagona, popela se na brdo i prošla kroz svoj krošnjasti tunel, shvatila sam da mi je neka džinovska kugla zaklonila pogled na reku – niko ti ne garantuje kakav ćeš pogled imati, kažu: to su kupili neki Rusi. To je nekakav rezervoar. Svemirski jebeni brod. Faberžeovo fucking jaje. Šta će da izbacuju u vodu, šta će njome da dovoze?
Ribe su zaspale očiju mutnih od slatke vode dok je neko prigušivao sunce. Nisu ni sanjale da ćemo sutradan reći: skuvaj ih tako krvave. Mogle su otplivati preko, do druge obale, bez pasoša pod škrgom, a mi, mi smo disali na škrge, a u pasošu smo imali krvave otiske prstiju i nisu nam dali preko.
Zadenula sam dedin pištolj za pojas i zaputila se poljskom stazom do reke, do čamca, da izvidim ko to zaklanja…

Odlomak iz rukopisa Demonštrand

Jeftine bočice

Jeftine bočice

Sanjaš kako se sklanjaš od kiše u zagušljivi prolaz i na nabacanom štandu kupuješ bočicu plave tečnosti. Čovek kojem se vide samo tamne dlakave ruke promumla: 800 dinara – skupo, nevoljno vadiš pare iz pohabanog novčanika namenjene za hranu. Na bočici piše Light blue. Kada se probudiš, hodaš ulicom, počne da pada kiša, skloniš se u prolaz, u njemu je zagušljivo. Čovek vadi štos para iz džepa izlizanih farmerica i broji, ne podižeš pogled, gledaš ga u ruke. Koliko Vam je ovaj? Pokazuješ na plavu bočicu na natrpanom štandu, prihavataš igru. 800 dinara. Skupo, izgovoriš. Platiš i strpaš ga u torbu. Kad izađeš napolje suneš malo na nadlakticu. Na bočici ne piše ništa. Miriše na plavo i tamo si.
www.alice-little.com


Dečak onog istog imena i one iste kose, stariji od mene desetak godina vratio mi se u drugom obliku i drugom vremenu. Bilo je to negde u Dalmaciji, sećam se, maše mi rukom, zove me k sebi, ali odvode me. Ja imam oko pet, on oko petnaest, moralo bi tako biti. Zove me na svoj peškir ili u šetnju, ne sećam se. Sećam se pokreta ruke, mahanja, gesta. K nama, pokret je značio: dođi k nama. Odvode me, a oči su mi pune suza.
Možda je on, a možda i nije. Pokupila sam ga samo zbog imena, to veče nije mogao da uradi ništa, impotentan od previše jeftinih bočica. On je u to vreme gledao tutorijale kako izmasirati samoga sebe, recepte za jednu osobu i šta obići kada putuješ sam.
***
Ko ti je on? Niko ili Neko? Pijem s njim vikendom. Pokušavamo oblake da smestimo u sebe, da ih uvučemo, da menjaju oblik prema našoj zapremini. Kad u običnom prostoru koji delimo sa ostalim ljudima napravimo naš nevidljivi mikroprostor u kojem vlada drugačija klima i dugačije protiče vreme. Kad su ljudi bezoblična masa što puši i žamori. Sloj anonimne gomile, sloj magle pa mi. Volim tu zavesu od magle da se njom obmotam, da u nju zaronim. Pojavljivao se uvek iz mraka, uvek iza leđa i šaputao na uho neobične reči. Prinosio mi vatru. Uvek ta njegova ruka i upaljač iz mraka. Trebale su mu jake stimulacije. Nisam imala snage za jake stimulacije.


U belim kvadratima se budimo, u žutim večeramo, u crnim tonemo u san. Biću tvoj vikend, rekla sam mu kada se pojavio na vratima. Od tada ne izlazimo iz stana kao Adam i Eva, na 24hKitchen kanalu kuva li se kuva, a mi naručujemo hranu kao njujorški plavci u zasedi. Kao puževi nosimo svoje kuće na leđima, iz školjki viču očevi i majke. Budi bolji. Bravo. Ili: stidi se. Nikada nećeš osvojiti zlato, ako tako nastaviš. Sve medalje su iste, samo druge boje. Samo da se ne izližemo, ne uspavamo, ne prepričamo, ne prećutimo. Razmaženi prethodnim iskustvom. 
***
Smatrala sa u to vreme da ne postoji erotika, već samo autoerotika, da je saznanje nemoguće i da se inteligentni ljudi povremeno moraju otupljivati, omamljivati, napraviti u sebi nekakav drugačiji hemijski balans od postojećeg, jer tako kako je ne valja i neizdrživo je. Izlazak mi se tada završavao sa „zašto svi ne mogu biti kao ja“ ili sa „zašto ja ne mogu biti kao svi“. Evoluirali smo, sa piva iz plastične dvolitre, prešli smo na vina srednjeg, nekad čak i boljeg kvaliteta. Niz grla nam klize modre frankinje, misterija, euforija, a drvena tamjanika pomalo zapne u čeljustima kao duh iz bureta, grlo da okadi. Cigarete trošimo kao poštapalice. Skinuću naočare i pustiću sebe na tebe. Jednom ću pustiti sve svoje pse na tebe. Smotaj nešto. Kad smo strejt, polako ispuštamo otrove. Vreme je počelo da se premotava i da brblja pravo teksaški da brblja kao da me prodaje na aukciji da brblja da nudi više da se gura da brblja da preskače i da me prodaje da diže ruke.
***
Sanjala sam džak pun lešnika, pored je bila krckalica. Mi je nismo videli, mislili smo da je ni nemamo, pa ih nismo lomili. Stajali su u tom džaku netaknuti bogtepita koliko.

Sanjala sam lasicu u stanu, ide ispod tepiha, a mi se pravimo da je ne vidimo, ode ispod podmetača za čaše, viri ispod komode, a mi se pravimo blesavi, pokrivamo je, guramo je pod sto, puštamo je da se migolji.

Sanjala sam da me je sarkastični kuvar i putopisac pojeo, fino od ruke, a potom i celu. Užitak je bio nekako francuski.

Danas je supa, u supu se i pretvaramo. Juha, soup, minestra, die Suppe... Umnožavamo se u hiljadama stanova, pa se opet delimo na proste činioce. I supe se umnožavaju. Ke(mp)bela supa! Vorholova beskrajna supa, crvena doduše, lekovito zadovoljstvo u konzervi svakog dana do kraja života. Supa je okean u kom smo nekad bili, zato je tako halapljivo i srčemo, gutamo i tražimo utehu u njoj. Primordijalni čorbuljak. Preslan i pun algi. Drevni okean.

www.pinterest.com


Znam, hoćete stvarne činjenice, ali da budu neobične. Jeli smo otomansku kuhinju. Nosila sam veštačke suze u torbi. Kad više ničega nije ostalo u kasno popodne, jeli smo sirovo povrće kao kromanjonci, ništa nam nije upalo u vatru ni slučajno. Još sam bila zaglavljena negde između utorka i četvrtka. Uvek sam zaglavljena između utorka i četvrtka, uostalom. Varenje i san. Nekad je tako tropski, nekad tako pustinjski, nekad je samo brisanje prašine, nekad su tužne na telu vododerine. Sanjala sam kako krotim besne pse na prašnjavom putu, kako im dirigujem kao da plešem. Sanjala sam da govorim francuski, a nikad ga nisam učila. Sanjala sam kako sedim na rivi i slušam morske orgulje koje sviraju Posejdon i Eol. Iskustvo je bilo sakralno, ni previsoko ni preduboko, već potaman. Talasi su udarali u rupice u stenama i pravili muziku.

Dok sam ga pratila do stanice, gluvonema komšinica mahala je sa velikom osmehom i skupivši tri prsta na usta kao da hvali ukusno jelo, cmoknula je i ponavljala: moa, moa.

Fragment iz rukopisa Demonštrand

Paviljon



Paviljon

ili Kako sam rukopis bacila na planini, a isplivao je u reci

Jesen. Pronašla sam jednu sedu na glavi, brzo sam je iščupala i oprala kosu. Hadski magnetizam nam stvara bore i podočnjake. Na prelazu u novo godišnje doba zbacujemo staro krzno, kad je sve isto ludim. U jesen opada kosa i stare navike. Lažem, one ne opadaju, ali u jesen mi više smetaju. I volim i ne volim kad se linjam. Prskam u nos sol-de-mare, da saspem u telo kapi morske soli kad već ne mogu da u nju umočim celo svoje telo. Kad ne mogu biti klizava usoljena sardela, mala hostija koja pluta po plavoj svetoj vodi, pliva i izmiče belim čeljustima hotela. U glavi se pripremam za sneg.

Rukopis koji sam danima pisala na vikendici naposletku sam bacila nedaleko od odmarališta Letenka, na Fruškoj gori (GPS koordinate: 45.135588, 19.678291), gde je nekada nadomak paviljona bio tunel, podzemna radionica za majstora, tačnije automehaničarska rupa nalik na grob.

U paviljonima kao da se neko mrda, kao da gori svetlo, kao da u njima ima života, ali to je samo odsjaj ulične svetiljke koja se ogleda u prozoru. Zaključano je, a mi smo ostali napolju da se snalazimo. Prekriven hrskavim lišćem, amfiteatar je pun duhova koji uredno očešljani pevaju pesmice i čitaju sastave, plešu smerno, vire iza drveća i kikoću se, vuku nas za noge kao za korenje, mašu nam šalom od svile. Biralo se još prve večeri tajno, a poslednje večeri javno, misleći da se voli kao i uvek u takvim okolnostima izmeštanja iz regularnog života, iz potrebe da se bira najbolje od ponuđenog u tom novom kolektivu (možda sasvim prosečno i neprimetno u sopstvenom i ovdašnjem). I u tim paviljonima i u toj zajedničkoj trpezariji i u amfiteatru i u šumi niko nije bio mračan i malodušan, niko nije bio sarkastičan, naivno se verovalo u zajedništvo i jednakost, a u tim godinama to izgleda da nikome nije teško padalo. Cerekalo se pod zajedničkim tuševima, no curice se nisu fotografisale telefonima, i to ne samo zato što još nisu ni bili izmišljeni. Posle su tu naselili izbeglice. Doveli su ih sve onako đuture, kao da su ih nabacali. Kosa im je bila opala na pečate.
U glavi se pripremam za sneg



Sve je to kockasta ruina, jedna do druge, svaka nalik na prethodnu, ali mi se učini da slika stoji na zidu unutar jednog od paviljona, slika i lampa, umetnost i život, ljudske tvorevine dolce et utile, što u velikoj meri menja percepciju mesta, osvetljava ga, greje ga i produžava mu vek na neki sasvim novi način. Buđavo lišće i buđavi rukopisi. Umetničko delo kao leš, zemlja u kojoj sam rođena kao leš, zagađeni, propali paviljon, rukopis kao mrtvo telo. Lit kao koren reči literatura i reči otpadak (litter, eng. smeće), pisanje kao izbacivanje/sakupljanje smeća. Strahovi u mraku: ne od životinja već od ljudi koji se šunjaju kao zveri, od njihovih loših namera (čovek ima više loših namera od životinje čija jedina loša namera može biti da te pojede). U mraku su nam sve ulice one u kojima ćemo biti opljačkani, silovani, ubijeni. Šuma je tek preispitivanje. Vratim se po onaj rukopis, bilo mi je žao bačenih sati. Neko naiđe. Skočim u majstorski grob. Belih papira više ne beše. U žbunu nešto šušnu. 

Fragment iz rukopisa Demonštrand

субота, 04. јун 2016.

Zagrljaj u blatu

Zagrljaj u blatu
(prikaz predstave Pijani pozorišta Atelje 212, Beograd)


Izvođenje: 31. maj 2016. na Sterijinom pozorju, SNP, Novi Sad; dramski tekst: Ivan Aleksandrovič Viripajev; režija: Boris Liješević

"Zombirani", teški sebi samima, teturaju se, ali reklo bi se, čine to s nekakvim ciljem, rešeni da nekuda odu, ali nikuda ne stižu, otupljeni i nadasve razdragani, a zapravo duboko očajni. Pijani, svi pijani, rekao bi čovek najpre da baljezgaju, ali ne, ne pričaju oni prazne priče, naprotiv, oni ne čavrljaju, oni na naše iznenađenje, izazvani svakim novim susretom gotovo neprirodno pokreću i previše duboke, teške teme, tzv. životna pitanja. Bili oni razuzdani momci iz vegetarijanskog restorana, prostitutka koja voli odlaske u bioskop ili pijana devojka koja se valja po hauptbahnhofu donose zaključke u rangu jednog Dostojevskog, Tolstoja ili Bulgakova i to u profanom, svedenom prostoru grada jedne pijane noći.

Natopljeni esencijom, puni gorkog taloga iskustva koje je dovelo do filozofskih postulata, pod teretom gromada od metafizičkih, etičkih i religioznih pitanja koja tište, gle čuda, čitavo čovečanstvo, oni deluju kao nekakva sjebana družina čiji se članovi međusobno tek očešu u prolazu i ne znajući koliko toga dele, gde pritom svako ponaosob progovara o sopstvenoj sjebanosti, mojoj i tvojoj sjebanosti. Ma koliko izlizano i izrabljeno, ali dati sve, vratiti sve, dati sebe, vratiti kredit života do kraja, reći ko si, ko si zapravo, biti čist, gle čuda, najteže je na svetu.

Ljubav kao jedina istina i svrha, biser u govnima, zagrljaj u blatu, kao buđenje, kao ranjivost i ludost (jer „niko nikome ništa ne duguje“), iskrenost (prema sebi pre svega) kao jedini put ka slobodi, biti ismejan i nazvan ludim, ali biti živ, samo tada se osećati živim, pa makar i u naručju potpunog stranca. Taj destilat za lakše podnošenje svoje uloge u kapitalizmu i patrijarhatu, taj serum istine, taj ventil za nagomilane frustracije, taj alkoholni filter dozvoljava da se kroz njega tako lako propuste reči, da se istoče iz usta, da se razliju pred drugima. Prepoznavanja se tada dese, epifanije usred blata i laži, to je ono staromodno reći nekome „volim te“ bez kočnica, valjati se u blatu s osmehom, živeti bar na tren.
Preuzeto sa: www.pozorje.org.rs


Da, sva lica u predstavi su sve vreme pijana, trajanje dramske radnje je jedna pijana noć. Zadatak nije nimalo lak. Naprotiv, mora da je vraški teško glumiti pijanstvo bez ijednog treznog trenutka, a pritom ne skliznuti u tipično ili preterano, ali glumcima predvođenim rediteljem Liješevićem je (svim odreda) pošlo za rukom da izgrade svoj markantni pijani lik, čime su ostvarili cilj bez ijednog momenta urušavanja pozorišne čarolije i stvaranja ijednog trena gledalačke sumnje. Jelena Đokić (Laura) je izuzetno uspelo odigrala jedno stilizovano žensko pijanstvo (među nama, takve gestove u pijanstvu  pravi i autorka ovog teksta, to je stanje koje se ogleda u kako-je-to-lepo oduševljavanju, te potrazi za ljubavlju), dok je Nenad Ćirić (Karl), na primer, izveo jednu zadrtu, bahatu i razdrljenu alkoholisanost. Takođe je odlično to što je Dara Džokić uradila sa likom žene (Lore) koja samo hoće da ode kući (iako i sâma pijana, ona brine o svom pijanom saputniku, polazi od racionalnog pozivaući hitnu pomoć da bi završila zazivajući Gospoda), uverljiva je i žena koja zapliće jezikom i čiji govor ide do apsurda nerazgovetnosti (Branka Šelić kao Linda), a da je Svetozar Cvetković maestralan u ulozi čoveka punog nade ne treba ni trošiti reči. U tragikomičnom, za komično je najviše zadužen Branislav Trifunović (kao Matijas). Monolog koji je izveo Bojan Žirović jedan je od najupečatljivijih u predstavi, a lik Lorensa kojeg tumači svakako ima najviše duha („dajte mi vaše ruke, staviću vas na vaše noge“ ili npr. teza da je melanholija samo onanija, protivi se konstantnom hranjenju i negovanju patnje, pita se hoćemo li postati slavni kao Fon Trir veličajući komplekse), presvlači se i besni pokušavajući da telo smesti u premalo odelo, prenemaganje kažnjava tortom u lice. Otkrovenja doživljava i direktor filmskog festivala, folirant Mark (tumači ga Nebojša Ilić) spasavajući pre svega druge, ali se i sam ogoljava jer nema šta da izgubi.

Radnja je smeštena u Nemačkoj, što se vidi iz scenografije i imena lica kao što su Maks, Lorens, Karl, Marta, Gustav, ali mogla bi s dešavati bilo gde, a pijani bi se mogli zvati bilo kako. Lica nose breme svekolike ruske književnosti, lica su to samo likom izašla iz života, a govorom iz literature, no opet sve je tako životno da boli.

Kritika je to "evropskog proseravanja" i gubitka istinskog kontakta u savremenom društvu, kritika je naše generacije koja ništa ne oseća, koja prenadraženih i prezasićenih čula čuva sebe od povrede i svi su kao slobodni (od čega?). Foliranti su to, loši ljudi koji varaju i lažu, prodaju sebe i druge, bankari i menadžeri koji navodno osećaju „šapat gospoda u svom srcu“. Jer, bez laži je teško živeti, preteško, nepodnošljivo.

Jedina zamerka je količina zadržanih bespotrebnih delova dramskog teksta (onih koji ništa „ne rade“), dakle jedini neshvatljivi potez jeste da se tekst očuva u tolikoj meri, što rezultuje razvodnjavanjem. Beskrajnim ponavljanjem pojedinih jakih mesta emocije publike padaju i blede, a misli lutaju, tekst se rasplinjava a sa njim i sentiment, slaba mesta isplivavaju i izazivaju nelagodu. Klišei guše dobra mesta kao i nagomilane bespotrebne i nefunkcionalne psovke. No, moglo bi se reći i: izjave ljubavi su kliše, priče o istini i laži ili grehu i pokajanju su kliše, pa im se obrni-okreni ipak valja iznova vraćati da bi život imao kakav-takav smisao.

Kao spušteni odnegde u ovaj svet oni provode noć na Zemlji, kao pred apokalipsu, oni omamljeni progovaraju kao medijumi. Propovedaju (ponavljaju: smrti nema, sve je laž, treba osluškivati šapat Gospoda, treba dati sebe do kraja itd.), konstantno propovedaju, ali i sumnjaju jer tlo im se izmiče pod nogama. Funkcionišu kao spasitelji jedni drugima, jedni druge simboličnim a ipak humanim gestovima, čak ritualima, razrešuju greha, jer „teško nam je i ovo ljudsko telo, a kamoli telo Gospoda“. Zabludeli traže put, tek pitanje je da li ga od pijanstva gube iz vida ili ga posrćući lakše pronalaze kroz priznavanje istine. No, taj put je humanost i istina, a njegova krajnja tačka je ljubav, koja se, gle čuda, dostiže nadom.


Andrea Popov Miletić